Два начина сазнања света
Уколико се помолимо Богу да нас научи како је створено сунце, у души ћемо чути јасан одговор: Стеци смирење и дознаћеш, не само како је сунце створено, већ ћеш познати и његовог Творца...
Има ли судбине?
Врло често можемо од људи чути да догађаје тумаче некаквом судбином, слепом и неумитном и унапред одређеном. То је одраз духовне и сваке друге пасивности, чак неспособности човека да животне прилике осмотри у светлу личног односа према себи као узроку појава и догађаја, али и према Богу који промишља о свему и свакоме.
Велики терет за мала плећа
У данашњем цивилизованом свету и деца све мање личе на децу. Оптерећена су свим и свачим, обавезна да освајају нова знања. Осим тога, ту су и небитне информације које нуде медији, па још и саблажњујући садржаји забаве... Свега ту има, само Христа нема! А где нема Христа, нема ни расуђивања. Џаба све то знање.
Чудотворна вода светог Атанасија
Свету Гору Атонску православни хришћани називају још и Башта Богородичина. У тој Башти сама Богомајка је баштован који брине о свему битном за живот њених житеља. За све оне лишене заједнице са Богом Њен сусрет са људима назива се чудом, док је за оне који ум Христов имају, сваки сусрет са Њом нешто најприродније и најнормалније. Поготово за монахе који се на Светој Гори подвизавају и над којима Она бдије даноноћно.
Последице греха
Грех је попут најстрашнијег отрова: сладак у устима и чемеран у стомаку. Најпре сласт а потом несносни бол и горчина. Нема веће муке него када човека мучи савест. Нема веће страхоте него када човек не сме да остане сам са собом, када се загледа у своју празну изгубљену душу. Ето цене за грех.
Духовна чулност
Дух Свети је један али су различити Његови дарови. То, међутим не значи да су у различитим даровима и различити духови. Зато, када се духовни људи међу собом расправљају, то значи да су под утицајем различитих духова. А то је опасно за јединство Цркве.
Освештајмо знање
Добро је знање и добро је образовање. Просвећен и образован човек су украс човечанства и живи мото његовог напретка. Уосталом, читава једна историјска епоха и носи назив – просветитељство. Али, не доприноси свако знање напретку, већ само оно које је Духом Светим освештано. Једино такво знање није у служби разарања добара до којих је човек дошао сабирајући знање надахнуто Духом.
О миру
Има ли данас у свету више коришћене речи од речи мир? Што је више изговарамо, мира је све мање. Мир се губи када се хвалимо или узносимо над братом својим, када га осуђујемо или поучавамо без кростости и љубави. Данашња цивилизација је управо цивилизација гордости и таштине. У гордом и надменом човеку мир не налази своје скровиште.
Неспособни за грех
Наше зле мисли и лоше расположење утичу на друге људе. Ради тога је потребно очистити дубину нашег бића од сваке злобе. Јер, када је наша душа посвећена онда из ње зрачи добро. Не морамо тада изговорити ни једну реч; из нас ће, једноставно, исијавати љубав.
Животне координате
Савременим језиком говорећи, Господ нам је оставио посебан координатни систем по коме данас налазимо своје место у Васељени, као и компас који нас води правим путем. Снага крста је неупитна, а ми смо, историјски, духовно и у сваком погледу, закрштени те нам ваља Крст носити. Свештеник Лазар Војводић, духовник у параклису св. Стефана у КБЦ „Бежанијска коса“.
Дијалог или терор
На недавно одржаној манифестацији на којој су улицама Београда дефиловали људи хомосексуалне оријентације, пронет је и транспарент са наруженим ликом Пресвете Богородице и Богомладенца Христа. Овај призор отвара многа питања али се сва она могу свести на два: да ли је у питању само девијација личности или је све то део једног континуираног историјског рата против Цркве Христове и њених вредности. Ако се Србија хвали тиме да је слободна држава, онда с правом постављамо и ово питање: Зашто неко има слободу да моју слободу извргава руглу? Расуђује свештеник Владимир Левићанин.
