Православни Крст је више од једног предмета - он је светиња, молитва и извор утехе за вернике. Иако једноставан на први поглед, он одражава дубоке теолошке истине и служи као визуелни приказ хришћанске вере. Али, поред овог, постоји много других варијација крста познатих у православној традицији. Овде су приказани неки од њих.
Наша света Црква се 13. септембра сваке године молитвено сећа и прославља успомену на пострадале и пред Господом просветљене Свете Новомученике Јасеновачке. Овај празник у свима нама буди посебне осећаје, јер Јасеновац је друго Косово, српски Јерусалим који не смемо да заборавимо. Данас се духовна туга и радост међусобно се прожимају, јер се сећамо страдалих предака који су на окрутне начине изгубили своје овоземаљске животе, али се радујемо што су они наши молитвеници пред Господом молећи се за спасење нашега рода.
Јованово усековање било је завршни његов подвиг на земљи, и последњи корак за примање највеће награде у Царству Небеском; док је за све оне у паклу било дизање јутарње звезде, пре појаве Сунца Правде.
Ковачи ”новога света”, безбожног и богопротивног, журно иду по слову Библије, али у супротном смеру. И све оно што је Господ наложио да се чини, они се упиру да то наопачке окрену. Господ створи мушко и женско, а они сад измишљају неке нове врсте и категорије људске и тим својим измишљотинама трују дечје душе.
Било је некада време када наши преци нису имали школе, факултете, академије, нису имали новац ни богатство, нису имали скупе куће и аутомобиле. Али друштво је било боље. Није се чула псовка. Развод је био непознаница. Људи имали сиромашне колибе, али у тим колибама, са њима живели су анђели. А сада, у великим кућама, са свим комфором, живе - демони.
Јеромонах Серафим Роуз: Живимо у свету који све више постаје непријатељски настројен према Православном Хришћанству. И многи од нас мисле да ако идемо у цркву, постимо, молимо се, у свему осталом можемо бити као сви други, прихватајући оно што нам свет нуди, све док год не учинимо грех. То је погрешно мишљење. Особа која има истинско православно схватање света живи сваки део свог живота православно. Или си православан стално и сваког дана, у свакој животној ситуацији, или - уопште ниси православан.
Када волимо своју децу несебично, када смо окренути својој породици, заједници, то је Христос у нама. Он нас подстиче да будемо стрпљиви, да опроштамо, да подржавамо једни друге. Сетите се тренутка када сте некоме пружили руку помоћи, када сте утешили некога ко је тужан. У тим тренуцима, ви сте били инструмент - Божје љубави.
Сви Хришћани говоре: „Кога ћемо волети, ако не Бога?“ Како да знамо да заиста волимо Бога? Да бисмо разликовали истинску љубав према Богу од оне привидне, важно је препознати њене праве знаке. Јер, људско срце је склоно самообмани, а највећа је управо она о љубави.
Налазимо се на ручку код колега и не подижемо руку да се прекрстимо пре ручка. Пролазимо поред православног храма, рука постаје тешка као олово и не можемо да је подигнемо да би се прекрстили. Шта се са нама дешава? Плашимо ли се да ће нас сматрати заосталима, или да ће нам се подсмевати? Зар се ми стварно стидимо своје вере, зар се стварно бојимо да је покажемо пред непознатима?
Бог не може да се одвоји од нас јер је Он живот. Он је сав љубав. Кад бисмо и ми имали према Њему такву љубав, приступали мy као према свом искреном пријатељу... Зато, благо мени, да припаднемо од срца Господу, да се молимо да нас научи да будемо добри као што су добри анђели и свети. Како је добро међу добрима бити, међу онима који светим животом живе!
Одговори ми душо моја, ко си ти? Ако си од неба, зашто тражиш срећу у блату? Ако си од земље, одакле у теби таква чежња за небом? Ако си царица, зашто си уместо порфире обукла рите сиромаха? Ако си се родила као сиромашна, зашто тражиш богатство које ниси имала?
Отац Серафим Роуз је први покрштени Американац који је истински примио Православље и као писац и молитвеник прочуо се широм православних земаља, неуморно доказујући истинитост учења Православне вере. Ово је његов одговор на писмо једне будуће протестантиње о разлици између Православља и осталих хришћанских деноминација и њихових секти.
Зашто добри људи тако често носе тежак крст, а зли живе срећно до краја живота? Живот је, у својој суштини, попут школе у којој Божје лекције долазе у облику изазова и искушења. Баш као што добар учитељ не даје ученику увек лаке задатке, већ га изазива да да свој максимум, тако и Бог, кроз патњу, жели да развије у нама врлине као што су стрпљење, вера и нада. Јер, онај који нас воли, често нас и највише испитује.
Старац Пајсије Светогорац: Нема праве радости у журби и стицању материјалног богатства. Научите да се зауставите и окренете унутрашње очи ка духовном свету. Престаните да бринете о било каквом недовршеном послу. Обратите се Богу. Са Богом не постоји ништа што не можете постићи. Са Њим свуда стижете на време.
Заиста, заиста, кажем вам, ако не једете тела Сина Човечијега и не пијете крви Његове немате живота у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв – има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер моје је тело право јело, и моја је крв право пиће. Ко једе моје тело и пије моју крв – остаје у мени и ја у њему... То је хлеб који је сишао с неба. Не као што су очеви јели и мрли; ко једе овај хлеб живеће довека (Јн 6, 53-58).
Да ли могуће молити се непрестано? Многи хришћани желе да на тај начин продубе свој однос с Богом. И иако је жеља за дубоким молитвеним животом снажна, изазови свакодневице често отежавају остварење тог циља. Како ускладити жељу за непрестаном молитвом са реалностима модерног живота?
Данас празнујемо други Ускрс. О првом Ускрсу васкрсао је Христос. А данас је други Ускрс, ускрс Пресвете Богомајке, Која је са телом узнесена на Небо.
Зашто ми толико волимо и поштујемо Богородицу? Она је почетак победе живота над смрћу, зора новог стварања. Она је дала Своје тело плоти Својег Божанског Сина. У њој су се Бог и човек сјединили. Зар је после тога могао Бог оставити Њено пречисто тело, где се Божанско сјединило са људским?
У наше време људи се врло често варају, мислећи да је потребна само жеља и мало напора да би почели да воле своје ближње хришћанском љубављу. И читав свет је опијен идејом апстрактне човечанске љубави и нада се да ће тако разрешити своје ужасне противречности. Међутим, да ли је љубав на коју позива свет и којој учи Црква једна иста?
Никада не мисли да ћеш живети много година, јер то не зависи од тебе, него од Промисла Божијег. Само Онај, који одређује времена и лета, зна када је корисно за душу нашу да напустимо овај живот. Не тражи пролазна блага, јер она нестају и губе се као дим.