Молитва гласом: Најсигурнија пречица до молитве срцем
Сви знамо за молитву ума, али често потцењујемо ону коју изговарамо гласом. Свети Игњатије нас учи да је управо пажљива молитва гласом основ и узрок сваког напретка. Она освећује наше тело и чини наш језик неспособним за оно што је покварено и празно. Пажљива молитва устима заправо је „страх за кнезове ваздуха“ и постаје најлакша пречица до молитве срца.
О значају речи и греху празнословља
Постоји ли нешто према чему се односимо тако олако као према речима? Реч која нам се омакла не распршује се у ваздуху – она наставља да живи и делује дубоко на људе око нас, али и на оне далеко од нас. Ако знамо да ћемо за сваку испразну реч дати одговор на Страшном суду, зашто нам је тако тешко да схватимо њихов огроман значај?
Европски Вавилон – истина о нашој кризи
Духовна дијагноза коју је владика Николај некада поставио Европи данас се са застрашујућом прецизношћу огледа и на нашим улицама и у домовима. Иза фасаде модерног напретка крије се хладан мрак: човек човеку није брат, већ вук под маском напретка. Србија и Европа носе исте симптоме: немир, огорчење, губитак поверења. У том хаосу једино светлост духовног живота може поново отворити пут ка миру и људскости.
Када истина заболи: Зашто је Владика Николај ближи нашем времену него свом?
Никада човек није имао више речи о животу, а мање одговора на питање како да живи. Никада није било више приче о срећи, а више туге у људима. Зато речи Владике Николаја и данас делују узнемирујуће живо – јер не милују заблуде, већ разоткривају стање душе. Његов празник није само сећање на светитеља, већ тренутак када истина поново проговори о човеку.
Светлост која не залази: Тајна осмог дана
Сви знамо за круг од седам дана који се стално изнова понавља. Ипак, постоји и Осми дан – онај који не долази после недеље, већ стоји изван времена и никада не залази. То је невидљива пукотина у нашој свакодневици која нас подсећа да човек није створен за кавез пролазности, већ за бескрај. У том дану свака искрена љубав и свака жртва постају трагови који никада не нестају.
Верни у малом...
Понекад нам се учини да су наши животи мали и безначајни. Дан нам пролази у послу, бригама и малим обавезама које нико не види. Али Бог не мери ствари као људи – и за нас незнатне је умро Христос. Он је и у тим малим стварима: тамо где мајка подиже дете, где човек поштено зарађује хлеб, где се ближњем каже добра реч. Зато нам и каже: будимо верни у малом.
Зашто не верују сви, ако је вера дар Божији?
Хришћанство каже да је вера дар Божији. Али ако је то заиста дар, зашто га не прихватају сви? Да ли Бог једне призива Себи, а друге заобилази, остављајући их у тами неверја? То је питање које већ вековима збуњује многе који размишљају о хришћанској вери.
Једини символ Љубави
Крст није знак пораза, већ највеће љубави која се икада догодила у историји света. На њему се открива Бог Који не стоји далеко од човека, него силази, страда и узима на Себе терет читавог света. Ту љубав не чине речи и симболи, већ жртва која побеђује мржњу и смрт. Зато Крст остаје најдубљи знак наде, победе живота и љубави која не пролази.
Невидљиви рат: како препознати демонске замке у модерном свету
Као хришћани, верујемо да је Бог стваран. Такође верујемо да постоје мрачне и демонске силе које се противе Богу. Али неки људи живе свој живот као да Сатана не постоји и да нас не окружују никакве силе таме. Да ли је стварно тако?! Погледајмо мало дубље у ову често занемарену тему.
Између два крста: Тајна нашег избора
Први који је ушао у Рај био је разбојник, грешник без наде и части, а први који је доживео дубоку трагедију био је апостол који је ходао са Христом. Тек на Голготи сваког човека открива се да сила љубави може променити све – и најтежи пад претворити у повратак у Живот. Чак и у последњем тренутку, срце које се обраћа Богу може открити светлост коју човек сам никада не би нашао. На један уздах разбојника и један тренутак очаја гледа се вечност.
