У нашим молитвама више се жалимо и тугујемо него што смо задовољни оним што нам је дато. Заборављамо да треба да величамо и захваљујемо се Господу што нам је омогућио да видимо још један дан Његове доброте. Кад год легнемо у кревет, треба да захвалимо Богу за дан који је прошао, било добар и радостан, или тежак и жалостан, јер већ сутра Господ може сваку тугу претворити у радост. Уосталом, и кроз невоље које нас чисте од греха, отвара нам се пут ка духовној радости у Небеској Вечности.
Свети Симеон Мироточиви је владар који је градио државу. Истовремено је учио да љубав и смирење могу бити већа снага од власти. Предао је престо, замонашио се и показао да истинска моћ лежи у способности да служиш. Његове мошти и данас точе миро, сведочећи да љубав према Богу и народу наставља да делује и после смрти, када се мач претвара у молитву, а тврда рука у благослов који вековима лечи.
Данас се прославља Иверска икона, коју вековима зову „Вратарница” јер не стоји у средини цркве, већ на самој капији. Она носи видљиву рану на лицу као подсетник да светост није далеко од бола. Ова икона не чува само зидове манастира, већ људе који више немају где да оду. И баш на тој граници, где се завршава људска снага, почиње тиха заштита која не одлази.
Пост се често погрешно своди на кулинарску дисциплину, иако је гастрономија само помоћно средство за сусрет очи у очи са сопственим срцем. Истинска вредност овог периода није у буквалном праћењу правила, већ у проналажењу реалног подвига који човека неће учинити гордим фарисејем, већ добрим и смиреним хришћанином. Уздржање од хране има смисла само ако постане основа за најтежу битку – ону која се води за преображај унутрашњег човека и потпуну преданост вољи Божијој.
Живот је постао непрекидна бука – телефони звоне, вести се смењују, мисли не стају. У тој гужви човек често изгуби себе, а да то и не примети. Велики пост није само промена јеловника, већ прилика да се стане, утиша и поново преузме волан свог срца. Када бука утихне, почиње најважнији разговор – онај унутрашњи, који води ка слободи и радости.
Сутра почиње Велики пост – време када све снаге усмеравамо на очишћење душе. Али, шта се у том подвигу дешава са нашим телом? Да ли је оно само терет који треба укротити или храм који треба осветити? Хришћанска вера нас подсећа да човек није душа која привремено носи тело, већ јединство створено за вечност. Наша коначна нада зато није бекство из тела, већ његово потпуно преображење и васкрсење.
Тешке странице Старог Завета откривају да је историја човека испуњена вечном борбом између живота и смрти. Данас се та борба не води мачем, већ у тишини савести и у одлукама које доносимо о нерођеном животу. Црква нас подсећа да свако зачеће носи име које Бог већ воли, и да ниједан грех није већи од Његове милости. Пут повратка увек почиње покајањем и поверењем у Христа, који је дошао да спасе, а не да осуди.
Све почиње са сумњом, наставља запиткивањем и пребацивањем, а онда следи – осуда. После изрицања осуде више ништа није као што је било. Следе контраосуде, зла крв струји брачним животом и све се завршава распадом брака и породице. Ово би могло да представља матрицу начина на који лукави непријатељ човека засејава смутњу у брачне односе. Тако ђаво разбија породице.
Чим схватимо да је у нашој моћи да опраштамо увек, сваки пут и свакоме – стећи ћемо слободу и унутрашњу снагу. Тек тада ћемо престати да будемо рањиви пред сопственим незадовољством и престаћемо да будемо затвореници сопствене сујете. Више нећемо бити спутани бригом за своје достојанство и част, плашећи се да ће нам их неко одузети. Можемо прихватити све људе, јер ако знамо како да опростимо све – више никоме није могуће да нас повреди.
Исусова молитва носи у себи огромну снагу – може да умири срце и донесе светлост чак и у највећој буци савременог живота. Али ако се твори без пажње и покајничког духа, може пробудити гордост и унутрашњу смутњу. Она је истовремено дар и ризик: пламичак који греје, али и огањ који тражи расуђивање.
