Стој чврсто на духовној стражи, јер не знаш када ће те Господ призвати Себи. У свом земаљском животу буди спреман у сваком тренутку да Му поднесеш рачун. Чувај се да те непријатељ не ухвати у своје мреже, да те не обмане узрокујући да паднеш у искушење. Дневно прегледај своју савест; испитуј чистоту својих мисли, твојих намера.
Депресија је духовни крст. Шаље се у помоћ онима који се кају, као и онима који не знају да се покају, односно онима који након покајања падају у пређашњи грех. Постоје само два лека која могу да лече крајњу душевну патњу. Човек мора де се научи да се каје и да донесе плодове покајања или, са смирењем, кротошћу, трпљењем и великом благодарношћу Господу да носимо тај духовни крст, своју патњу, сећајући се да Господ тежину ношења овог крста узима као плод покајања.
Ако то само пожели, човек никада неће бити сам. Ако је само иоле свестан чињенице да је Бог са њим и он са Богом, Христом, човек, заиста никада неће бити сам. И у свим животним околностима, мукама и проблемима, болестима и радостима, ни кад се од њега буду опраштали најближи, на ивици гроба, и после општег Васкрсења, бићемо заједно кроза све вјекове и кроза сву вјечност, јер више никада нико неће бити сам…
Ирина Бергсет, Рускиња која је 45 година живела у Норвешкој и која је, након што јој је норвешки суд одузео децу јер није била толерантна на педофилију, потрошила године истражујући и скупљајући документацију и разна сведочанства како би руској традиционалној јавности приказала који је прави циљ Новог светског поретка у односу на породицу. Преносимо њену беседу.
Ми посматрамо знаке времена не само да би видели када ће Антихрист доћи. То је, пре споредна ствар. Ми посматрамо знаке да би знали када ће Христос доћи. То је основно што морамо да имамо на уму, да не би били надвладани суморношћу, депресијом, затварањем у себе, гомилањем хране за будућу несрећу.
Најтрагичнији облик смрти је самоубиство. Самоубица сам брише себе из живих. Међутим, ни мртви не желе да га приме. Раније самоубице нису биле сахрањиване на гробљима, њихове гробове није осењивао крст, на надгробном камену нису паљене свеће. У стара времена самоубице су сахрањиване негде поред пута, далеко од људских станишта - као да су их људи терали од себе као губавце.
У храму Димитрија Солунског у Курској области у Русији икона Спаситеља почела је обилно да тече миро. Пре годину дана у овом храму мироточила је и Владимирска икона Богородице.
Напор сваке борбе пролази, али победа остаје. Уколико током искушења не окусиш пакао „на кашичицу“, нећеш видети ни благодат Божију. Само обрати пажњу на себе и на своје грехове, и верујем да ћеш наћи више него што очекујеш.
Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да ce кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално - духовно; да ce човек укључи у други - благодатни живот, који стоји ван земаљских ограничења и категорија, да му ce да могућност да дође у додир са вечношћу доживевши je у свом унутрашњем, духовном, религијском искуству.
Чиме можемо да отплатимо, да узвратимо мами за упаљену свећу њене љубави која пламти током свих година њеног живота? Та љубав је нас бранила и чувала кад смо били незаштићени и беспомоћни; та љубав је нас подизала кад смо падали саблажњени злим мислима; та љубав је нама уливала наду и учвршћивала нас кад нас је живот довео у шкрипац и кад нам се чинило да нема излаза из замршених околности... Чиме да узвратимо мајци?
За разлику од данашњих хришћана, верници ране хришћанске Цркве нису измишљали националне и верске непријатеље, већ су од свих градили себи пријатеље. Кад су упознали узвишену и неукаљану правду Христовог живота, добро су схватили да највећи непријатељ човечанства није негде споља, него у злу човековог сопственог срца. Борити се против њега, то је Јеванђеље. Све друго је политика.
Људи који су дошли у храм због решења одређеног проблема ходају по храму као кроз супермаркет. Оставе свећу на посебно место, затим долазе до одређене иконе са својом петицијом. Њих не занима разговор са Богом. Они су заинтересовани да испуне свој специфични захтев. Мора се знати да светац није божанство одговорно за одређени сегмент живота, нити грана за дистрибуцију материјалног богатства. Света личност или анђео је, пре свега, проводник Божанске благодати и љубави Оца, Сина и Светога Духа. Зато такви људи пре свега треба да ураде главну ствар - да се сретну са Богом.
Славе су у новије време код многих постале помодарство. Свеједно да ли је домаћин верник или не, славу "прославља". За време поста, праве се мрсне славе; неки померају славу кад је њима најподесније; у жалости славу не славе, не знајући да баш када је жалост треба са већим усрђем славити и молити Божје светитеље. Слава и у најрадоснијим околностима није пијанка и теревенка него, пре свега, молитвени чин и домаћинско сабрање честитих људи. Зато, боље је славу не славити, него Бога грешењем срдити.
Христе мој, нећу више да тумачим него да живим. Да живим Твоје присуство у сваком облику и начину живота. Да Tе видим у свему што ме гледа, да те чујем у свему што ми неко говори, да те дотакнем у сваком додиру живота, да окусим Твоје дарове у свему што једем и пијем.
Не будимо фанатични ни у чему. Не присиљавамо своје дете, супругу (супруга) ни на шта. Помолимо се за њих и волимо их. Будимо благи. Дајмо им време да сами нађу свој ритам, свој тренутак да промене живот. И свако ће сам наћи одговор у свом срцу.
Не постоји ништа веће од чистог срца јер такво срце постаје престо Божији. Да ли постоји нешто славније од престола Божијег? Наравно да не. Тако говори Господ за оне који имају чисто срце: „Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити Мој народ“ (2. Кор. 6:16).
Ако човек жели да говори са ближњим о Христу, прво што мора да има на уму јесте да говори не оно што он мисли да је Христос, Црква, спасење, већ оно што нам о томе говори Света Православна Црква. Догмати Цркве су прва и најважнија ствар коју сваки православни хришћанин и мисионар мора да зна и да се држи.
Животи светих Божијих угодника пуни су чудесних догађаја који увек и изнова потврђују колико су силне и спасоносне заповести Христове за оне који их са радошћу и ревношћу испуњавају.
Велика је моћ навике. Поједини људи и читави народи навикавају се да живе на одређени начин, по одређеним обичајима. Врло им је тешко да се промене, да преломе нешто у свом животу, чак и ако овај живот води у погибељ.
Сетимо се једне беседе преподобнога аве Јустина Ћелијског из давних шездесетих година прошлога века у којој је људе лишене вере називао живим лешевима, ходајућим живим лешевима. Уистину, човек без Христа у свом срцу и јесте човек мртвог срца, живи мртвац. А откуд то мртвило у срцу човечијем што га чини живим ходајућим лешом?