Не уведи нас у искушење
У молитви „Оче наш“ крије се дубока тајна у речима: „не уведи нас у искушење“. Искушење ретко долази као нешто ружно – најчешће се појављује као примамљив мамац који обећава радост, а доноси немир. Душа остаје мирна само онда када не загризе ту скривену удицу света. Где нема тог мамца, тамо лукави губи власт над човеком.
Глас који земља није могла да ућутка
Историја чесне главе Светог Јована није само хроника проналаска моштију, већ жива повест о непобедивости истине коју ни земља ни заборав не могу ућуткати. Путовање ове светиње кроз векове сведочи да њену снагу не чувају моћни владари, већ тиха побожност обичних људи и страхопоштовање једног скромног занатлије. Између страха који је гонио крвнике и светлости која је обасјавала скривена обретења, исписана је поука да је Божји промисао увек буднији од сваке људске неправде.
Ава Јустин: Дан другог доласка
Као што је време почело своје постојање Христом, тако ће га и завршити Њиме: последњи дан биће у исто време и дан другог доласка Христовог. Кроз све данe и све ноћи сви људи, а са њима и за њима и сва твар, хитају последњем дану, у који ће се свршити тајна овога света и историје људске...
Бога не можеш познати испуњавајући правила
Човек може цео живот да испуњава правила и не чини ништа лоше, а да му душа остане празна и сува. Истински преображај не долази из страха од грешке или суве дужности, већ из срца које воли искрено и без рачунице. Када однос са Богом и људима престане да буде „списак обавеза“ и постане жива веза, сваки терет постаје лак, а унутрашњи мир коначно могућ.
Божији Промисао - Уметност над уметностима
Понекад се у животу ''сложе коцкице'', све је у реду и све иде нестварно добро, а онда изненада налети велико искушење, мука или проблем. Од овог дуализма састављен је сваки човечији живот, а Бог је тај који њим савршено управља. Међутим, човек се тешко мири с тим да живот са собом носи и тешкоћу и патњу и тугу, те, да су оне корисне исто колико и радости.
Зашто се чудеса не догађају свима?
Зашто се чудеса не догађају свима? Колико болесних људи и њихових рођака моли Бога и светитеље са вером за исцељење. Али не видимо увек да им се дешавају чуда. Зашто је то тако?
Највећа замка духовног живота: побожност без покајања
Права вера почиње тамо где престаје глума и потреба да се пред другима, па и пред собом, изгледа савршено. Највећа замка је постати „духовни спортиста“ који само ређа правила и обичаје, док срце заправо остаје гладно и празно. Тек када се искрено призна сопствена слабост, измишљена побожност уступа место стварном сусрету са Христом.
Проповед без корена
Када би се свети Павле сада поново јавио на Западу, зачудио би се и заплакао кад би видео како се разврат, под именом љубави шири, организовано и легализовано, кроз песму и причу, кроз књиге и слике, кроз позоришне представе и романе, и кроз све могуће – у његово време и непознате – начине и путеве. Слепи код очију, на западу не виде оно што православни виде сваки дан и сваки час: не виде чудеса Божија. Не виде руку Божију која бије злотворе и неправеднике и сада, у овом веку, и како тиме сигнализира приближење онога страшнога часа када ће се јавити вечна правда Божија и Суд.
О благодарењу Богу
У нашим молитвама више се жалимо и тугујемо него што смо задовољни оним што нам је дато. Заборављамо да треба да величамо и захваљујемо се Господу што нам је омогућио да видимо још један дан Његове доброте. Кад год легнемо у кревет, треба да захвалимо Богу за дан који је прошао, било добар и радостан, или тежак и жалостан, јер већ сутра Господ може сваку тугу претворити у радост. Уосталом, и кроз невоље које нас чисте од греха, отвара нам се пут ка духовној радости у Небеској Вечности.
Свети Симеон: Човек који је силу претворио у миро
Свети Симеон Мироточиви је владар који је градио државу. Истовремено је учио да љубав и смирење могу бити већа снага од власти. Предао је престо, замонашио се и показао да истинска моћ лежи у способности да служиш. Његове мошти и данас сведоче да љубав према Богу и народу наставља да делује и после смрти, када се мач претвара у молитву, а тврда рука у благослов који вековима лечи.