Могуће је проживети читав живот без иједног прекршаја, а ипак пасти на последњем испиту. Није довољно не чинити зло, ако срце остаје хладно пред туђом патњом. Када Син Човечији дође у слави, неће се бројати наша спољашња исправност, већ љубав коју смо заиста показали. Јер Бог већ сада стоји пред нама у лику гладног, болесног и заборављеног ближњег – и од нашег одговора зависи вечност.
Данас је постало неупоредиво лакше развести се него склопити брак. Особито је то лако учинити у нашој земљи јер правне основе за развод брака у нашем законодавству спадају међу најлибералније у свету. Довољно је рећи да је дошло до неслагања нарави супружника и Закон постаје – немоћан. Али, ко је онда моћан да сачува брачну заједницу мушкарца и жене и дометне јој снаге да одоли сваком искушењу?
Данас прослављамо Светог Симеона Богопримца – човека који је живео три века и није могао да умре. Не зато што је то желео, већ зато што није поверовао да је „немогуће“ – могуће: морао је да чека док не види оно што је желео да избрише. Чекао је Девицу и Дете, да би схватио да Бог не пита да ли је нешто логично, већ да ли је срце спремно да верује. Понекад једна сумња продужи пут, али један сусрет донесе мир.
Многи су покушавали да докажу да Бога нема. Стављали су Га на пробу, изазивали Га на двобој, решени да једном заувек добију одговор. Али шта се догоди када Бог прихвати изазов и заиста дође? Да ли тај двобој завршава поразом човека – или раном из које почиње љубав?
Чекање да човек постане „довољно добар“ и потпуно чист често је само замка која га годинама држи подаље од самог Извора живота. Искрена жеља и радост у срцу најсигурнији су знаци да сам Господ већ зове на Своју гозбу, нудећи опроштај и снагу за нови почетак. Света тајна није награда за савршене, већ неопходан лек и духовни дах без којег је немогуће победити свакодневне слабости и пронаћи прави мир.
Човек живи као изгубљени новчић, у некој тами. А Христос га за то време тражи, пали светиљку и мете собу. Да ли ће Му човек дозволити да га пронађе? То није тешко. Подједнако лако као што отварамо врата можемо да се отворимо за Господа, и да поново откријемо духовни свет, тако да ћемо у срцу осећати присуство Бога и светаца и сетићемо се зашто живимо.
Ми, православни хришћани смо врло незгодни људи за свет. Зато што не говоримо о некаквим земаљским променама и законима, него о љубави која би све учинила једнакима. Зато што је наш Цар – Христос. Зато што је Он увек исти – и јуче, и данас, и сутра. И зато што идемо за Њим. И зато немојмо се уморити да подижемо крст насупрот свим непријатељима. Подижимо га својим срцима, својом молитвом, својом љубављу према Господу.
Човек је господар неизговорене, али и роб изговорене речи, гласи једна мудра изрека. Зато је од животне важности да имамо контролу над изговореном речју, без обзира што у свакодневном животу много тога што се дешава мами из нас реч више. А наше речи, оне су дијагноза наша душе.
Пораст броја психичких обољења се, пре свега, може објаснити тиме што су многи људи изгубили истински смисао живота. Духовни. Главни узрок неурозе нису стресови и непријатности, већ човекова личност. Филозофија хедонизма “једи, пиј, забављај се” исисава задовољство из таквог живота. Пре или касније, човек постаје свестан лажности овог пута.
У Петрограду 18. века једна жена је оставила све – име, кућу, углед – и постала симбол љубави која не тражи награду. Њене ноћне молитве и тихи кораци кроз снег претворили су бол у светлост која и данас не гаси. Била је нежна према сиромашнима, кротка према животињама луталицама, и пророчка у речима које су спасавале животе. Док цареви граде споменике од камена, данас прослављамо жену која је изградила споменик од љубави, невидљив али вечан.