Један од најистакнутијих стручњака за дубине људске душе, св. Исак Сирин, каже у својој 41. беседи: „Онај који дође до спознаје властитог греха већи је од оног који подиже мртве молитвом; ко год је у стању да спозна себе, већи је од оног ко је добио визију анђела“. У сврху самоспознаје ћемо испитати наведено у наслову.
Као хришћани, верујемо да је Бог стваран. Такође верујемо да постоје мрачне и демонске силе које се противе Богу. Али неки људи живе свој живот као да Сатана не постоји и да нас не окружују никакве силе таме. Да ли је стварно тако?! Погледајмо мало дубље у ову често занемарену тему.
Несрећни родитељи долазе у храм и моле нас, свештенике, моле Цркву, моле Христа да исцели њихову ђавоиману децу-месечаре. Међутим, Свети оци кажу да хришћанин који поседује веру, макар и најмању, има способност да истера читаву идолску планину демона. Пост удружен с молитвом – у томе је наша снага...
Многи на фејсбуку не користе своје фотографије. Када користимо овакве друштвене мреже, ми не представљамо себе већ своју маску. Та сигурност коју осећамо иза маске, даје нам храброст да будемо груби. Пошто наша култура све више зависи од друштвених мрежа, почињемо да дајемо нове дефиниције “нормалној комуникацији”. Навикавамо се на маску коју носимо и новостворену вештину која нас дегенерише.
Шта је то љубав? Може ли јој се дати неко одређење? „Љубав има много имена и много дела, и изобиље признака, и превелико мноштво својстава - каже преп. Симеон Нови Богослов - али суштина јој је једна и за све потпуно недокучива, и за анђеле, и за људе, и за свако друго створење. Она је необјашњива речју, недоступна је по слави, неистражива по намерама, вечна је, невидљива, умом се замишља, али се не докучује.“ Суштина јој је очигледно недокучива! Но покушајмо да издвојимо бар њену основну особину...
Ако човек приказује себе другачијим но што јесте, он лаже својим животом и пред Богом и пред људима, при овоме искључујем светитеље Божије који су скривали своје врлине и стања духовна и дарове и подвиге. Мислим на нас обичне смртнике… Предуслов за истински духовни живот је искреност. И према Богу и према људима.
Дајмо деци Христа, несебичну Љубав, грлимо их и љубимо, сваки дан, искрено и непатворено и неуморно и водимо их к Њему, а онда ће и она грлити и љубити друге и имаћемо здравије друштво.
Како много несрећа и туга сустиже сваког ко није спознао свој дар од Бога и самовољно иде путем који му се свиђа! А за оне који су правилно схватили и чувају дар благодати, врло је важно да чине дело угодно Богу с великом марљивошћу и усрдношћу.
У последње време многу децу, али и одрасле људе, су интернет, виртуелна стварност и дигитални уређаји заокупили до те мере да су заменили стварни са дитигалним светом, не једу, разбољевају се, имају огромне психичке проблеме. Зависност од таквих уређаја код њих је постала јача и од сексуалне жеље. Та силина отвара врата душе свакаквим мрачним силама и они постају заробљеници у свету у којем, заправо, не живе.
Зашто то допушташ, Господе? Зашто злодела отимају од нас оно што нам је најдраже - нашу децу, сламајући нам срце и чинећи наше животе пустим, без трунке радости? Смрт невиних у свету открива сав ужас грехопада, неправде и проклетства зла. Али, и усред тог ада, Господ на не оставља.
Човека који воли мудрост окружују књиге из којих црпи знања о животу. Међу књигама постоји и једна свима отворена, мада није свима доступна. Да бисмо научили да је читамо, није потребно да знамо азбуку, ни да умемо од слова да сложимо речи и реченице. Неопходно је да смо радознали и способни да памтимо оно што видимо и чујемо. Ту књигу није написао човек. Њен назив је - Божији свет што се простире око нас.
Сви ми припадамо православној вери, и сви исповедамо Исуса Христа за свога Господа и Бога. Међутим, за некога је Христос само део богослужбено-обредног процеса док је за друге мистичка интуиција која има своје корене у евхаристијском искуству. Такви у Христу виде Агнеца Божијег који је заклан не узалуд него за живот света. Управо Га као таквог у свом искуству виде двојица истакнутих богослова чије различитости не мири само чињеница да припадају православној вери – старац Порфирије Кавсокаливит и протојереј Александар Шмеман.
Зашто се чудеса не догађају свима? Колико болесних људи и њихових рођака моли Бога и светитеље са вером за исцељење. Али не видимо увек да им се дешавају чуда. Зашто је то тако?
Искуство хришћанина је истинско само када више волимо крст од удобности; када доживљавамо Царство Божије као нешто реалније од историјских догађаја; када се у својим невољама више молимо, а мање расуђујемо; кад нам је наш брат ближи од сопственог «ја»; када жудимо за смрћу више него за животом...
Рођаци и ближњи преминулих! Не трошите новац на спољашње украшавање ковчега и гроба, него на помоћ онима којима је потребна, у спомен на њих. Посебно корисно преминулима је помињање на Литургији, док на вечерњим службама постоји и молитва за "оне што су пакла заточници". Било је много јављања упокојених, који су молитвама ближњих ослобођени мука. Не заборавите да нас све очекује тај пут; како ћемо тада желети да и нас помену у молитвама својим!
Праведници ће се преобразити у трен и обући у тело Новога Адама, Васкрслог Христа, у тело будућег века. Закони овог пропадљивог света неће важити више, као што је и сам Господ показао, када се својим ученицима јавио прошавши кроз затворена врата. Оно ће бити у радости и светлости будућег века, у пуноћи живота са живим Богом.
Одговор је - да коначно верујемо у Њега! Људска душа је Богу дража од целог света, и зато Он понекад мало јаче закуца на врата наших срца, шаљући нам извесна искушења. Постојивелика разлика између вере те особе на почетку жалосног пута и након што је ситуација решена. Атеиста се претворио у хришћанина, млак верник – у пасионара, праведник – у свеца, захвалан за патње на свом путу да пронађе Бога, најдрагоценије благо на свету.
Народна мудрост каже: Чини добро, не кај се; чини зло, надај се. То значи, без обзира шта ти се вратило на твоје добро, немој се покајати што си добро учинио. А ако си нешто лоше учинио, надај се лошем и по себе.
Живот у Христу није начитаност, дар лепог говора или цитирање Светих отаца, као ни упознавање са старцима и подвижницима Цркве. Живот у Христу је спознаја воље Божије. Ако већ верујемо у Његову добру промисао, ако верујемо у то да је Њему познат наш живот и да нам Он увек жели само добро, зашто се онда не препустимо Њему?! Без апсолутног поверења у Њега и предавања себе Његовој вољи, ми, заправо, умиремо у својим гресима.
Талас феминизације који већ више од једног века запљускује свест и савест цивилизације није срачунат само и једино на урушавање Богом благословеног устројства човечанства, већ директно удара на темељ тог устројства – жену. Нажалост, хришћански свет је први постао жртва лажне слободе заборавивши на истинско достојанство и слободу коју жени даје једино васкрсли Христос.