Кукавичлук је страст слабе душе коју је обузео страх. Кукавичлук је малодушност, нерешеност, недостатак ратничке храбрости, непостојаност душе сметене ужасом и стрепњом. То је малодушност у очекивању опасности, неумешност за борбу, неприсебност у опасностима, одсуство одважности, неприправност духа, недостатак моралне снаге, слабост духа, поводљивост према злу. Кукавичлук поробљава човека, чини га издајником отачаства, заводи га у беславље и бешчашће, клони га да презире законе отаџбине и покреће га на непоштовање божанског, свештеног и светог. Кукавица је немужествен, подао, недостојан, низак, јадан, ропска и ситна душа, себичњак и самољубац. Своје спасење и избављење од опасности он ставља изнад свега, те и изнад саме славе и слободе свога отачаства. Кукавица је покора за своју отаџбину. Свети Нектарије Егински

Од свих средстава чишћења душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: "Јеси ли постио?" и , кад чују потврдан одговор, рећи ће: "Приступи! " Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то - да ли овај зна чему приступа и зашто, и то - зна ли Символ вере и основне молитве, и да су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да можда нису блудници; а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи никакве амајлије, или да можда не врши побачај... А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање св. Писма и богомислије онога ко жели да се причести, и да не говоримо. Патријарх српски Павле

Велика бура бесни морем живота. Збацимо са себе све што припада сујетном свету, и у молитви дозивајмо Бога, како не бисмо потонули у њеним грозним таласима. Ако се човек споља не ослободи привезаности за свет, и ако се не ослободи страсти које оптерећују његову душу изнутра, он не може да се спасе од погибије у усталасаном мору (авва Исаија). Авва Исаија

Ево божанске врлине која човека преноси на небо, те Бога види. Ево најкраћег пута између човека и Бога; иде ли човек њиме, он стално види Бога. И у том боговиђењу он доживљује неисказано блаженство. Чисто срце је највидовитије на земљи око, јер види и оно што је невидљиво: Бога (ср. 2 Кор. 4, 18). У свему видљивом, и иза свега видљивога, чисто срце види оно што је невидљиво, оно што је вечно, оно што је Божје. Види и осећа да сав овај видљиви свет није друго до раскошни огртач којим се огрнуло Невидљиво. Видети Бога срцем? То значи: имати Бога у срцу, носити Га у срцу, живети Њиме, осећати Њиме, мислити Њиме; једном речју: бити богоносац. У ствари, сваки је човек још од утробе мајке своје богоносац, јер носи у себи лик Божји, и у њему зачетке божанских савршенстава (ср. Јн. 1, 9). Назначење, божанско назначење човека у овом свету и јесте да буде богоносац. Развије ли у себи божанске зачетке помоћу еванђелских врлина, он постепено „расте растом Божјим“( Кол. 2, 19(sad) то јест, све што је боголико у њему расте ка своме божанском савршенству док не достигне „у меру раста висине Христове“ (Еф. 4, 13). Такав човек је заиста богоносац и христоносац, и у њему Господ Христос живи кроз своје божанске врлине. Његово је срце чисто од сваког греха, јер има Христа у себи. А где је Христос, ту нема места греху. Живи ли Господ Христос у срцу човековом, Он разлива по целом бићу његовом неисказано блаженство. И христоносац радосно подноси еванђелске напоре и трудове, и помоћу божанских врлина бди над срцем својим да се не увуче у њега неки грех, нека прљавштина. Ава Јустин

Необично је и тужно видети због којих све празних разлога нас ђаво лишава љубави према Богу и ближњем; због земаљског праха.., због новца, хране и пића, одеће, стана. Онај који жели спасење не сме да има страстан однос не само према храни и пићу, одећи, пространом и лепом стану, богатом уређењу стана, већ ни према свом здрављу, чак ни према свом животу не би смео да има ни најмање страсти, предавши сав свој живот вољи Господњој. Везаност за пролазни живот, здравље, води многим одступањима од заповести Божјих, повлађивању телу, кршењу постова, унинију, нестрпљивости, раздражљивости. Старац Сава псково-печерски

Ко се одриче Бога, Цркве и Светих Тајни, одриче се своје једине среће. Када се појаве бол, патња, страдање (а они се, овако или онако, неминовно појављују), такав ће човек остати потпуно усамљен и беспомоћан. Њихова тежина ће га сломити. Али када би имао веру, и поверење у Бога и Његов Промисао, када би опитно познавао дејство благодати Божије, искушења му не би изгледала тако тешка. Имајући као коначни циљ спасење, савладао би свако искушење. протопрезвитер Стефан Анагностопулос

Зла сила нагони гордог човека да у другима види само лоше, и он се радује када говори о њима лоше, а ти другачије поступај: труди се на међусобној љубави и никога не осуђуј! Свако ће за себе дати одговор Богу, а ти гледај себе! Чувај се пакости! Нађи у лошем човеку нешто добро и радуј се том добру и са радошћу говори о његовим добрим особинама. Нема човека у коме не би било некаквог добра. Зло које се налази у њему покривај љубављу и моли се за њега Богу. Сава Псково-печерски

Највећа човекова обавеза је да љуби Бога, а затим да љуби ближњег. Ако Бога љубимо онако како доликује, очуваћемо и све остале Његове заповести. Ми, међутим, не љубимо ни Бога ни ближње. Кога данас интересује други човек? Свако се интересује само за себе самога али не и за друге и за то ћемо дати одговор. Бог који је сав Љубав неће нам опростити ту равнодушност у односу на ближње. Старац Пајсије Светогорац

„Ако је Црква у опасности, буди сигуран да ће Сам Бог сићи да је спасе! Ниси ти потребан Цркви, него је она потребна теби, да би спасао душу! Цркву нису градили људи, као да је она потребна Богу, него ју је градио Сам Бог, будући да је она потребна људима." старац Пајсије Светогорац

Господ је дао жену мужу као помоћницу ради заједничког живљења, благословивши их речима: "Плодите се и множите се" према природном закону датом од Бога свим бићима, а не ради похотног сладострашћа које не зна ни за време, ни за меру. И бесловесне животиње до данас држе тај закон, јер се не спајају све од зачећа плода па до порођаја, па чак и до дојења млеком. Човек бива понекад гори од стоке неразумне, заносећи се страсним жељама, заборављајући своје достојанство дато му од Бога Који га је створио по образу и подобију Своме. Злоупотребљујући природу ради вређања части своје, човек навлачи на сав род свој (до четвртог колена) праведни гнев Божји. Како се страшним мукама излаже породица која је прекршила правило и чистоту супружништва! Оставља их Господ да чине из глупости своје разне неподопштине: долази до неверстава супружника, проблема и различитих несрећа. Децу погађају неисцељиве болести, затим превремена смрт мужа или жене, као и чеда њихових вољених. Старац Сава Псково-Печерски