Иступимо из самодовољности
У јеванђелској причи о богатом младићу сусрећу се Стари и Нови Завет. Кроз ову причу се види сусрет Старог и Новог Завета – старозаветне заповести су корисне као вежба, али не дају пуноћу коју нам Господ применом љубави доноси у Новом Завету. Тренутак када Господ дела је онај када ми спознамо и прихватимо своју немоћ. У овом савременом свету сви стојимо пред чињеницом да смо богати, бескрајно лакомислени, затворени у самодовољности и на тај начин одсечени од Господа. Зато, морамо бити свесни свога призива и заповести да љубимо ближње као себе саме. Говори свештеник Вук Матијашевић из храма Рођења св. Јована Претече и Крститеља на Централном гробљу у Београду.
Пут љубави је тежи пут
Однос између духвног оца и његових чеда је веома сложен и ни из далека једноставан, како нам се може учинити. Колико год улога духовног оца била незаменљива у узрастању хришћанина, исто толико и сам хришћанин мора сносити одговорност и предузимати напоре на савладавању самога себе. О овоме, кроз своје лично искуство, говори свештеник Јован Бабић из храма св. Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду.
Живи темељ
Монахиње су, како је рекао старац Пајсије Светогорац, а подсећа наша гошћа, пријемни центар за човека, амбуланта за санирање и прање рана, која људе даље упућује на специјалисту, односно духовника. А са каквим се све искушењима срећу и монаси и како да ми у нашем свакодневном животу, сачувамо ту радост која исијава из наших светиња, сведочи мати Злата (Пантелић) настојатељица манастира Пресвете Богородице Тројеручице под Авалом.
Заједница и делатна љубав
Шта је, у пуном смислу речи, парохијска или духовна заједница, како се делатно пројављује љубав према ближњем, шта Црква значи у животу једног младог човека и како његови вршњаци (углавном) реагују на то што он живи литургијски, у ово време "мобилних генерација"? Са друге стране, зашто је важно разговарати са својим свештеником, како прићи једној заједници, како да приђу они који дуго нису били у вери, а како не скренути у претерану ревност? На ова и друга питања одговарају протојереј-ставрофор Драган Предић, парох Покровске цркве на Звездари у Београду и млади Александар Пејовић, парохијанин ове цркве.
Не смемо се стидети Господа
Ако издам свог Господа може да ме превари било ко, а лоши људи су изашли из нас самих и нису дошли са неке друге стране. Зато не бисмо смели издати Господа нити га се постидети. Ово би, између оталог, могла бити суштинска порука коју је послао свештеник Андреј Ткачов, један од највећих мисионара православног хришћанства данас.
Вода жива
Испуњена су Старозаветна пророштва - Господ нам је оставио себе и непрестано нам се даје. Наше је само да начинимо корак ка Њему, као што жедан човек хита бунару свеже воде живе. Та благодат живе воде непрестано се обнавља у Цркви, а то је Литургија. На ову истину подсећа нас свештеник Игор Карановић, старешина храма Преображења Господњег у Дебељачи, надомак Панчева у Епархији банатској.
Мисија Цркве и мисионарење
Господ наш Исус Христос је непревазиђени мисионар и наш узор у мисионарењу. И ми данас, попут Христових ученика онда, морамо да послушамо заповест Господњу и проповедамо Реч Божију. Питамо, како свако од нас може да мисионари? Одговор ће нам дати сама љубав под условом да смо је усвојили. У ову кратку реченицу може стати суштина онога што нам је у емисији поручио протојереј-ставрофор Вајо Јовић, старешина храма св. Александра Невског на Дорћолу.
Имајмо очи за Христа!
Не видимо своју нељудскост, јер немамо љубави. Духовно блато је невидљиво, често је прекривено дивним локвањима и лако је пропасти... Љубав развејава сваку копрену са очију, али, са друге стране, не смемо бити горди и самозадовољни, али ни размажени, неблагодарни и неваспитани према Господу, јер нам Он даје управо оно што је за наше спасење најбоље. Ово су само неки акценти које је назначио свештеник Лазар Војводић, духовник у параклису св. архиђакона Стефана у КБЦ "Бежанијска Коса" и вероучитељ у Угоститељској школи у Београду.
Раслабљеност
Живимо у времену опште и велике усамљености, отуда све мање имамо човека. Наша природна слабост још више је појачана жељом за угодношћу. Заливањем и неговањем страсти и потпуним одсуством жеље за аскезом и уздржањем, сигурно одлазимо на странпутицу. „Треба да се смиримо пред чињеницом да смо слаби, јер нас то отвара за другога, отвара за љубав“, каже свештеник Вук Матијашевић из храма св. Претече и Крститеља Јована на Централном гробљу у Београду приликом свог гостовања у емисији.