Шта значи ако сањамо наше упокојене?
Шта заправо значе снови у којима нам долазе упокојени сродници? Да ли су то поруке са оног света или искушења? Будући да нема човека који је живео а да није згрешио, сваки сан о преминулима јесте опомена живима да им је потребна наша молитва, као и редовно помињање њихових имена у Цркви.
Кад је боље прећутати…
Понекад ћутање говори више него хиљаду речи. Када нам неко постави злонамерно питање, најјачи одговор није објашњење, већ тишина која разобличава намере. У таквим тренуцима постаје јасно да није свако питање тражење истине, и права мудрост је препознати када је најбоље ћутати. Управо та тишина била је одговор Христа фарисејима, јер истина одбија да буде средство у калкулацијама.
Како читaти Свето Писмо
Свакодневно читање Светог Писма требало би да је насушна потреба сваког верника. Такав труд Бог награђује. Један православни мислилац овако говори: сети се да ће Свето Еванђеље решити твоју вечну судбину. По њему ће нам се судити и према томе како смо се овде на земљи односили према њему, добићемо у својину или вечно блаженство, или вечне казне“.
Глас који спасава: кад наука ућути, вера сведочи
Чудеса Божија се догађају свакодневно, често неприметно и скривена иза речи „срећа“. Али у тренуцима смртне опасности, секунда живота се претвара у читав минут хладнокрвне свести: добијамо натприродну снагу, чујемо необјашњиви глас, или нас невидљива рука зауставља пред кораком у бездан. Овакви феномени нису пуке приче, већ документована сведочанства о Божанској интервенцији која нас штити од хаоса слободне воље и слепих закона природе. У тим тренуцима открива се истина: живот није случајност, већ пут који прати невидљива рука.
Кад поверујеш...
Није те нико гонио док си живео исто као остали. А онда си кренуо за Христом и доживљаваш најтежи отпор, не од непознатих, него од породице. Од старих пријатеља. Од „твојих“. Одједном – хладноћа. Подсмех. Непријатна тишина. „Шта ти је у последње време?“ „Много си се променио.“ „Не препознајем те.“ Истина је сурова: твоја промена осветљава оно што су они одлучили да не мењају. Ти ниси проблем. Ти си њихово огледало.
Шапат Створитеља: Како нам животиње откривају Божију нежност
Животиње, од пчела које поштују иконе до слонова који беже пред цунамијем, добијају унутрашње, спасоносно упутство. Ова инстинктивна мудрост није слепи случај, већ отисак највећег Архитекте, чија је Промисао уписана у свако створење. Сваки њихов покрет сведочи да је свет вођен, а човеку је дата слобода да тај тихи шапат чује или да га занемари.
О чудима у православном свету
Кад чујемо реч – чудо, у свести нам истог трена одјекне утисак о нечем несвакидашњем, невероватном, чак натприродном. Тако ту реч доживљава човек који све своје сазнање своди на објашњиво, опипљиво, логично. За човека који је свој живот привезао за Бога чудо не представља скоро никакву сензацију. За таквога чудо је само још један доказ да над нама бдије Неко испуњен љубављу и добротом и Који наше животе устројава ка савршеног Добру.
Где смо нестали након чуда? (Прича о нашој незахвалности)
Свакоме је потребно чудо, али шта се дешава када оно дође? У Јевађељу које се данас чита, једна прича разоткрива тиху трагедију људске душе: сви примају дар, али само се један враћа Дародавцу. Тај заборав је опаснији од отворене побуне. Испитивање разлике између излечења и истинског спасења.
Мрвице које су промениле свет
Највећа препрека за приступ Божјој милости није наше порекло, већ дубина поверења које носимо у срцу. Два кључна јеванђелска сусрета откривају како су једна странкиња и један римски капетан, људи без „права“ на благослов, постали узори вере својом понизношћу и истрајношћу. Христос нам показује да је Његова сила толико неисцрпна да је и најмања мрвица Његове милости довољна да измени живот и докаже да је спасење намењено свим народима.
Основна истина Православља
Све се истине Православља изводе из једне истине и своде на једну истину, безграничну и вечну. Та истина је Богочовек Христос. Ако до краја проживите ма коју истину Православља, мораћете пронаћи да је њено срце – Богочовек Христос. У ствари, све истине Православља нису ништа друго до разне варијанте једне Истине: Богочовека Христа.
