У времену када се све чешће сусрећемо са питањем могућности спасења изван вере у Христа, поставља се суштинско питање: Ако је спасење заиста могуће без Њега, то би значило да је било могуће и пре Његовог доласка. Али ако је тако, зашто је Он уопште долазио на земљу људима? Зашто је за нас пошао и у смрт? Зашто је рекао да је дошао "спасе изгубљено" (Лк. 19:10)? И најважније, зашто је Господ наш Исус Христос Својим ученицима јасно рекао: 'Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен' (Мк. 16:16)? У овом чланку осврћемо се на вековно учење Православне Цркве које даје одговор на ове дилеме.
На путу обојеном тугом и збуњеношћу, двојица ученика корачају без наде због страдања Учитеља. А онда, у тренутку када се најмање надају, придружује им се неочекивани Сапутник. Срце им заигра. Нада се враћа. Све добија смисао. Сусрет на путу за Емаус није само давна прича – већ жива, вечна икона наших духовних лутања, наде и препознавања. У овој Светлој седмици, док још одзвања радосни поздрав „Христос васкрсе!“ и васкршња радост трепери у песми, у храмовима и срцима, нека нас овај сусрет подсети: Господ је близу. Понекад невидљив, али увек присутан.
На длану вере, у руци једне жене, нашло се јаје - ни златно, ни сјајно, већ обично, али обасјано надом која не зна за границе. Оно што је било бело, постаје црвено; оно што је било немо, проговара бојом љубави. Тако настаје симбол Васкрса, између људске храбрости и божанског чуда. Шта нас, у ствари, подсећа да сваког Васкрса фарбамо јаја?
Победа Васкрслог Христа, вечни извор непролазне радости, није ограничена само на празничне дане. Постоји могућност да ова светлост обасјава читав живот човека, прожимајући мисли, речи и дела. То, међутим, подразумева активно уплитање стварности Васкрсења у свакодневицу и свестан избор да се живи у тој светлости. Како живети ту непрестану Пасху?
Вера у Васкрсење не настаје само слушањем речи, већ се рађа у дубоком личном сусрету са Живим Христом. Када човек у тишини срца осети Његово присуство, све сумње ишчезну као магла пред сунцем. Тај сусрет не долази увек у буци празничне радости, већ у тихој молитви, у дубини Светих Тајни, у тренуцима када светлост вечности на тренутак додирне наш свакодневни живот. Васкрс није само сећање - он је позив да препознамо живот који већ сада ниче у нама. Шта је то што претвара веру у извесност, а наду у радост која не пролази?
Пут од стварања света и човека из праха до Крста на Голготи и силаска у Ад води ка коначној победи – Васкрсењу. Онај Који Јесте, Творац и Господ, примио је на Себе сав терет људског греха, победивши смрт и дарујући бесмртност читавом универзиму кроз Своје славно устање из мртвих. Шта заправо значи та победа над смрћу за сваку душу и за читаву творевину?
Велики дан је Велика Субота. Дан Христовог одмора. Он Који није имао одмора, Он се одмара у гробу на овај Свети дан. Одмара се ради нас и нашега спасења. Својим одмором, Он силази у ад, Он је присутан међу нама, Он нам припрема пут за Царство Небеско, и припрема се за Васкрсење, и кроз њега припрема опште Васкрсење мртвих.
На Васкрс, наш највећи празник, сви су позвани на заједничарење у Телу и Крви Христовој, без обзира на то да ли су постили. Такав је благослов Васкрслог Господа. Овај дар нуди сједињење са Живим Богом, извор вечне Радости и Љубави, омогућавајући да понесемо бисер Царства Божијег. У захвалности за све дарове и припадност народу Његових угодника, полетимо Христу јер је Он победио смрт и донео Радост.
Не само за Господа Христа, већ и за све Хришћане - живот на земљи је незалазан Велики петак. Што више Христа у себи имаш, све те више гоне. Ако си Христов, сматрај себе за сметлиште света, по коме сви газе, као што су по Христу газили. Једино на тај начин наћи ћеш се на путу који се завршава тријумфалном победом над смрћу, ако се и онда када нас распињу, Христовом молитвом молиш за мучитеље своје: "Оче, опрости им јер не знају шта раде."
