Умеће читања нам је од Бога дато. Али, то умеће је само средство док циљ бирамо сами. За човека хришћанина циљ овог умећа јесте - Свето Писмо и ако га не читамо нама овладава непријатељ страшнији од свих - незнање и равнодушност према служењу Богу. А где ови непријатељи завладају хади се срце и замире живот.
Постоји време смеха и време плача. Треба још да научимо да не плачемо онда кад треба да се веселимо и да се не смејемо кад је време за плакање. Опасно је грешити у овим стварима. И кад се грешници веселе – светима није до смеха. А кад се свеци буду радовали и веселили, тада ће грешници да чупају косу и да се посипају пепелом.
У ери политизације друштвеног живота у којем политика има одлучујућу реч и којем је политички процес једини начин да се могу исказати ставови, врло је значајно питање односа и места Цркве у оваквом окружењу. Поготову је занимљив однос свештеника према политичком животу.
Тема новца је тешка тема. Иако он више није само метал, већ чешће папир, а понекад и нешто виртуелно, што уз помоћ картице делује у свету, његова тежина се није смањила.
У текстовима Светога Писма, као и у богослужбеним текстовима наше свете Цркве, човечанство се назива још и виноград “који насади десница” Господња. Ако смо ми виноград који је засађен десницом Вишњег, онда Он од нас очекује плодове. Зато је мудрост у томе да схватимо за шта нас Бог позива и који су то плодови које од нас очекује.
Од много страхова са којима се сусрећемо свакодневно, страх од смрти свакако оставља најјачи утисак на човека. Отуда, неретко, и наше интересовање и питање: када ће се то десити? Међутим, постоји још једно питање на које је одговор сложенији: како искористити време за које знамо колико нам још преостаје до смрти?
Штрајкови и побуне просветних радника неки виде као остварење демократских права док их други доживљавају као велику срамоту и понижавање узвишене учитељске слубе. Док први у учитељима и просветним радницима виде само професионалне преносиоце знања, други у њима виде људе који осим знања на младе генерације преносе и основне вредности живота.
Концепт људских права и слобода постао је, како ствари стоје на глобалном плану, коцепт поробљавања човека и разарања свих Богом устројених моралних начела живљења. Фронтални напад на све што је у човеку и људском друштву природно има за циљ разарање самог човечанства. Један од најочигледнијих примера, али и средство, јесте хомосексуализација цивилизације.
Колико смо пута стисли зубе видевши владику или свештеника у скупоценом аутомобилу? Колико смо пута за раскош у цркви помислили да је сувишан и непотребан? Иако нам се учини да су нам та осећања од састрадавања са сиромашнима, размислимо да ли им корен није у нечем другом. Колико, у том тренутку, наше мисли личе на мисли Јудине?
Савремена мисао изнедрила је темељну критику европског просветитељства и науке, доказујући идеолошку условљеност тзв. научног знања. То је дало прилику хришћанским богословима новијих поколења да изнова и неометано посведоче божанско откровење о тајни живота. Надлежност теолошког приступа више није спорна.
У Тбилисију мироточи фотографија светог старца Гаврила (Ургебадзе)
Данас многи одмахују руком када им говоримо о догађају васкрсења Лазаревог. Кажу да могу да прихвате бесмртност душе, али васкрсење тела тешко. Ипак, ма колико то нама можда изгледало чудно, али савремени човек би заправо лакше требало да поверује у васкрсење него што је то случај са нашим прецима.
Деца на богослужењима – „биљке у саксији“ или словесни хришћани...
Недавно објављено писмо групе руских режисера и глумаца које су упутили властима са предлогом да се дозволе псовке у филмовима, изазвало нарочиту реакцију православне јавности, будући да његови аутори сматрају себе верујућим људима. Познати православни песник и публициста, јеромонах Роман (Матјушин) написао је одговор филмским и позоришним посленицима.
Из иконе Светог архангела Михаила, насликане на специјално исушеном јавору који не може да садржи смоле, почеле да излазе капљице благоуханог уља!
Манастир Светог Христифора, вековима зарастао у шикару, поново је светиња у Мислођину покрај Обреновца. Мати Јустина стигла је из Канаде, три и по године сакупљала папире, а за четири месеца сазидала цркву.
Кашњење на почетак службе Божије постало је правило у нашем народу. Као да је небитно да ли смо присутни од почетка или смо на Литургију стигли пред сами њен крај. А и не пада нам на памет да Литургија започиње онога тренутка када смо отворили очи у недељно јутро и помислили на свети храм...
Родитељи често греше у ономе што се тиче њихове деце, као уосталом и деца. Деца не слушају родитеље и зато им све иде лоше. Родитељи су дужни да уче децу доброме и да им отварају очи онда када ће нешто што деца желе сада у будућности бити лоше.
У Првој посланици Коринћанима 5:1–5 апостол Павле упозорава црквену заједницу у Коринту на недопустив случај блуда у њој: један члан заједнице има жену свога оца. Он позива заједницу да се преступник преда „сатани на пропаст тела да би се дух спасао у дан Господа Исуса“ (1Кор 5,5). Како разумети ове апостолове речи?
Политика је прљава ствар, а Црква треба да буде чиста. Ова наивна и наоко добронамерна констатација испуњена је отровом. Њен прави смисао је у протеривању Цркве из учешћа у друштвеним процесима, одузимању права Цркви да утиче на живот и маргинализацију свега онога што она има да понуди друштву.