Боље камен око врата него рана „маломе“: како један клик повређује човека
Христова опомена „не саблажњавајте мале“ није претња, већ слика дубоке бриге за рањивост људске душе. „Мали“ нису само деца, већ сви који су тек на прагу вере или на прагу живота, рањиви и несигурни. Једна наша хладна реч или подсмех, било у сусрету или преко екрана, могу угасити једино светло које неко у себи носи. Лакше је поднети најтежу несрећу него живети са сећањем да смо својом равнодушношћу некоме пресекли пут ка нади.
Прва линија одбране: Зашто богохулне мисли нису мој грех
Најтежи рат се води у тишини сопствене главе, против мисли које су туђе, прљаве, па и богохулне. Православна духовност открива да сам такав напад није исто што и грех, већ је често само стрела усмерена на нашу слободну вољу. У овом духовном конфликту, ужас и отпор према злим идејама најјачи су доказ да срце није пало. Најважније је знати: Победа није у савршенству, већ у одбијању да се пристане.
Глуво срце
Молитва је својеврстан испит, који човек полаже показујући тимe какав је заиста његов живот. Међутим, људски егоизам жели да добије награду без труда и лукави човеков разум се слаже са страстима – да превари Бога. Ово се дешава неприметно. Човек престаје да схвата да молитвене речи добијају животворну силу када се осмишљавају умом и доживљавају срцем.
Небо у нама и ми у Небу: Анатомија вечне чежње
Сваки пут кад подигнемо поглед, не гледамо у хладан свемир, већ у границу где престаје материја и почиње вечна чежња. Највећа заблуда модерног човека је што Бога тражи телескопом, на крају звездане прашине. Рај није далеко место које чека душу да побегне из тела, већ је стање присуства које почиње у срцу, на дохват руке.
Болест звана „праведност“: Зашто је Христос исцелио царинике, а не фарисеје
Највећа болест није грех, већ илузија здравља. Док је свет презирао цариника Матеја, Христос га је позвао директно са царине, уздижући га у Светог апостола и јеванђелисту. Лекар долази онима којима је помоћ заиста потребна. Суштина Божије милости лежи у томе што Он не тражи савршене, већ искрене, рушећи све људске зидове праведности.
Божићни пост – уметност тихог ишчекивања
Божићни пост открива своју нежну страну као време тишине усред зимске буке. Он није строг подвиг, већ нежан ритам који успорава кораке и отвара срце за Светлост која долази. У његовој тишини човек открива да је највећа радост управо у чекању Христа, радост која загрева и најхладније дане.
Данас (ни)је тешко бити Хришћанин
Сутра почиње Божићн пост. Tоком њега, ми који себе сматрамо Хришћанима више него икад морамо да искочимо из себе, свог живота и проблема, својих демона и искушења, и без изговора се посветимо људима око себе. Преплашеним људима око нас потребна је утеха. Усамљенима је потребно друштво, блискост, несебичност. Болеснима је потребна помоћ. Себично би било да се под изговором поста склонимо од онога што нас окружује, и, како би рекао блажени Серафим Роуз “дивимо својој духовности у огледалу“.
Када добро изгледа поражено: духовни поглед старца Пајсија на кризу у свету
Свет се, кроз световну равнодушност и духовно отпадништво, убрзано претвара у лудницу. Планови мрачних сила укључују једну светску владу и религију, због чега је наступио духовни рат. Ипак, олуја ће избацити све непотребно, а Бог још увек држи кочницу док чека да хришћани прекину своју млакост и храбро исповеде веру.
Између обичаја и Заповести: кад фолклор замени Христа
Међу многим народним обичајима и празничним табуима често се губи права суштина Хришћанства – љубав према Богу и ближњем. Док медији упорно поручују шта „се ваља“, а шта „не ваља“ радити да би се избегла несрећа, хришћански живот показује где је срж правог следовања Христу. Чињеница је: само љубав нас везује за Живог Бога, а све остало је само – фолклор.
Када небо ћути: Како поново пронаћи пут до Оца
Истинска љубав према Богу не може се купити добрим делима нити заслужити подвигом. Као што нико не воли банкомат, већ само оно што из њега добија, тако ни Творац није средство за испуњавање личних интереса. Тек када се однос очисти од ове скривене трговине и страха од осуде, отвара се простор за сусрет са Оцем који љубав не условљава нашом савршеношћу, већ је дарује безусловно.