Глума или истинско смирење
Како спојити оно што су Свети Оци и подвижници називали истинским смирењем са нашим неуспелим покушајима да стекнемо смирење. Где грешимо? Да ли постоји нека мера смирења за нас, јер, како рече један духовник: смирење није дозвољавање да други људи газе преко тебе.
Како угледати вечно?
Савремени човек треба да се присети најпростијег: свет има Творца, и овај свет је чудесан само зато што је Творац његов чудесан. Руку уметника препознајемо по непроцењивим платнима. Али зашто не препознајемо по непроцењивим платнима света Божијег, по свему ономе што је створио, Уметника? Постоји Уметник, пољубите Његову руку. Спознајте Бога у Његовој творевини не сумњајте да Он постоји и да свет има Творца, име му је Господ.
Дубина вере
Наша вера православна, говоре свети Оци кроз своје искуство, не садржи се само и једино у поштовања и прихватања догмата, нити је она поштовање утврђеног кодекса правила и прописа. Далеко од тога. Вера је израз и одраз слободног пристајања на Христа и другог човека, без страха и без подразумеваног користољубља.
Четири искушења у часу смрти
Премда је сав наш живот на земљи непрекидна борба и премда је морамо водити до самога краја, главна и одлучна битка очекује нас тек у часу смрти. Ко у том моменту подлегне, тај више не устаје. Ако се зли дух усуђивао да приступи безгрешном Господу последњих Његових дана на земљи - што је Господ Сам посведочио говорећи: Иде кнез овога свијета и у мени нема ништа (Јов. 14,38), шта га може задржати од напада на нас грешне на крају нашег живота.
Трпљење
Раслабљеност и размаженост данашњег човека последица је духа самољубља, саможивости и самозадовољства којем смо се предали и у којем нема места ни за какво трпљење. Парола данашњег човека и јесте изражена у ставу: нећу да трпим! А човек и не слути да га управо трпљење приближава Богу и смислу његовог постојања у овоме свету.
Да ли је Исусова молитва за мирјане?
„Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. На први поглед ово је једноставна молитва. Међутим, духовни оци налажу својој духовној деци да буду врло опрезна у њеном упражњавању. О условима под којим је мирјанима могуће користити Исусову молитву пише протојереј Георгије Брејев, духовник московског свештенства, рецензент збирке од четири дела о аскетској литератури „Молитва Исусова - две хиљаде година искуства“.
Бесмртна браћа
Сви ће васкрснути - апсолутно сви. Чак и људи у чије се очи плашимо да погледамо и људи који су нам зло учинили. И наше комшије су бесмртне. Они су наши вечни сапутници и наша судбина: ми смо осуђени на њих, а они на нас. Ово може да буде застрашујуће. Нема где да се побегне! Стога једини начин да прихватимо Пасхалну вест је да научимо овде - код куће, у цркви, на послу - како да се слажемо са свим својим сапутницима на путу за Вечност, да бисмо их, кад будемо видели њихова лица и чули њихове гласове, волели, прихватили и опростили им.
Огањ љубави Христове
Сваке година на Велику суботу, управо на онај дан између голготског Распећа на Велики петак и Васкрса Сина Божјег у недељу, у Јерусалиму на земљу са неба силази Благодатни огањ. Светлосна и пламена манифестација Бога живога која теши Цркву Христову сведочећи да је Христос са Њом у све дане до свршетка века.
Због мене…
Велики и страстни петак за православне хришћане је најтужнији и најтрагичнији дан у читавој години. У цјелокупној људској историји нема веће трагедије и срама од догађаја распећа Сина Божијег. То је дан наше жалости и духовне скорби, због велике неправде коју је човјечанство нанијело Спаситељу свијета.
Смисао Христовог страдања
"У чему је трагедија Христовог страдања на крсту, ако је знао је да ће поново устати?" Често се питају људи. Иза оваквог питања стоји разумљиво људско резоновање: "Ако је Христос Бог, никада није ни престао бити Бог, чак ни када је патио на Голготи. Знао је да ће се ове патње ускоро завршити, да ће се поново уздићи на Небо с којег је сишао у наш свет, и све ће опет бити као некада.“ Да видимо шта није у реду са оваквим размишљањем.
