Човек је господар неизговорене, али и роб изговорене речи, гласи једна мудра изрека. Зато је од животне важности да имамо контролу над изговореном речју, без обзира што у свакодневном животу много тога што се дешава мами из нас реч више. А наше речи, оне су дијагноза наша душе.
Данас је постало неупоредиво лакше развести се него склопити брак. Особито је то лако учинити у нашој земљи јер правне основе за развод брака у нашем законодавству спадају међу најлибералније у свету. Довољно је рећи да је дошло до неслагања нарави супружника и Закон постаје – немоћан. Али, ко је онда моћан да сачува брачну заједницу мушкарца и жене и дометне јој снаге да одоли сваком искушењу?
Религија страха; религија лажне понизности; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости. Људи непрестано долазе и питају за савет. Исповедам их и причам, причам, причам; а нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!!!
Ми хришћани не треба да примењујемо људску логику, већ да верујемо у дејство духовног закона: Ако опростимо неком ко нам је нанео неправду, ко ни не помишља да тражи опроштај од нас, онда ће нам свемоћни Господ, видећи наше смирење, помоћи. „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат.“ (Јак. 4:6). Разговор са архимандритом Јовом (Гумеровим), познатим исповедником у Сретенском манастиру, који је говорио је о најважнијој врлини за сваког хришћанина: смирењу.
Сваки рибар, када оде у риболов, жели да ухвати још рибе, тако да има довољно и за храну за породицу и за продају. Али једног дана, пре двије хиљаде година, на обалама Галилејског језера догодила се чудна прича: искусни рибари нису били задовољни богатим уловом, већ су га се уплашили. Шта се уствари догогодило?
Нема живота ван давања, ван Љубави, ван свакодневне жртве за своје ближње, своју породицу, своју школу, свој град, своју земљу и Савину децу, ван борбе за очување светосавске културе. Чувајмо нашу културу, нашу писменост и ћирилицу јер је она једно миленијумско културно сведочанство о нама, нашег бивствовања и нашег идентитета.
Довољно је да само једном посетите манастир Егину да би се уверили о небројеним исцељењима и чудима Светог Нектарија Егинског, која су верницима променила живот. Међутим, мање је познато да чудесни Нектарије „комуницира“ са ходочасницима на особен и јединствен начин. Стотине верника свакодневно приклањају ухо свечевом гробу и чују ударце његовог штапа!
Света Гора је била и остала инспирација свих хришћана и теолога, песника, химнографа, историчара, књижевника и сваког човека љубитеља молитве, созерцатаљне теологије, љубитеља светих људи. Ни засад Светога Саве и Симеона није никакав изузетак, напротив. Последњих деценија манастир Хиландар постао је надахнуће и право породилиште нових боготражитеља, младих хришћана.
Ако је човек изнутра сабран, занет молитвом, испуњавањем заповести, тражењем Христа, онда се он не љути на ближње. Уопште, сваком човеку склоном увредљивости може се посаветовати да више помаже ближњима. Човек који се вређа узалуд троши своје време и не расте духовно. Он је сав погружен у међусобне односе са људима уместо да општи са Господом и испуњава заповести.
Ми много причамо о души, зар не? Када одемо на парастос или помен, молимо се за спасење душе слуге Божјег. Ако отворимо Стари завет видећемо да се на пуно места говори о души, али не толико и о телу. А човек је, признаћемо, и тело.
Када су пронађене нетрулежне мошти старца Висариона, јеромонаха грчког манастира Агатон, противници Цркве су сумњали и хулили, али Бог је хтео да свима покаже како још увек постоје Његови светитељи – непознати, скромни, са благодаћу Христовом. У данашње време, када се мртви кремирају, Бог потврђује вредност тела и кроз нетрулежне мошти овог скромног, светог старца.
Пораст броја психичких обољења се, пре свега, може објаснити тиме што су многи људи изгубили истински смисао живота. Духовни. Главни узрок неурозе нису стресови и непријатности, већ човекова личност. Филозофија хедонизма “једи, пиј, забављај се” исисава задовољство из таквог живота. Пре или касније, човек постаје свестан лажности овог пута.
Истина је да је човек је религиозно биће, али, са друге стране, истина је и то да премноги немају нити веру у Бога нити било какав однос са Њим. Зато им и појам Суда Божијег не оставља скоро никакав утисак осим, можда, по нека духом магизма изнуђена маштарија. Међутим, сусрет са Богом на Суду биће за све њих огромно изненађење.
Ми, православни хришћани смо врло незгодни људи за свет. Зато што не говоримо о некаквим земаљским променама и законима, него о љубави која би све учинила једнакима. Зато што је наш Цар – Христос. Зато што је Он увек исти – и јуче, и данас, и сутра. И зато што идемо за Њим. И зато немојмо се уморити да подижемо крст насупрот свим непријатељима. Подижимо га својим срцима, својом молитвом, својом љубављу према Господу.
Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео је Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету...
Анђео у људском телу, највећи од жене рођени, син Јелисаветин и васпитаник пустиње, последњи старозаветни пророк, Претеча и Крститељ Господа Исуса Христа, Јован, засигурно је најузвишенија историјска личност. После личности самога Христа Спаситеља и Његове Мајке Марије, Јован представља најпоштованију и најпрослављанију личност свега хришћанског света. Тако је и код нас.
Ако сумњаш у све што је Господ објавио свету, ако сумњаш у Цркву, ако си заиста са безбожницима данашњим и сутрашњим, онда бестидно поричеш очигледну истину. Гле, који то од људи може воду учинити некварљивом? Један посетилац ми је говорио да двадесет година чува Богојављенску Водицу, и она је свежа к’о да је данас узета са извора. Треба ли већи доказ ма ком човеку, а поготову безбожнику, који пориче истине Хришћанства?
Када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: „Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета” (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени.
“Крст је сила и знамење, крст је спасење” пева песма домећући нашој хришћанској свести и савести силину коју Распети и Васкрсли Господ наш Исус Христос дарује сваком ко се овим знаком огрће у свом свакодневном животу. Колика је уистину ова сила сведоче и примери које овде износимо.
Дан има 24 часа, а седмица 168 часова. Врло је важно шта ћете урадити са тих 168 часова и како ћете их употребити. Ви имате само одређени број дана које ћете провести на овој планети и у овом животу, и ако их улудо потрошите, потрошили сте их заувек. Друге прилике неће бити. Ако узалуд губиш своје време, узалуд губиш свој живот.