Дј.ап.9, 32-42
Јеванђелист Лука, свједочи о два узбудљива догађаја у којима је свети апостол Петар био главни јунак, али видимо да он главноме и једином истинском актеру свих великих дјела, Господу, све заслуге признаје и упућује. Ни једног момента апостол Петар не упада у искушење да себе, евентуално, у први план постави и макар дјелић славе себи приушти. Свима да буде јасно и да сумње нема: Бог је тај који чудо чини.
О почетку стварања: У почетку створи Бог небо и земљу.
1. Великом сам радошћу данас испуњен док гледам ваша мила лица. Управо се ни чедољубиви родитељи не радују и не веселе тако, када их са свих страна окруже деца те им љупкошћу и пажњом пруже велику радост, како се ја сада радујем и веселим док гледам ово ваше духовно сабрање, које се, силно жедно да чује божанске речи, са таквим благообразијем стече овамо, и вас који, презревши плотску храну, хитате духовној трпези делатно сведочећи о оним речима Господњим: Неће само о хлебу живети човек, него о свакој речи која исходи из уста Божјих (Мт 4,4). Хајде онда да се и ми угледамо на земљоделце: као што они, када виде да је ораница очишћена и ослобођена шкодљивога растиња, штедро разбацају семе, и ми, када се сада благодаћу Божјом и нама чисти ова духовна њива од тегобних страсти, када је далеко весеље и нигде нема смутње нити буре у мислима, него само тишина и пуни спокој ума који лети и безмало неба се дотиче, промишљајући о духовном пре него о плотском - прословимо нешто мало вашој љубави, осмелимо се данас на тананија размишљања - нудећи вам учења из Божанственога Писма. Ако то не учинимо сада, док траје пост, када је презрена утроба и влада толика тишина мисли, када ћемо моћи то да учинимо вашој љубави? Зар када царују разузданост, преједање и свака лакомисленост? Па тада нити ћемо ми сами то обавити како ваља, нити ћете ви, као погружени у те мрачне валове помисли, моћи примити ишта од онога што вам се говори. Него, ако икада - сада је добар час за такве поуке: када се слушкиња више не диже на господарицу, него питома поставши, показује велику кротост и послушање, укротивши плотске киптаје и стојећи где јој је место. Пост је успокојење наших душа, украс старих, васпитач младих и учитељ целомудрујућих који сваки узраст и природу украшава попут дијадеме. Нигде данас нема метежа ни галаме, не кида се месо, кувари се не врзмају - све је то далеко и наш град сада личи на неку благообразну, часну и целомудрену [ελευθερаν - слободну] жену. А када размислим о изненадној промени која се догодила, расудим о непостојаности јучерашњега дана, задивљен сам и поражен силом поста - како је, ушавши у свачију савест, пресаздао помисао, ишчистио разум, не само господара него и простих грађана, не само слободних него и слугу, не само мужева него и жена, не само богаташа него и сиромаха, не само оних који су јелински васпитани, него и варвара. А зашто кажем господара и простих? И савест онога који носи дијадему приклонила се, попут осталих, овоме послушању. Данас се не може видети разлика међу трпезама богатог и сиромаха, него је свугде просто јело, лишено разметања и раскоши, и данас људи са већом насладом приступају простоти трпезе него када им се нуде којекакви умаци и много јаког вина...
Дј.ап.5, 13–20
Двије појаве нам се овдје, својом актуелношћу, намећу. Прва је: слабодушност и дводушност већине народа; друга је: бескомпромисност са којом се ријеч Божија прихватати и свједочити мора. Одувијек је у Цркви било оних који су чиста срца прилазили, а било је и биће и оних, које су у цркве, ко зна који и какви њихови разлози доводили. Кад до невоље дође, ти први, некуда ишчезну…
Д.ап.11,19-26; 29-30
О руци Господњој, благој и благосиљајућој, али и о руци Господњој,тешкој и кажњавајућој, биће ријечи у овом слову. Свако од нас, може и мора, у свом животу осјетити и препознати руку Господњу. Кад човјеку “ништа од руке не иде”, то значи да рука Божија није с њим. Морао би удвостручити и утростручити молитвени труд свој да би му се вратио благослов Божији. Људи су се прозлили и о злу позабавили…
Шта је Грех и шта је покајање? (Владика Порфирије и проф. др Владета Јеротић)
Дј.ап.16, 16-34
Многи од нас, полушаљиво, полуозбиљно, послије испијене кафе, преврну шољицу да им неко “погледа”. Ријетки су они који никад, па ни у шали, нису пружили длан да им се “судбина прочита”. Док то радимо можда и не слутимо да гријех чинимо. Ми често заборављамо, јер нам је тако удобније, да заиста, постоје зли дуси И да су они, итекако моћни. Често ми се људи жале да им се необјашњиве ствари догађају…
Дј.ап.2, 1-11
Празник Духова је рођендан свете Цркве Божије, који уједињује све богославитеље од почетка свијета до данас и све духоносце са краја на крај васељене. Тачно у педесети дан по Васкрсењу Христовом, огњена сила Духа Светога излила се на апостоле и све потоње праве хришћане, те од слабуњавих и неубјеђених, и неубједљивих, апостола створила је неустрашиве борце за истину Јеванђеља Христова.
