Често се у свом непосредном окружењу сусрећемо са људима који нису вични учењу у наукама и којима памћење иде теже од било чега другога. Чак ни свети нису никакав изузетак од тога. Но, што је човеку немогуће Богу је могуће, по речима Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Ево једног примера како Мајка Божија засејава радост у срце онима који нису у стању чак и једну молитву научити напамет, сем - Радуј се благодатна Маријо...
Ово је време пренаглашене улоге науке а научни ум, удаљен од Бога и ослоњен на своје снаге и могућности, не налази мир и равнотежу. Мала је корист од тога а може бити велика штета. Истинску помоћ човечанству могу пружити људи облагодаћени Духом Светим а не они снабдевени само дипломама и научним знањима без Бога.
Велика чуда пројављују Господ наш и Пресвета Мајка Његова на онима који су чиста срца. А чистоте срца нема без простоте и детиње доброте људске. Само у такво срце Бог усељава Своју благодатну силу која чудесима показује како је диван Господ у светима својим. Ево једног дивног примера како Мајка Божија награђује чисто срце неписменог монаха.
Дух Свети на човека не силази помоћу технике, нити се рађа од људске умешности или науке. Он силази онда и тамо где постоје предуслови, а они су у чистоти људске душе и њеном труду и вољи за усавршавањем и приближавањем Богу. Тада и наше богословље бива божански просвећено а не по људском разуму и читању књига.
Пресвета Мајка Божија никада не оставља хришћане без заштите, особито оне који јој се усрдно моле. А тек манастире и оне који се у њима подвизавају? Такве монашке засаде, особито оне Њој посвећене, Она назива својом баштом, чудесно им шаљући помоћ и спасавајући од свакога зла.
Уколико се помолимо Богу да нас научи како је створено сунце, у души ћемо чути јасан одговор: Стеци смирење и дознаћеш, не само како је сунце створено, већ ћеш познати и његовог Творца...
Не тугуј, мајко драга. Грешна је велика туга. Божија је земља и све што је на њој. Ма где да је гроб твога сина, на Божијој је земљи. Кад додирнеш црну земљу пред прагом куће, додирнула си ивицу гроба сина твога...
Врло често можемо од људи чути да догађаје тумаче некаквом судбином, слепом и неумитном и унапред одређеном. То је одраз духовне и сваке друге пасивности, чак неспособности човека да животне прилике осмотри у светлу личног односа према себи као узроку појава и догађаја, али и према Богу који промишља о свему и свакоме.
У данашњем цивилизованом свету и деца све мање личе на децу. Оптерећена су свим и свачим, обавезна да освајају нова знања. Осим тога, ту су и небитне информације које нуде медији, па још и саблажњујући садржаји забаве... Свега ту има, само Христа нема! А где нема Христа, нема ни расуђивања. Џаба све то знање.
Свету Гору Атонску православни хришћани називају још и Башта Богородичина. У тој Башти сама Богомајка је баштован који брине о свему битном за живот њених житеља. За све оне лишене заједнице са Богом Њен сусрет са људима назива се чудом, док је за оне који ум Христов имају, сваки сусрет са Њом нешто најприродније и најнормалније. Поготово за монахе који се на Светој Гори подвизавају и над којима Она бдије даноноћно.
Има их, има пуно. Да их нема сунце би се јарко угасило, јер зашто би такво скупоцено кандило светлило једном зверињаку.
Грех је попут најстрашнијег отрова: сладак у устима и чемеран у стомаку. Најпре сласт а потом несносни бол и горчина. Нема веће муке него када човека мучи савест. Нема веће страхоте него када човек не сме да остане сам са собом, када се загледа у своју празну изгубљену душу. Ето цене за грех.
Удаљени од Христа и дубоко заглибљени у хуку света, наш ум и срце постају све грубљи и неосетљивији за препознавање тајне Цркве и Њене улоге у том истом захукталом свету. Профани човек не осећа Њену светост, а нестрпљивост тог истог профаног човека спречава га да препозна Њено трпељење и жртву као пут којим она ходи до крајњег циља - спасења свих људи. Та Божија тајна којом Црква Духом Светим разумева стварност садржана је у љубави Христовој. Те љубави, нажалост, све је мање у човеку.
Дух Свети је један али су различити Његови дарови. То, међутим не значи да су у различитим даровима и различити духови. Зато, када се духовни људи међу собом расправљају, то значи да су под утицајем различитих духова. А то је опасно за јединство Цркве.
Добро је знање и добро је образовање. Просвећен и образован човек су украс човечанства и живи мото његовог напретка. Уосталом, читава једна историјска епоха и носи назив – просветитељство. Али, не доприноси свако знање напретку, већ само оно које је Духом Светим освештано. Једино такво знање није у служби разарања добара до којих је човек дошао сабирајући знање надахнуто Духом.
Има ли данас у свету више коришћене речи од речи мир? Што је више изговарамо, мира је све мање. Мир се губи када се хвалимо или узносимо над братом својим, када га осуђујемо или поучавамо без кростости и љубави. Данашња цивилизација је управо цивилизација гордости и таштине. У гордом и надменом човеку мир не налази своје скровиште.
Наше зле мисли и лоше расположење утичу на друге људе. Ради тога је потребно очистити дубину нашег бића од сваке злобе. Јер, када је наша душа посвећена онда из ње зрачи добро. Не морамо тада изговорити ни једну реч; из нас ће, једноставно, исијавати љубав.
Савременим језиком говорећи, Господ нам је оставио посебан координатни систем по коме данас налазимо своје место у Васељени, као и компас који нас води правим путем. Снага крста је неупитна, а ми смо, историјски, духовно и у сваком погледу, закрштени те нам ваља Крст носити. Свештеник Лазар Војводић, духовник у параклису св. Стефана у КБЦ „Бежанијска коса“.
На недавно одржаној манифестацији на којој су улицама Београда дефиловали људи хомосексуалне оријентације, пронет је и транспарент са наруженим ликом Пресвете Богородице и Богомладенца Христа. Овај призор отвара многа питања али се сва она могу свести на два: да ли је у питању само девијација личности или је све то део једног континуираног историјског рата против Цркве Христове и њених вредности. Ако се Србија хвали тиме да је слободна држава, онда с правом постављамо и ово питање: Зашто неко има слободу да моју слободу извргава руглу? Расуђује свештеник Владимир Левићанин.