Говорећи из духовног угла, злопамћење је, у ствари, наша реакција када откријемо да не можемо да контролишемо личност и поступке других људи. Када нам не успева да потчинимо људе око нас да поступају по нашем наређењу или упутству, откривамо да је наша власт над њима ограничена, те испољавамо свој гнев, попут малог, увређеног, побеснелог тиранина. Злопамћење је отров који ми испијамо, у нади да ће неко други умрети.
Неопходно је да сви схватимо да неодложно морамо да се спасавамо од отровног духа времена и да вратимо Богу нашу малу цркву, нашу породицу. Требало би да управо у њој запалимо кандило хришћанског живота у Богу. Само је у томе спасење света и наше лично спасење.
Нама је лако да волимо док смо вољени. Тада је све потчињено нашим условима, жељама и прохтевима. Све док је човек који нас воли ту ми га доживљавамо као нашег. А заправо, ми се вртимо око сопственог „ја“. Ми у другоме који нас воли, волимо сами себе. Зато, када престанемо бити вољени наша „љубав“ претвара се у мржњу, злурадост, освету...
Зар Господ није могао да спасе Јуду да Га не изда? Наравно да је могао. Па, зашто није? Јер је то једино могао учинити силом. Приморавање човека је недопустиво за Бога. Али, шта ако духовни отац отворено слама вољу свог духовног чеда, не покушавајући да га учи, већ да му командује? Треба подстаћи особу да се промени, треба је исправљати и водити - али, у исто време, духовник ни под каквим околностима не сме да гуши нечију слободу избора.
О љубави је у току целе историје човечанства написано и речено толико да се чини да човек ништа ново не може да дода. Свима је наизглед је све јасно када је реч о овој теми. Али чим човек покуша да освести шта му је заправо „јасно”, почиње да му измиче тле под ногама.
Данас, као никада пре у историји људског рода, долазак новог човека у свет не изазива неподељену радост. На њено место наступа стрепња и забринутост, јер, ко ће нахранити још једна уста? И уместо да своју бојазан и стрепњу оправда уздржањем, данашњи човек своју забринутост разрешава убиством нерођеног. Трагични обрт многи данас називају – миром.
Мисија Цркве јесте проповедање Истине и она је обавља од свог првог дана, од апостолских дана. А и данас. Зато предлажемо вашој пажњи дијалог чувеног подвижника Цркве 20. века, Старца Епифанија Теодоропулоса. У овом занимљивом и корисном тексту можете видети прави пример вођења разговора између Христу верног и атеисте, одмерен однос пун љубави, без икаквих негативних осећања према саговорнику који има другачије мишљење. Поред тога, текст је врло користан јер нуди аргументе на које атеисти у суштини не могу дати одговор.
Љубав је основа хришћанског живота, основа спасења. Апостол љубави, Јован Богослов, обраћајући се вернима, поручује да љубимо један другога јер је љубав од Бога, и сваки који има љубав од Бога је рођен, и познаје Бога. А који нема љубави тај не познаје Бога.
Да бисмо разумели шта је то Свети Сава урадио за нас, да бисмо могли, коначно, својим умом и срцем обухватити сву величину његовог спасоносног дела које је учинио, заједно са својим оцем и својим братом, није довољно само ишчитавати повесне списе и литературу, ми морамо разумети, на крају, шта је то љубав.
Свети Сава је био “небески ангел у телу”. У њему је горео пламен вечне божанске љубави. Његовим бићем су струјале чудотворне енергије Духа Божијег, шириле се вечне врлине и мисли. Целог живота је сакупљао “божански мед”, хранио се божанском храном, пио “божанско вино”, и све то несебично давао другом не тражећи признање, плату и награду.
Од постања света људе мучи један проблем. То је проблем односа Ја и Ми, и вредности и једног и другог. Безмало сви проблеми човечанства своде се на овај проблем.
Данашњи свет могли бисмо назвати и светом плурализма истина. Али, трагедија је што свака сваку искључује па отуда нема договора шта је, заправо, права и једина истина. Ми, православни Хришћани, немамо дилему око тог питања и код нас православних постоји само један одговор и само једна Истина – Богочовек Христос.
Наш језик често личи на ветрењачу, која почиње да се окреће при првом налету ветра, и то на ветрењачу са празним жрвњевима; а понекад је наш језик налик на бесног пса који се отргао са ланца па, насумце, уједа и свог газду и свакога ко му се нађе на путу. Али, како то да исправимо?
Као пастир Бога Живога, свештеник врши невидљиво тајанствено спасење пастве. Свети Апостол Павле јереје још назива и синови светлости, јер су светлост свету, просвећени Христовим јеванђелским учењем. Примили су дар Светог Духа и свет на старање. Христа којег на свом рукоположењу добију, за Њега на Страшном Суду одговарају.
Бог је највећи уметник и свако стваралаштво је благословено. Стваралаштво, а не шунд, крађа и плагијаторство! Култура значи креативност! Рецимо не антикултури, лажним вредностима, антивредностима! Будимо оно што већ јесмо!
Постоји огромно мноштво чињеница, стања, ствари, појава… које су у међусобно искључивом односу. То важи и за однос између науке и религије. Но, не треба разумети да се ова искључивост односи на човека, јер, научник може бити искрено религиозан човек. Ово се односи искључиво на циљ и природу науке и религије.
Није нимало случајно то што Библија почиње причом о стварању света, о изградњи Васељене. Господ је због нечега одлучио да нам открије ову тајну, да нам каже нешто о томе шта се дешавало у свету кад у њему није било човека. Хајде да покушамо да видимо шта је то.
Живимо у времену у којем егзистенцијалне напетости стварају све већи раскорак душевних сила у човековој личности. Људи су збуњени и распети између онога што им се нуди и онога што би желели. Све је више људи са психичким проблемима. Где их решавати?
Као што је дисање потреба, тако је и молба за нечим потреба. Недопустиво је да молитвом нешто не затражиш. Јер као што треба да дишемо да би живели, тако нам је потребна и Божија помоћ коју, само ако то желимо, можемо лако да добијемо.
Народна душа није нешто одвојено од нас појединаца; она је органско јединство свих душа свију појединаца. Ма шта ти радио, ма шта мислио, ма шта осећао, - твој рад, твоја мисао, твоје осећање, прониче сву народну душу, улази у њу са свима својим пороцима и врлинама, гадостима и радостима. За здравље наше народне душе одговоран је сваки од нас, и највећи и најмањи, и најученији и најнеписменији, и највиђенији и најпониженији.