Песма над песмама је, да се грубо изразим, најконтроверзнија књига Светога Писма. То је једина библијска књига у којој се о Богу уопште не говори, чак му се ни име не спомиње, сем, додуше, на једном месту где се узгред помиње „пламен Божији“.
Неопходно је подсећање на радост као извор Православне духовности. Ту радост не смемо поистоветити са раскалашном опуштеношћу, нити пак са количином усиљено насмејаних лица око нас, а поготово не са еуфемизмом (срећом), речју која има звук без садржаја! Христос је извор радости и ми од Христа друге радости немамо. Суштинско је - Христос васкрсе, радости моја. Тамо где је радост, тамо је и љубав, а где су и радост и љубав, ту је онда и слобода - акценти су из излагања проф. др Милоша Весина.
Дј.ап.20, 16-18; 28-36
Апостолска штива обично су усмјерена ка вјерном народу са циљем да се поучи и ка Господу усмјери. Међутим, овај апостол, намијењен је свештеницима, пастирима стада Божијег, да се опомену превелике части у коју су призвани и још већих обавеза, које су на своја плећа примили. Свештеник, а да не говоримо о епископу, ако изгуби углед и ако се гријесима својим, јавним и скривеним, одвоји од светости, нема права друге да учи.
Раслабљеност вере, неморал, разврат, зло и пропаст шире се свуда по свету упозоравајући да данас, више него икада пре, пажљиво ослушкујемо предсказања Светих Отаца која се односе на наше, по свему судећи, последње време. У том смислу нас и речи оца Николаја подстичу на већу будност и опрез.
Гал. 3, 23 - 29
"Нема више ни мушког ни женског", речено је, а ми видимо да има и мушког и женског и да су разлике велике и непребродиве. У Православној цркви свештеници су, искључиво, мушкарци. Тако је и тако ће бити. И жене су Господа пратиле и Његову науку у душу своју упијале, у Његове се пријатеље рачунале; оданије му биле И од самих апостола али Господ ни једну од њих није у апостолско звање призвао.
''И сви ови, иако посведочени за своју веру, не примише обећања, пошто је Бог за нас предвидео нешто боље, да они не дођу до савршенства без нас''. (Јеврејима 11, 39–40)
1.Кор.8, 8-9, 2
Поставља се питање нашег понашања пред другима, другим ријечима, питање свједочења наше вјере или невјере. Ми нисмо своји, опомиње нас свети апостол Павле, и наше понашање би могло да буде “приватна ствар” кад се не би одражавало на друге. Као пушење, на примјер, што би могло да буде приватно, лично, тровање кад се дим не би на све стране ширио и свима ваздух засмрђивао и друге тровао. Тако и наши поступци, кад су другима на виду, они су, такође, загађивачи духовне средине и отров за ту средину.
"Немој да даш свој унутутрашњи мир за ништа на овом свету и по сваку цену сачувај свој унутрашњи мир. Помири се сам са собом па ће се с тобом помирити и небо и земља", познате су речи Оца Тадеја изговорене у Манастиру Острог 1996. године. У истом манастиру кроз разговор са Старцем забиљежена је још једна веома интересантна и поучна тема - О односу деце и родитеља.
Неизвесност часа краја света и суда има за последицу заузимање става: ученици Христови треба не само да распознају знаке (парабола о смокви), већ и да буду у непрестаној приправности (парабола о приправним слугама).
Бог нам је послао, преко Исуса Христа, Духа Утешитеља (Параклета), Духа Светог. На човеку појединцу остаје да Га вером прими и тако (једино) постане слободан.
Апостол Павле је говорио да ће се појавити човек безакоња, а да ли је тај човек дошао...Мисли се на човека који не верује у Бога, за кога нема ни истине, ни правде, нема ни љубави, нити ичег позитивног...Може само да му буде бог-новац, бог-власт и све жртвује томе -- свој народ, своју породицу....
Иако недовољно проучена и истражена, а можда и запостављена, историја Срба не престаје пленити интересовање наше јавности. О српском пореклу постоји више различитих теорија и мишљења, публиковано је на десетине научних радова али историчари се углавном слажу у једном – Срби воде порекло још од времена пре доласка Римљана на Балканско полуострво, дакле, стотине година пре нове ере...Порекло Срба заокупило је пажњу и оца Јоила.
''Зато, дакле, и ми кад имамо око себе толики облак сведока, одбацимо од себе сваки терет и грех који нас лако заплиће. Стрпљивошћу трчите трку која нам предстоји, гледајући зачетника и усавршитеља вере, који је уместо радости – која је била пред њим – поднео крст презревши срамоту и сео је са десне стране Божијег престола. Размислите, дакле, о њему који је од грешника поднео такво противљење против себе, да не малакшете и не клону душе ваше.'' (Јеврејима 12, 1–3)