Свети Лука Војно-Јасенецки: Има много људи, који су због потпуног одсуства вере у Бога лако доступни духовима злобе. Њихова срца служе као обитавалиште демона. А шта ћемо рећи о нама самима, о хришћанима који знамо да постоји сатана, који се плашимо њега и духова злобе из поднебесја? Да ли смо ми слободни од демонске опседнутости?
Истинско пријатељство није засновано на користи, емоцијама или речима, већ на верности у свему – у радости, у губитку, у ћутању и у молитви. Христос није само Господ и Спаситељ, већ Пријатељ који остаје и онда када сви други оду. Пријатељство с Њим није утопија, већ позив који носи живот – дубљи, смисленији и спасоноснији.
Какво место у животу хришћанина заузима напрсни крст? Зашто га носимо око врата? Зашто правимо знак крста? Ова питања су важна у делу нашег спасења јер, за разлику од већине људи којима је крст само симбол хришћанства и ништа више, за праве вернике крст је много више од симбола. Крст је стварност искупљења и оруђе спасења људског рода од греха и смрти, које је остварио Господ Исус Христос својом смрћу на Крсту.
Понедељак је дан који многи дочекују са „мачем“ над главом. На лицу је осмех, али дубоко унутра – осећај тежине, неиздрживи умор, немилосрдни отпор према још једној трци без предаха. Ипак, тај дан нам је дат као благослов, а не као казна. Управо тог јутра, по библијском казивању, Бог је изговорио: „Нека буде светлост!“ – и хаос је почео да се преображава у поредак, а тама у светлост. То је дан када и ми, у својој малој тами, можемо изговорити: „Нека буде светлост!“ и у свом срцу и у свом животу.
Постоји велико мноштво разних секти и непријатеља Православља који непрестано насрћу на православне вернике и покушавају да код њих на разне лукаве начине унесу забуну и погрешно учење. Да не би били обманути, свети оци су нам оставили Симбол вере, кратко али прецизно исказано православно исповедање вере. Зато је добро научити Симбол вере напамет и када се год молимо Богу прочитати и Симбол вере тј. правилно исказати (исповедити) нашу веру.
Није свака глад у стомаку, нити је свака храна од овога света. Постоји глад коју не осећа тело, већ срце – глад за присуством, за погледом који не пролази поред, за тишином у којој неко остаје с тобом. И понекад, у најобичнијем сусрету, човек дотакне љубав – једину храну која заиста сити.
Човечанство се све више удаљава од Бога. Некад се свет могао поделити на хришћански и пагански. Данас хришћански свет више личи на огромну пустињу у којој су само понегде неким чудом преживеле малобројне оазе па се местимично испод камења и песка пробија закржљала трава. Молитва је једина сила која се може супротставити живом песку те пустиње која све пред собом гута.
Наши сељаци се не разумеју у богословље. Они знају да верују, читају Оченаш и Богородице Дјево. Знају да је свако дужан да буде добар и поштен и да је Бога опасно срдити. Ово је истинита прича из сеоског живота која потврђује „оно што наши сељаци знају“.
Данас се завршава Васкрс, данас се завршава подвиг спасења, данас се завршава сав пут оваплоћеног Бога од рођења на земљи, од Божића, па све до завршетка спасења рода људског. Данас је Спасовдан. Данас, овај дивни Празник открива нам сву тајну Господа и Богочовека Христа. Зашто је Он узео на себе тело, плот, зашто се оваплотио, зашто је постао човек?
У самој речи „Вазнесење“ трепери нека чудна радост, јер та реч представља изазов такозваним „законима природе“ који човека свагда вуку наниже, ка земљи, који га свагда потчињавају закону земљине теже и падања. А, гле, у речи „Вазнесење“ све је супротно лакоћа, покрет навише, бесконачно узношење у висину.
„Да буде воља Твоја“ – нека ове речи Господње молитве, као умилни топли зраци сунца загреју наше биће, разливајући у њему благи мир и спокојни однос према свим незгодама и радостима живота, и крепећи нас за делатност која је наложена свакоме према његовом занимању и положају. Предати себе вођењу Божијем, сместити се под Његов топли, благи кров, у томе је главни услов срећног живота.
Човек који је бол претварао у молитву, жалбу у благодарност, а сваки сусрет у прилику за љубав. Његов живот није био прича о чудима, него једно велико, скривено чудо – трпљење, простота, милост. Није нас учио како да побегнемо од страдања, него како да га преобразимо у благослов. Није говорио много о љубави – он је љубав живео. У времену у којем је незадовољство постало навика, он је благодарност претворио у кључ за рај.
Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванђеља: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку!
Постоји дубока разлика између гледања и истинског виђења. Може човек добити вид – а остати у мраку. Може гледати, а не видети сунце у срцу. Може доживети чудо, а не познати Онога који чини чудеса. Прича о исцељењу слепорођеног човека, коју данас слушамо на Литургији, открива нам тајну: пут од таме није само пут ка светлости, већ ка веровању, ка личном сусрету са Христом.
За разлику од данашње генерације, која и поред предивног српског језика олако и без икакве потребе усваја речи страног порекла, величина наших предака види се и у томе што се нису језички поклонили ни грчким ни латинским мисионарима, него су хтели да певају Богу на свом језику. Тако се уз многовековне усклике "Алилуја" и "Кирие елеисон", у црквама милозвучно заорило и наше "Господи помилуј". Тиме се, захваљујући двојици браће Светитеља - Кирилу и Методију, словенски језик изједначио са јеврејским и хеленским, јер се уздигао до олтарских висина.
Ћирилица је у српском народу од свог настанка прогањана: од римокатоличког клира, грчких фанариота, отоманских исламиста, аустроугарских власти и фашистичких окултиста, комунистичких диктатора, док је данас, услед демократских права мањина, завладао дух самоцензуре, па сами истискујемо ћирилично писмо из употребе, иако га нико јавно не забрањује. Треба да знамо: ћирилица се пише срцем. Ћирилица је душа српског народа. И постојаће све док и ми постојимо.
Вара се ко мисли да Црква бива с временом сиромашнија и слабија. Напротив, из дана у дан Црква бива богатија и јача. Она се богати и јача множином нових факата, нових доказа о победи добра над злом. Сви људи који верују у крајњу победу добра јесу живе стене, из којих је саграђена Црква Христова.
Са Истока, где је све почело, до Запада, где је све постало питање моћи. Између молитве и мача, мошти Светог Николе постале су мета не освајача, већ верника - и оних који су се таквима само звали. Док се море љуљало од весала и интрига, светиња је путовала. Али да ли је заиста стигла тамо где је највише чекана?
У свету опседнутом спектаклом, где се траже велики докази и драматични призори, једна тајна се открила тихо, без помпе. Није било грмљавине нити пламена с неба. Само гроб, а из гроба – нешто неочекивано, нешто што није било само земља. Нешто што измиче нашим уобичајеним представама и речима.
Данас Црква прославља појаву Часног Крста над Јерусалимом – догађај који није био само чудо на небу, већ дубок одговор на људску сумњу. Усред раздора и духовне пометње, док се истина о Христу доводила у питање, на небу се указао Крст – не као претња, већ као знак љубави, светлост која се пружила преко целог града. И ако тај Крст данас не видимо телесним очима, можда га ипак можемо препознати – у тренуцима милости, у снази праштања, у дубоком осећају да нисмо сами. Јер ако је небо тада било отворено – зашто не би било и данас?