Православно хришћанство није ограничено на изградњу цркве
Постоји лажно мишљење, које је, нажалост, данас веома распрострањено, да је довољно имати Православље које је ограничено на изградњу цркве и формалне „православне“ активности, као што је молитва у одређено време или осењивање крсним знаком; у свему осталом, тако се каже, може се бити као било ко други, без проблема учествовати у животу и култури нашег времена, све док не чинимо грех. Онај ко је схватио колико је Православље дубоко и колико је велико залагање које се тражи од озбиљног православног хришћанина, а такође и какве тоталитарне захтеве савремени свет поставља пред нас, лако ће видети колико је ово мишљење погрешно.
Трагика апокалиптичког времена
Технолошка цивилизације отела је човеку природу. Она ју је протерала у паркове и некакве забране и показује је данашњим људима као музејски експонат. Човек осећа своју органску повезаност са земљом, биљкама, живим бићима, планинским потоцима, столетњим дрвећем и њему су истински туђе те монструозне громаде саграђене од стакла и бетона. Зато је цивилизација заиста унесрећила човека.
Са страхом божијим, вером и љубављу приступимо!
Сведоци смо да у свакој парохији постоје расправе, сукоб мишљења, који се односи Свету Тајну Причешћа, која је центар живота једног хришћанина и кроз коју црпемо сву духовну снагу и сједињујемо се са Богом. Расправљамо да ли смо достојни и да ли треба да прилазимо Светој Чаши чешће или ређе, питамо се шта је услов, да ли нам је на спасење или на осуду...
Зашто нисам волео?
Замислите се, колико смо далекo од речи Христових: „Љубите непријатеље своје“. Непријатеље? Како је могуће волети непријатеље, ако смо толико зли, да понекад немамо довољно љубави ни за своје ближње. Како могу да волим свог непријатеља?
Рат очима Светог Николаја Велимировића
Свети Николај Велимировић лично је доживео страхоте рата. Заједно са Патријархом српским Гаврилом, 1944. био је заточен у логору Дахау. Ужас који је доживео навео га је на дубока размишљања о природи, узроцима и логици рата. Главни резултати овог рада сабрани су у књизи под насловом Рат и Библија.
Како сачувати душевни мир посред саблазни нашег времена?
Ако те снађе невоља, помисли: "Господ види моје срце, и ако Му буде угодно, биће добро и мени и другима". Тако ће ти у души увек владати мир. А ако неко ропће: "Не треба тако, није добро што је овако", никада неће имати мира у души, без обзира колико се молио и постио.
Тријумф Цркве
Како се показује да Христос јесте Бог? У томе да је Христос основао Цркву. Из овога ћемо показати силу и доказати божанство Христово. Видећемо да је немогуће да буде дело човека ширење хришћанства по целој васељени у тако кратком времену.
Смрт није крај, већ почетак
Као хришћани одлично знате да од вашег понашања и начина живљења на земљи, зависи где ћете провести вечност. Једног дана ће ваше срце престати да куца и то ће бити крај живота вашег тела. Ипак, то неће бити крај вас самих. Зато, потребно је да се припремамо за вечност са Богом.
Доста је било, време је за побуну!
Ми се не боримо против крви и меса, него против поглавара, против власти, против владара таме овога света, против духовне злобе на висинама. Погледај око себе. Свет је потпуно супротстављен Христу. Зато је време је за побуну! Против наше воље! Против наших страсти! Против целог света, окрећући се само и потпуно Христу.
Страдање ће напунити земљу
Нити је било нити ће бити тренутка у историји када човек неће постављати питање које поставља од почетка: Зашто Бог допушта да невини страдају? Да ли у томе има смисла? Како се може спојити вера у свејаког Бога који воли и таква вапијућа неправедност? Примера невиног страдања има на претек. Један од њих је и страдање светог архиђакона Стефана. А колико је таквих незабележених и само Господу познатих страдања?