Разводи бракова већ деценијама уназад постали су до те мере уобичајена појава да се сматрају нормалним. У Србији је данас лакше развести брак него продати уметничку слику. У питању развода бракова наше законодавство спада у најлибералније у Европи. Дa ли уопште и размишљамо о разлозима и постоје ли они који су оправдани?
Веома је важно запамтити да се Господ смирио и постао као један од нас, да је пошао на велике муке нас ради Сам будући безгрешан, да је душу Своју положио за нас - све то је Он учинио управо зато што ни наша добра дела, ни наша знања о Богу, нити уопште било шта друго није могло нити може да нас спаси.
Нема човека који у некој великој непријатности или трагедији неће осетити бол, горчину и узнемирење. Такви догађаји мењају човека из темеља и то је, напросто, у природи човековој. Мали број људи ће у таквим приликама остати смирен и, схватити смисао искушења, покренути свој живот у другом правцу.
Размисли па онда учини! Можда би ово била најједноставнија порука за свакога ко стоји пред избором чињења или нечињења. Да не бисмо зажалили и питали се: "Шта ми је ово требало" добро би било да човек то питање постави себи на време, са свом строгошћу и да одговори себи и својој савести без лукавства и малодушности.
Речи да је муж глава породице, многе савремене жене ће натерати у смех. У данашње време не може сваки муж да обезбеди жену и децу у потпуности. Данас у породичним односима није све баш тако једноставно као што је некада, у патријархално време, било.
Живимо у времену када су све изворне вредности добра и врлине извргнуте руглу а стандарди живљења преокренути наглавачке. Ипак, и поред све друштвене прихватљивости и легитимности зла и опачине, врлина и даље остаје темељна онтолошка вредност која одржава биће у постојању не само сада и овде већ и, још више, у вечности.
Да ли сте имали прилике да видите како људи умиру? Видљиви свет је од невидљивог одвојен непробојним зидом, али за самртника ова преграда постаје све провиднија, и он као да се налази у два света: чује гласове које наш слух не прима, види оно што ми не видимо. Очи умирућег постају зачуђујуће дубоке и јасне, као да с њих пада копрена видљивог света...
Веома велики проблем младим мајкама жељним стваралаштва представља везаност за децу и недостатак времена за стваралаштво. Многима се чини немогућим пронаћи га. Ипак, постоји толико празног хода у којем је могуће сместити рад и стваралаштво. То је оно време које би било потрошено узалуд, а њега није баш мало.
Синови (овога) света сматрају да је расејаност нешкодљива, а свети оци сматрају да је она почетак свих зала. Човек предан расејаности има о свим стварима, па и о најважнијим, веома слабо, потпуно површно мишљење.
Претежни број људи под грехом подразумева само зло које је учињено другом човеку, и то углавном оно видљиво и недвосмислено зло као што су убиство, крађа, разбојништво… За огромну већину реч не представља никакав грех. И не слутимо каква се ризница сваковрсних зала налази на нашем језику.
Још од пада првог човека па до данашњих дана људи не престају да вире иза завесе стварности не би ли видели од чега је она саздана. Чак ни божанско откривање истине није било довољно да утеши човека гладног разумевања. Данас, мас-медији све више постају пропагандна трибина свакојаких лажних пророка и пророчица дневне људске судбине, који лове у своје погубне мреже верне, неосетно их удаљујући од спасоносног окриља Цркве.
У последње време примећују се, поготову на друштвеним мрежама, садржаји који величају словенске "богове", који су захтевали да им се људи приносе на жртву и којој би ми Срби требало да се вратимо као нашој изворној вери, са аргуменатом да "мој бог мене робом не назива!" Заборављају да су наши преци ипак изабрали Истинитог Бога, Који је Самог Себе принео на жртву и још рекао Својим следбеницима: „Више вас не називам слугама… него сам вас назвао пријатељима“.
Није богатство само по себи зло, него је зла људска привезаност за богатство, за имање, за ствари; и зле су и погубне страсти и пороци, које богатство омогућава и изазива, као: блуд, прождрљивост, пијанство, тврдичлук, разметање собом, самохвалисање, сујета, гордост, презирање и понидаштавање сиромашних људи, богозаборав... Мало је оних који имају снаге да се одупру искушењима богатства и који могу да господаре својим богатством, а да не постану слуге и робови богатства.
Чудо не значи нешто нечувено, неприродно, супротно природи ствари, већ напротив, то је тренутак када Бог улази у Своју творевину и када се успоставља склад створеног света са својим Творцем. За хришћанина, дакле, чудо није само далека историја, већ цео његов живот. На крају крајева, и молитва је вера да Бог може показати чудо за онога који се моли, како велико, када му спашава живот, тако и мало, за њега потпуно неприметно...
Иако је став Цркве о браку и његовом разводу, потпуно јасан, кризе хришћанских бракова данас представљају реалност. Ако је суштина брака у љубави између супружника, шта бива када се та љубав угаси, било на једној, било на обе стране? Није ли такав живот мучење? Не страдају ли у том случају, поред супружника, и њихова деца, и њихови ближњи? Шта дакле да се ради када до неслагања у браку дође?
Ако желимо да сачувамо децу од погубних утицаја, потребно је да их на време научимо методама духовне борбе. Ипак, да не сметнемо са ума и ово: да бисмо друге научили и сами морамо бити научени.
Појму „пасивни” најбоље одговара израз суштинска незаинтересованост за веру и стварна отуђеност верног народа од саборног, подвижничко-литургијског начина живљења у Цркви. Можемо скоро са сигурношћу рећи да управо такав дух и влада у нашем народу.
Често се и данас чује да је Бог некога "бацио" у болест, да би постао свестан својих грехова. Или, чујемо да Бог искушава људе кроз невоље, ради њиховог духовног буђења. Говоримо, дакле, о Божијем "уразумљавању" или "допуштењу", који за крајњи циљ имају човеков повратак на пут живота и врлине, са којег је скренуо.
Наш век је посебан, трагичан. Осећај је такав као да присуствујемо последњем акту историјске трагедије. Човечанство је у свом постојању увек представљало болестан организам који грех разједа као чир. Међутим, сад изгледа да је болест достигла свој последњи стадијум и прелази у агонију. Нашу планету непрекидно потресају ратови, природне непогоде и катаклизме, стиче се утисак да се земља уморила од људи и жели да их збаци као инсекте са свог тела. Не само хришћани, већ и људи других религија, и неверујући осећају знаке краја који се ближи.
Грех је, говори свети Златоусти, највећа трагедија за човека, а од ове већа је само трагедија немања свести о греху. Управо живимо у времену умртвљавања осећаја човека за грех, његово не само релативизовање и умањивање значаја, него и превођење у “врлину”.