У времену потпуне помућености и дезоријентисаности у свету вредности, и граница међу половима постаје све тања и невидљивија. То је видљиво и на улицама градова на којима дефилују феминизирани мушкарци и сујетом и агресивношћу набилдоване жене. Све је то тако далеко од некадашње хришћанске етике и естетике свакодневног живота.
Све се у овом нашем времену чини како би се народ успавао. Међутим, онај ко хоће да остане будан, тај се и труди да тако буде. У томе му могу помоћи чак и ситнице које не промичу његовој осетљивости. Другима, пак, ни ратови ни земљотреси не могу бити довољни за духовно буђење.
Живот деце у првом реду и највише зависи од родитеља. При том се не мисли само на то да родитељи обезбеђују материјалну егзистенцију деце, већ, превасходно, живот деце зависи од односа родитеља међу собом. Ако родитељи желе да и деца буду добра, требало би да се предају љубави Божијој, да живе у поверењу, поштовању и доброти. Једном речју, да би деца били добри људи, родитељи би требало да буду - свети...
Има ли икога трпељивијег од Бога? Засигурно нема јер Он трпи све што се дешава и што људи чине. Многи ће питати због чега, али је одговор једноставан: да грешни људи не би имали оправдање за своје непокајање.
Није нама људима дато да знамо какве све силе живе у човеку. Тако и не слутимо да и у највећем грешнику тиња љубав према Богу и свему Светоме. Међу примерима који испуњавају историју спасења ево и једног римског судије кога на чудесан начин спасава Пресвета Богородица јер у његовом, иако злом, срцу беше сачувана љубав према Њој.
Ембрион чује и осећа у мајчиној утроби. Чим се смркне мајчино лице - смрачи се и његово. Нервира ли се мајка - нервира се и он. Ако мајка не жели ембрион, ако га не воли, он то осећа и у његовој нежној души стварају се трауме које ће га пратити кроз читав живот. Сасвим супротно дешава се кад мајка осећа радост, мир и љубав према ембриону, она све то тајанствено преноси на њега.
Бескрајне су муке света. Једно свеопште расуло читавих породица. Већина домова пуна је несрећа, неизвесности и напетости. Људи траже да се на нешто ослоне, да се за нешто ухвате, и ако немају веру на коју би се ослонили ако се не уздају у Бога, како би се предали Њему, намучиће се веома... Велика је ствар уздање у Бога. Време у коме живимо веома је тешко и веома опасно, али на крају, победиће Христос!
Ако се човек не просвети, не осветли свој ум светлошћу богопознања, онда цело његово биће остаје у дубокој сенци чулног, телесног сазнања. А ма какво сазнање без просвећења које нам долази од Јединог Светог, Христа Богочовека, недовољно је да човека доведе до саме суштине ствари. Зато, од таквог сазнања неће бити никаве користи.
Христос нас увек воли, а налази се поред нас кад живимо сагласно Његовој вољи. Зато кад видите саблазни немојте се бојати и паничити. Ако човек те ствари не буде решавао на духован начин, неће се радовати ни један једини дан јер ће ђаво у њему. Наћи свој циљ, тј. рањиву тачку, и непрестано ће стварати саблазни, како би га мучио, данас овим, сутра оним, прекосутра нечим трећим...
И православље има свога папу, старијег од свих папа и патријараха у свету. Било Га је од почетка и имаће Га до краја времена. То је онај кога су признали и сви апостоли Христови - Дух Свети, Дух утехе и силе Божије. Он је прави папа Цркве Христове одувек и заувек, без смене и промене.
Људима је одувек било важно да им се други људи диве и да их величају. Зато често не би бирали начин како да до статуса и угледа дођу. Ипак, колико год титуле и звања била пријатна, морамо знати да за вечни живот то не само да није ни од каквог значаја, већ напротив, то може бити једна од највећих препрека за спасење душе.
Често се у свом непосредном окружењу сусрећемо са људима који нису вични учењу у наукама и којима памћење иде теже од било чега другога. Чак ни свети нису никакав изузетак од тога. Но, што је човеку немогуће Богу је могуће, по речима Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Ево једног примера како Мајка Божија засејава радост у срце онима који нису у стању чак и једну молитву научити напамет, сем - Радуј се благодатна Маријо...
Ово је време пренаглашене улоге науке а научни ум, удаљен од Бога и ослоњен на своје снаге и могућности, не налази мир и равнотежу. Мала је корист од тога а може бити велика штета. Истинску помоћ човечанству могу пружити људи облагодаћени Духом Светим а не они снабдевени само дипломама и научним знањима без Бога.
Уколико се помолимо Богу да нас научи како је створено сунце, у души ћемо чути јасан одговор: Стеци смирење и дознаћеш, не само како је сунце створено, већ ћеш познати и његовог Творца...
У данашњем цивилизованом свету и деца све мање личе на децу. Оптерећена су свим и свачим, обавезна да освајају нова знања. Осим тога, ту су и небитне информације које нуде медији, па још и саблажњујући садржаји забаве... Свега ту има, само Христа нема! А где нема Христа, нема ни расуђивања. Џаба све то знање.
Свету Гору Атонску православни хришћани називају још и Башта Богородичина. У тој Башти сама Богомајка је баштован који брине о свему битном за живот њених житеља. За све оне лишене заједнице са Богом Њен сусрет са људима назива се чудом, док је за оне који ум Христов имају, сваки сусрет са Њом нешто најприродније и најнормалније. Поготово за монахе који се на Светој Гори подвизавају и над којима Она бдије даноноћно.
Грех је попут најстрашнијег отрова: сладак у устима и чемеран у стомаку. Најпре сласт а потом несносни бол и горчина. Нема веће муке него када човека мучи савест. Нема веће страхоте него када човек не сме да остане сам са собом, када се загледа у своју празну изгубљену душу. Ето цене за грех.
Добро је знање и добро је образовање. Просвећен и образован човек су украс човечанства и живи мото његовог напретка. Уосталом, читава једна историјска епоха и носи назив – просветитељство. Али, не доприноси свако знање напретку, већ само оно које је Духом Светим освештано. Једино такво знање није у служби разарања добара до којих је човек дошао сабирајући знање надахнуто Духом.
Има ли данас у свету више коришћене речи од речи мир? Што је више изговарамо, мира је све мање. Мир се губи када се хвалимо или узносимо над братом својим, када га осуђујемо или поучавамо без кростости и љубави. Данашња цивилизација је управо цивилизација гордости и таштине. У гордом и надменом човеку мир не налази своје скровиште.