Зашто Бог ћути? Ово је питање које смо навикли да постављамо свима, не само себи. Ако Бог ћути, постоје одређени разлози за то. Али шта ако није реч о Богу, већ о нама? Можда смо ми ти који нисмо у стању да Га слушамо и чујемо?
У данашњем времену, више него икада до сада у историји, угрожена је породица и темељ на којем она стоји – брак. Зато није претерано ако кажемо да је више него икада потребно сачувати брак. Али, да бисмо га сачували морамо знати шта је то што га руши изнутра.
Уздање у Бога привлачи Његову помоћ. Хришћанин верује и уздаје се у Бога до смрти, а тада јасно види руку Божију која га спасава. Човек може свој живот учинити рајским, ако има уздања у Бога, ако Га слави за све и ако прихвата да Он управља њиме као добар Отац. Тек тада човек може да осети у овом животу и делић рајске радости.
Стојмо смерно, стојмо са страхом! – позив је архангела Михаила, упућен свим верујућима свих времена. Држимо оно што нам је предато, са страхом, побожношћу и љубављу! Данашње време, духа Антихристовог, време је у коме се презире старина, традиција, поредак и на све начине се улаже труд да се сваки континуитет природног, доброг, а поготову Светог прекине. Породица, родитељство, поштовање старијих, чедност, поштење, правда, патриотизам, љубав, Косово… – најсветије речи нашег народа – бачене су данас у блато и по њима се гази.
Један црквени Отац каже да је молитва као – стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.
Веома се дивим оним људима који у овом тешком времену налазе снаге и храбрости у себи да брину о напуштеним животињама, осакаћеним и болесним створењима Божијим. Бог нас гледа очима ових несрећних четвороножних страдалника. Колико има људског у њиховим очима. А колико суровости има у очима људи који су заборавили своје људско достојанство.
Свако од нас зна како размишљамо о особи коју волимо: чим чујемо његово име, задрхти нам срце, чим помислимо на његове потребе или радости, учествујемо и ми у томе. Спаситељ је рекао: „Где је благо ваше, тамо је и срце ваше“. Управо у овом смислу треба да васпитавамо своје срце, и замислимо се над питањем: Шта Бог представља за мене? Шта је за мене Христос? Шта су за мене оне вредности због којих је Христос живео и преузео на Себе страшну смрт?
Истина је, мали смо ми људи, и незнатна су за свет наша дела, али не мери Бог ствари онако како их ми људи меримо. Јер, и за нас незнатне је умро Христос, и нас је он назвао својом малом браћом, и нама је – према нашим моћима – дао савет да Му будемо верни у малом.
У првим стиховима прве главе Библије дата је као у шифрованој форми будућа историја човечије мисли у њеним најважнијим и темељним правцима.
Ко није крштен, он није члан Цркве и нема никаквих права у њој. Црква не поставља никакве посебне услове за крштење. Један једини и незаобилазни је: вера у Бога и прихватање хришћанског живота. Онај ко је читав свој живот провео изван Цркве и њених благодатних дарова, чинио је то за то што у Бога није веровао.
Неко ме је питао шта ја мислим о симболу дуге. Неко други може да симбол дуге тумачи на свој начин, исто као што многи и крст тумаче на свој начин. То ме неће спречити да се дуги радујем, нити да је цртам са ђацима на веронауци.
Да ли треба да се плашимо довођења у питање наше вере у Христа? Да ли се Бог окреће од нас када наша вера поклекне? Како да превазиђемо наше неверје и сумње? Када нас душа боли толико да и веру губимо, опет се окренимо Христу да нам да снагу да живимо и верујемо, молећи Га јеванђељским речима: „Верујем, Господе! Помози мом неверју!“
Нама се, не дај Боже, долазећим „Европрајдом“ обећава и нешто много горе од тек „обичне шетње“. Наиме, неко је себи узео за право, мимо свих уистину демократских, али и здраворазумских узуса, право које му нико није дао, право да трује нашу децу и да их полако, али сигурно, удаљава и од нас, и од њих самих какви би требало да буду, и то до непрепознатљивости!
Како је добро, како је пријатно, како је радосно бити хришћанин! Ако си хришћанин, увек си са Богом, и Бог је увек са тобом. Где год да се налазите, где год да идете, свуда ћете имати самог Бога за свог сапутника.
Најузбудљивија авантура је – живот у Христу! Ако желите живот пун дивних изненађења, онда почните да живите по Христу, корачајте уском стазом у почетку, која ће се, што даље њоме идете, проширити. Овај пут започиње у вашем срцу, где вас Христос сусреће и како напредујете на њему, шири се бесконачно, стижући до Царства Небеског.
Молитва се због своје благотворности назива царицом и хоровођом у сабору врлина. Ни о једној врлини није речено тако много као о молитви. Она је узношење ума и срца Богу. Њоме човек ступа у сабор Анђела и постаје саучесник њиховог блаженства и озарује се мудрошћу.
Ко још није прочитао оне знамените речи да када слепац слепога води, оба у јаму падају. Тако исто бива кад се једна група људи издвоји и крене да кида коло црквено, раскољује се, срља у раскол од своје Цркве која их је изнедрила. Но, неће овде бити речи о расколу и расколницима; ово је слово о прелести и прелашћенима.
Брига је постала, не неки начин, глобална епидемија. Иако нико не може да прецизно одреди њено значење, она је постала неизоставни пратилац наших живота. Забринути смо за оно што ће се, можда, догодити, али, ништа мање и за последице онога што се већ догодило. У том магновењу, измиче нам једино стварно и извесно – садашњи тренутак. Забринутост је једно мучно стање које смо сами себи смислили, захваљујући којој старимо пре времена и наносимо штету и себи и другима.
Да ли тамјан, како неки тврде, има својства која би нас могла заштити од короне или било којег другог вируса? Свети Серафим Саровски каже: “Сваки дан провјетравај своју кућу и сваки дан је кади и пали кандило у њој”. Из простог разлога што дом који је освештан, а у коме породица живи у љубави, хришћанским врлинама и смирењу, који се свакодневно кади тамјаном у име Господње, неразрушиви је бедем за све демонске насртаје и сигурно породично пристаниште.
Недовољно вољеном обично себе сматрају деца која нису добила довољно родитељске љубави, мајчинске нежности, домаће топлине, као и она која су углавном васпитана ван породице. Уопште није обавезно да су то деца из растурених породица, интерната или домова за незбринуту децу. Ма како то жалосно звучало, али и у целовитим, материјално обезбеђеним породицама, деца врло често бивају недовољно вољена. Зашто?