Једно од највећих чуда Светога Старца Порфирија
Током чудесног сусрета Старца Порфирија Кавсокаливита са младићима на Светој Гори, једном од њих старац је рекао да му је мајка излечена од рака и да ће операција, заказана у болници, бити потпуно непотребна. На велико чуђење лекара, то се испоставило као тачно. Највеће чудо, међутим, било је управо појављивање светитеља пред младићима, јер како су сазнали касније, он се још пет година пре тог сусрета упокојио...
Црква између првог и другог доласка Христовог
Мисија Цркве је наставак земаљске службе Исуса Христа, Који ју је основао као носиоца Своје силе, Своје власти, Своје истине, Свог Духа. Без разумевања Христове мисије у свету, немогуће је разумети сврху и службу Цркве кроз историју. Али, постоје закони црквене историје које је сам Христос изложио.
Не тугујте као они који немају наде
Не заборавимо да је човек на овој земљи само кратковремени путник. Нико од нас, ма колико да се труди, неће се задржати овде ни за тренутак више него што му је одређено. У одређеном тренутку нашег живота, кад нас Господ призове, све ћемо моћи да погледамо кроз духовну призму вечности и тада ћемо јасно и у потпуности моћи да видимо какав добитак за Царство Небеско је било трпљење искушења и тешкоћа у овом животу.
Светлост долази са Истока - Св. Севастијан Џексонски
Свети владика Николај је забележио да је Свети Севастијан, као највећи српски мисионар модерног времена, задужио сав српски народ, нарочито Србе у Америци. У свом мисионарском раду прешао је Атлантски океан 15 пута, 10 пута Тихи океан, три пута је доживео бродолом, а много пута је боравио и у Србији, и то све оним саобраћајним средствима 19. века. Свети Севастијан својом ревношћу подсећао на Светог апостола Павла, „апостола незнабожаца”... Америку је прокрстарио: проповедао је Србима, али и другим народима, богослужио, држао предавања, па је као плод тог његовог рада подигнута и прва српска црква у Америци, посвећена Светом Сави и освећена давне 1894. године. И овај датум је ушао у историју Православља на америчком тлу.
Хришћанске приче
Никада до наших времена није православним хришћанима било лакше да се упознају са богатством своје православне вере. Обиље теолошке, светоотачке, агиографске литературе представља својеврстан универзитет који у сваком тренутку стоји на располагању свакоме. Међутим, чини се да најлакше за душу приањају приче из свакодневног опитног живота светила Цркве Христове, али и такозваних обичних људи.
Хришћански пост
Пост као привремено или трајно одрицање од неких јела и уздржавање од извесних навика присутан је, у разним облицима, у свим религијама и кроз целу историју човечанства, од праисторије до данас. Најчешће је то био израз кајања и туге, или покушај прочишћења и постизања вишег духовног нивоа ради умилостивљења Творца, а не ретко је пост био саставни део припреме за неке религиозне обреде и ритуале. Но, нас занима хришћански пост и његова примена, потреба и смисао.
Срцем, а не само телом: суштина православног поста
О. Рафаило (Бољевић): Овај Божићни пост, браћо и сестре, није дат да ишчитавамо колико у намирницама има млијека у праху, него да се полако и организовано приближавамо Тајни над тајнама која нам је откривена: да Син Божији постаде постаде један од нас, Син Човечији, са конкретним циљем: да нам преда, Својом благодаћу, вјечни живот. Да нас, кроз Цркву, сједини са Собом и да се обожимо.
Божији позив се не одбија
Један од најосновнијих догмата наше свете Цркве јесте да је човек боголико биће, да је лик Христов, кроз Кога је све постало, темељ његовог бића. Отуда свети Оци душу човекову виде као хришћанку. Свето јеванђеље позива нас и опомиње, да нико нема изговора за неодазивање позиву Божијем. Тај позив, упућеном свима нама људима, да Му дођемо и да Му приђемо.
О благодарењу Богу
У нашим молитвама више се жалимо и тугујемо него што смо задовољни оним што нам је дато. Заборављамо да треба да величамо и захваљујемо се Господу што нам је омогућио да видимо још један дан Његове доброте. Кад год легнемо у кревет, треба да захвалимо Богу за дан који је прошао, било добар и радостан, или тежак и жалостан, јер већ сутра Господ може сваку тугу претворити у радост. Уосталом, и кроз невоље које нас чисте од греха, отвара нам се пут ка духовној радости у Небеској Вечности.