За многе, ове речи изговорене са крста представљају крајњу дубину људске патње, тренутак у којем се чак и Син Божји осетио напуштеним. Али да ли је могуће да је Онај Који је у Себи сјединио људску и Божанску природу, Који је познавао Свето писмо и Сам пророковао Своју смрт и васкрсење, заиста изгубио веру, мислећи да Га је Отац оставио? Зар овај вапај није, уместо очаја, дубоки ехо пророчанства, наговештај испуњења, и објава тајне крста у којој се страдање претвара у славу?
Велики Четвртак, Велики Петак, Велика Субота... на ове дане ми доживљавамо сва страдања Господа Христа која је Он поднео за нас, доживљавамо их као своја. Господ је поднео је сва ругања, сва понижења, да би ушао у нашу смрт, да би и њу узео на Себе, да би и њу разорио као Бог. Плачемо за Њим и са Њим, али исто тако и заједно с Њим васкрсавамо у великој љубави Његовој и у Његовом човекољубљу.
Зашто је Јуда, да би издао Христа, изабрао тако арогантан начин? Уосталом, обично се издајник стиди чак и да своју жртву погледа у очи. У Гетсиманском врту он отворено поздравља Христа, нимало не скривајући своје намере да Га преда у руке првосвештеникових слуга. Његово дрско понашање може се тумачити као равнодушност према Христу. Али постоји околност која не дозвољава да се Јудин пољубац протумачи тако поједностављено. Јер сазнавши за осуду Христа на смрт, Јуда се - обесио.
Најдубљи сусрет с Богом не догађа се у миру, већ у тренуцима када љубав према ближњем прелази границе људске логике - онда када пригрлимо бол, када опростимо ономе ко нас је повредио, када волимо и онда када нема разлога. Управо у том тренутку, иза те љубави, иза тог страдања, почиње откровење. Али ако је Бог тако близу - зашто га тако ретко препознајемо?
Пустиња није само место безводног песка и сунчане празнине - она је простор где се срце, ослобођено свих звука овог света, може чути. Света Марија Египћанка није тражила славу ни признање људи; њена молитва била је тиха, а покајање дубоко као ноћно небо изнад пустиње. Њена прича није о греху, већ о томе како једна душа, иако залутала до крајности, може да пронађе пут ка светлости - ако је воља довољно јака, а срце довољно искрено.
Сви јеванђељски догађаји су непосредно везани за наш лични живот и за спасење наше душе. Наши грехови и наш немаран живот нас често доводе до тога да наступа смрт свега доброг, лепог и Божанског у нашој души. Они разлажу наш живот, убијају га, и ми сами почињемо да смрдимо, а да то ни не примећујемо. И тада, скоро пропале и умрле, Господ нас покајањем васкрсава, чисти, приближава Себи, сједињујући нас са Собом у вечном васкрсењу и вечном животу. Због тога је прича о васкрсeњу Лазара прича о сваком од нас.
Небеска радост, која надмашује сваку земаљску сладост, чека оне који приступају Светом Причешћу. Христос нуди Себе – Љубав, Живот, Дар који није сакривен у пећинама или благајнама, већ отворен сваком жељном срцу. А ми? Да ли смо заиста свесни да одбијамо највеће благо када стојимо по страни?
Сви се гурају да додирну икону, али ко је спреман да допусти Господу да додирне његово срце? Исправљамо туђе грехе, а своје затрпавамо побожним фразама. Тражимо чуда у иконама, а прескачемо чудо промене сопственог срца. Ако је Бог милост – зашто ми постајемо судије?"
Мученици су радо ишли на муке, чак и мала деца. Ко се не боји лава и џелата са секиром? Али, они нису гледали лава или џелата, већ Христа, Који се налазио иза лава или џелата и – нису се плашили. Сваки човек, кад му је тешко, треба да стави Христа као противтежу. Тек онда ће, као што је у Старом Завету Мојсије горку воду претворио у слатку, и вода искушења добити сласт, ако у њу ставиш Христа, ако Га се сетиш и ако Га ставиш испред себе.
Кроз векове, једна небеска фигура се појављује у кључним тренуцима историје спасења, преносећи поруке које обликују судбину човечанства. Да ли је он само један од многих анђела или заузима посебно место у небеској хијерархији, и по чему се разликују његова мисија и значај?
С вером прихватамо постојање светих анђела Божјих, о онако како нам је то објављено од најпоузданијих сведока. Не окрећите се лажним речима оних који поричу ствари недоступне њиховим телесним очима. Јер, и разум је невидљив. Питајте их: "Да ли верујете у сопствени разум, иако га не видите очима?" Што искреније будете славили свете анђеле Божје, то ћете јаче осетити њихову близину.