Блажена Ксенија је једна од најпоштованијих светитељки у Русији. Приче о чудима која су испунила живот свете Ксеније Петроградскe брижљиво су чуване у народу, преносиле су се из уста на уста и с колена на колено и непрестано су се умножавале, јер је помоћ ове светитељке у животу најобичнијих људи учинила да молитве не престају ни после њене смрти. За многе је и сада света Ксенија помоћница и брза заступница у ситуацијама када је помоћ потребна. Којим се чудима прославила блажена Ксенија? Какав је био њен живот?
Бити јуродив, луд Христа ради, најтежи је подвиг изнедрен у Цркви Христовој. Тежина овог подвига је у жилавој и бескопромисној борби са својим страстима и гордошћу, али и у начину који подразумева узимања на себе понашање и лик безумнога, скривајући испод те фасаде неизмерну, саможртвену љубав према Христу.
Постоји један рат у којем се не пуца, не разарају градови, не лије људска крв и не загађује природа, у којем не учeствују ни авиони ни тенкови ни бродови ни подморнице. Ипак, тај рат односи на милионе људских душа и небројене сате и дане у којима би човек могао учинити нешто за себе, за своје спасење и вечни живот.
Често не волимо и људе које називамо пријатељима. Како би онда требало да волимо своје непријатеље? Које људско биће нема непријатеља? Решење налазимо у Христовим речима: ,,И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако ... Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајте у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима“ (Лк 6,32-35).
Потребно је имати вјеру да је Господ наш - Исцјелитељ и да је Њему заиста све могуће. Вјерујеш ли да могу то учинити? - пита Он свакога од нас. И, кад поштено погледамо у своје молитве, примјетићемо, браћо и сестре, да ми заправо уопште не вјерујемо. Али ако живимо вером, ходимо њоме, мислимо, желимо, онда ће и нама све бити могуће.
Као да ово време није довољно тешко бреме чак и за духовно настројене људе. Поплављени смо чудним, и понекад ненормалним појмовима и обрасцима сексуалности. Живимо у култури повећаног „унисекс“ изопачења, и неморала – на послу, код куће, понекад чак и у цркви. Како се снаћи и (по)остати хришћанин?
Једна од емоционално најтежих тема јесте смрт нерођеног детета. Овде није реч о деци која су убијена абортусом, већ о деци чије су рођење будући родитељи веома очекивали и желели, међутим, смрт се догодила пре њиховог рођења из разлога који нису зависили од самих родитеља. Уобичајени назив за ову врсту догађаја је – спонтани побачај.
Овај човек, кога наша Црква данас прославља, провео је у пећини 91 годину. А његов живот је важан подсетник за све нас...
Наш први књижевник и просветитељ, Свети Сава, све своје списе саставио је на ћириличном писму, а ти списи су велико сведочанство наше вере, историје и културе. А они Срби који су се одрицали у прошлости свог писма, одрицали су се и свог идентитета и данас су припадници неких других народа, док се ми данас стидимо свог писма, у јавном животу, па и на друштвеним мрежама.
Сваке године на светосавским академијама слушамо више-мање исту причу о лику Светог Саве. Знамо скоро све битне детаље из његовог живота. Знамо скоро све о њему као просветитељу, дипломати, књижевнику, духовнику и црквоградитељу. Једно, изгледа, да нам никако није допало размишљања: какав је био као човек?
Не само да су Хришћанске вредности и начела под нападом и у потпуном повлачењу, већ је наше Православље постало само мало острво усред света, који функционише по потпуно другачијим начелима, док се верници сваким даном све више и више отуђују од њега. Данас многи од њих деле своје животе на свакодневицу, коју водимо на послу, са пријатељима из света, и Православље, које живимо тек када имамо време за њега...
Тешко је понекад и најразумнијем разумети зашто једном човеку бива овако, а другом онако: зашто се побожан мучи, а безбожан благује. Неисказано је милостив Бог наш, и допушта неправедницима оно што они желе, е да би се кад-тад досетили да је то од Бога и застидели се неправде своје, и поправили. Он чека да се залутали сам врати на прав пут. Гледа и ћути. Чека и не доцни. Чудан је у мудрости, пречудан у милости Својој...
Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа.
Постоји велики број пророчанстава светог Пајсија Светогорца, Козме Етолског, преподобног Авеља и многих руских светаца и стараца из ХХ века о томе да нас очекује велики рат са многим жртвама. Многи ова пророчанства повезују с догађајима који се тренутно одвијају на Блиском истоку. Ова расположења појачавају се из дана у дан и све више испуњавају нашу свакодневицу.
Богојављење је још један у низу историјских догађаја који јасно и недвосмислено сведоче не само о појави Бога у телу и Његовом уласку у живот човечанства, већ открива да је Бог који се јавља Света Тројица, заједница вечне љубави Оца и Сина и Светога Духа. Осим што сведочи о Себи, очовечени Бог, Исус Христос, уједно одређује и токове предстојеће историје али и открива смисао, суштину те историје чији је крајњи исход живот у Царству Божијем.
Освећење воде има своје порекло у првим вековима хришћанства, о чему сведоче древни писани извори, као апостолске установе. Освећење воде извршава се помоћу одређених молитава, призивањем Светога Духа, као и крстоликим благосиљањем и погружењем у воду Часнога Крста, што и данас чини елементе сваког водоосвећења. То је свечани обред којем, скоро редовно, присуствује велико мноштво народа.
Сваки верујући, који хоће да буде сведоком Христовим, неће бити остављен од Господа никада. Нека нас никакво зло не плаши - то је најглавније што треба да схватимо. Јер, шта год да се деси - "то је од Мене било", каже Господ преко преп. Серафима Вирицког. И што су веће невоље, то је и Он милостивији.
Када на дан празника Крштења Господњег, Богојављења, погледаш на велике масе људи које се слежу у православне храмове и око њих, на гомиле које долазе по свету воду, чини се да готово читав свет верује и иде за Христом. Али, када се дељење богојављенске воде заврши, схваташ да велики број тих људи заправо не иде за Христом, него само за светом водом...
Црква ће увек од нечега боловати, то је у складу са људским делом њене богочовечанске природе. Али не можемо одбацивање и неприхватање Цркве свести само на њене мане. Наши непријатељи не ратују са нама због наших грехова, већ ратују са Христом због Његове светости. И зато нема краја њиховим мукама од Његових речи, које у свет долазе кроз уста Христова, кроз Цркву.
Човекова невоља је у томе што непрестано жури, али жури сујетно, бесплодно. Човек помера планине својом енергијом, подиже и руши читаве градове за веома кратко време. Али, ако се загледамо у у ту његову енергију и погледамо на њене последице, видећемо да она не умножава добро у свету. А оно што не умножава добро је бескорисно. Чак је и уништавање зла бескорисно, ако то уништавање није пројављивање добра и не доноси плодове добра.