Чудотворна моћ Матроне Московске директно је повезана са њеним страдањем, са њеним мукама, са њеним ношењем спасоносног крста. И нека нам је Господ свима у помоћи, прибегавајући помоћи свете праведне Матроне, вапећи за њеном помоћи у решавању наших животних проблема, у исто време да испуни наш ум и наша срца снагом њеног примера, схватајући шта то значи кад човек носи крст који Бог ставља на њега.
Човека који воли мудрост окружују књиге из којих црпи знања о животу. Међу књигама постоји и једна свима отворена, мада није свима доступна. Да бисмо научили да је читамо, није потребно да знамо азбуку, ни да умемо од слова да сложимо речи и реченице. Неопходно је да смо радознали и способни да памтимо оно што видимо и чујемо. Ту књигу није написао човек. Њен назив је - Божији свет што се простире око нас.
Сви ми припадамо православној вери, и сви исповедамо Исуса Христа за свога Господа и Бога. Међутим, за некога је Христос само део богослужбено-обредног процеса док је за друге мистичка интуиција која има своје корене у евхаристијском искуству. Такви у Христу виде Агнеца Божијег који је заклан не узалуд него за живот света. Управо Га као таквог у свом искуству виде двојица истакнутих богослова чије различитости не мири само чињеница да припадају православној вери – старац Порфирије Кавсокаливит и протојереј Александар Шмеман.
Зашто се чудеса не догађају свима? Колико болесних људи и њихових рођака моли Бога и светитеље са вером за исцељење. Али не видимо увек да им се дешавају чуда. Зашто је то тако?
Последњих месеци примећена су масовна мироточења икона у Русији и Украјини. Такве појаве сматрају се и упозорењем на будуће тешке догађаје, али истовремено и знаком да људи неће остати сами.
Искуство хришћанина је истинско само када више волимо крст од удобности; када доживљавамо Царство Божије као нешто реалније од историјских догађаја; када се у својим невољама више молимо, а мање расуђујемо; кад нам је наш брат ближи од сопственог «ја»; када жудимо за смрћу више него за животом...
Рођаци и ближњи преминулих! Не трошите новац на спољашње украшавање ковчега и гроба, него на помоћ онима којима је потребна, у спомен на њих. Посебно корисно преминулима је помињање на Литургији, док на вечерњим службама постоји и молитва за "оне што су пакла заточници". Било је много јављања упокојених, који су молитвама ближњих ослобођени мука. Не заборавите да нас све очекује тај пут; како ћемо тада желети да и нас помену у молитвама својим!
Праведници ће се преобразити у трен и обући у тело Новога Адама, Васкрслог Христа, у тело будућег века. Закони овог пропадљивог света неће важити више, као што је и сам Господ показао, када се својим ученицима јавио прошавши кроз затворена врата. Оно ће бити у радости и светлости будућег века, у пуноћи живота са живим Богом.
Одговор је - да коначно верујемо у Њега! Људска душа је Богу дража од целог света, и зато Он понекад мало јаче закуца на врата наших срца, шаљући нам извесна искушења. Постојивелика разлика између вере те особе на почетку жалосног пута и након што је ситуација решена. Атеиста се претворио у хришћанина, млак верник – у пасионара, праведник – у свеца, захвалан за патње на свом путу да пронађе Бога, најдрагоценије благо на свету.
Народна мудрост каже: Чини добро, не кај се; чини зло, надај се. То значи, без обзира шта ти се вратило на твоје добро, немој се покајати што си добро учинио. А ако си нешто лоше учинио, надај се лошем и по себе.
Да човек може бити опседнут демонима показује непобитно сва хришћанска литература и православно предање још од времена апостола Христових. Ово је прича о демонским нападима и избављењу од силе сатанске дванаестогодишњег дечака коју нам је послао његов отац с намером да помогне и другима који имају сличне проблеме...
Живот у Христу није начитаност, дар лепог говора или цитирање Светих отаца, као ни упознавање са старцима и подвижницима Цркве. Живот у Христу је спознаја воље Божије. Ако већ верујемо у Његову добру промисао, ако верујемо у то да је Њему познат наш живот и да нам Он увек жели само добро, зашто се онда не препустимо Њему?! Без апсолутног поверења у Њега и предавања себе Његовој вољи, ми, заправо, умиремо у својим гресима.
Талас феминизације који већ више од једног века запљускује свест и савест цивилизације није срачунат само и једино на урушавање Богом благословеног устројства човечанства, већ директно удара на темељ тог устројства – жену. Нажалост, хришћански свет је први постао жртва лажне слободе заборавивши на истинско достојанство и слободу коју жени даје једино васкрсли Христос.
После Пресвете Богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој Православној хришћанки. Оне су својим животом сведочиле не само еванђелску делатну љубав, него и чврсту веру у најтежим тренуцима. Када Спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне остадоше верне Господу.
Веома често можемо код верујућих људи чути речи које казују да смо само странци на овој земљи; да је земља долина плача, а да је Небо место радости. Тешко је ово разумети људима који гледају голим оком, или чак телескопима. Али, онима за које је Христос почетак и крај, Небо са којег је Он дошао и на које се вазнео, представља праву и једину истинску отаџбину.
Васкрсење Христово је најчудеснији догађај у историји људског рода који истовремено превазилази границе времена и простора у коме живимо. Син Божији постао је човек, пострадао на крсту и васкрсао у трећи дан, да би нама отворио врата вечног живота. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне.
И ове године православни верници су удостојени силаска Благодатнога огња. Сваке године на Велику суботу у Јерусалиму се пали нестворени огањ, као чудо Божије, у Цркви Христовог Гроба, кога јерусалимски патријарх дели верницима окупљеним у крипти цркве.
Радујемо се и прослављамо Васкрсење Господа Христа јер нам више од осам столећа Бели анђео са фреске у Милешеви Светога Саве показује на празан гроб и говори: „Устаде, није овде!”
Ето Господа Који узима грехе света на Себе, узима и грех мој и грех твој по великом човекољубљу Свом, даје силе и мени и теби кроз Свето Причешће, кроз Свете Тајне, да побеђујемо у себи све што је смртно и све што је греховно. Зато, не бојте се никаквог зла овога света, никаквог гоњења овога света, никакве смрти овога света, никаквог ђавола овога света! Јачи је Господ наш Спаситељ од свих, од свих смрти, од свих ђавола, од свих грехова!
Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек. А уколико пред собом имају човека без икаквог греха, онда постају гори од звери.