Прича о немој цркви
Постоји стара легенда која упечатљиво казује зашто понекад наше молитве бивају бесплодне. Неком старцу, који се много молио и често бринуо о људским гресима, учинило се чудним зашто се понекад дешава да људи иду у цкву, моле се Богу, а ипак и даље живе лоше... “Господе, мислио је он, да ли ти одговараш на наше молитве? Ево, људи се непрестано моле, да би живели у миру и покајању, а никако не успевају. Није ли можда сујетна њихова молитва?“
Не судите
Свети Оци нас уче да не треба улазити у разматрање људских поступака и не осуђивати друге, јер, на Страшном Суду Божјем неће нас питати за њихова дела. Зато док још имамо времена одвратимо се од размишљања о животима других људи и оговарања, и молимо се усрдно Господу да нам у томе помогне, јер без помоћи Божије не можемо чинити ништа добро, као што је сам Господ рекао: Без мене не можете чинити ништа.
Да љубимо једни друге
Сва суштина људског живота је у љубави. Христос нам заповеда да љубимо једни друге као што нас Он љуби. Уз то нас још подсећа да од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Није битно шта ми о себи мислимо, Христови смо ако љубави у себи имамо. По томе ће сви познати да смо Његови ученици ако будемо имали љубави међу собом. То би требало да је сав програм и нашег народног живота.
Псовка
Бринути о ближњем, и замолити га да се спасава, значи не срдити се на његове псовке, него их лечити. Не мрзи мати болесно дете које умире, него плаче за њим. И Бог не воли пропаст људску, него хоће да се сви спасу…
Како ме је Свети Нектарије привео вери
Људи западају у безизлазне животне прилике које су такве да им врло често и живот виси о концу. У тим тренуцима безнађа за које они сматрају да не постоји решења, изненада се појављује разрешење које као да ниоткуд долази. Али, то што је ван домашаја нашег погледа и разума, долази са небеских висина љубави Божије. Ево једног примера.
Миром Господу помолимсја
У свету скоро да не постоји чешће помињана реч од речи - „мир“. Ова реч изговара се у политичким говорима, дипломатској преписци, на међународним конференцијама, међусобним сусретима државника, али и у свакодневном животу међу тзв. обичним људима. Али, мира нема па нема. Где је мир и, заправо, који је то мир који нам је истински потребан?
Дан светог архангела Михаила
Има већ доста времена како је наш народ кренуо у духовну обнову а неке недоумице, чак и незнање, провлаче се још и данас. Особито када је у питању празник светих бестелесних сила за које наш народ вели да су "живи" свеци. Као да су неки други – мртви?
Kако давати милостињу бескућницима
Основа свега, па и овога је љубав, љубав Христа ради. Немојте му судити. Ми не знамо шта би са нама било да нас је Господ лишио Његове заштите и да нас није чувао од демона пијанства и других порока. Добро је старати се о човековом телу, али је много важније старати се о његовој души. Свети Јован Kронштатски пише о овоме: „Знај да упоредо са материјалном милошћу неизоставно треба да постоји и духовна, нежно, братско поступање са ближњим, са искреном љубављу; немој допустити да примети да му чиниш услугу, не показуј гордост....“
Годишњица упокојења Патријарха Српског Иринеја
Tри године од упокојења патријарха Иринеја обележава се данас, а 45. Поглавар СПЦ остаје упамћен не само по благој нарави и „јакој” речи, верности према цркви и држави, већ и по увођењу верске службе у Војску Србије, говору у УН и огромним заслугама да храм Светог Саве после скоро девет деценија буде готов.
О рођењу, рођендану
Рођендан сваког човека је тренутак када нас Бог призива из небића у биће из непостојања у постојање, да будемо бића Вечности и учествујемо у свекосмичком заједништву и радости са Творцем и једни са другима.
Не радити или празновати
Често се поставља питање да ли се „ваља“ или „не ваља“ радити у недељу или у одређени црквени празник. И просто се подразумева да се то питање поставља из чистих хришћанских побуда. Једноставно, неко жели да буде хришћанин и по томе се он као такав препознаје. Међутим, код појединих људи хришћанство се свело на тај „нерад“ и тиме се чак и поносе.