Када се наше хришћанство своди на спољашњост смиравамо се: наилазимо на неку реч, умну, мудру реч свештеника, та реч нас подржава и нама је то врло важно, али то није довољно. Нама је потребна реч која ће ући у наше срце, потребан нам је такав сусрет, после којег више не можемо грешити, зато што ће нам то бити немогуће.
Сваки тренутак живота је важан, а свака мисао и дело остављају неизбрисив траг на путу ка вечности. У потрази за чистотом и ослобођењем од унутрашње таме, искрено покајање постаје светлост која води ка обнови душе. Како заиста спознати дубину сопствене грешности и отворити се за преображајућу моћ Божанске Љубави?
Вера је добра воља која нас вуче ка нашем Створитељу. Када покажемо ту вољу и истрајемо у добру, Бог нам даје да Га духовно спознамо. То није само знање у глави, већ осећај у души, који Господ даје онима који Га стрпљиво и вредно траже. Тада човек може, заборављајући на себе, да са великом и сигурном радошћу узвикне: Господе, како је дивно што постојиш!
На богослужењу православни се често крсте, клањају, чине поклоне; посте, љубе иконе и мошти - и све то странцима изгледа чудно. На њихово питање да сазнају више о Православљу, верници често прибегавају изразима као што су: „Тешко је то објаснити, то се мора живети“, или „Православље је начин живота“. Можда би требало да покушамо да проширимо ову истину.
Данас више не треба никога убеђивати да Бог постоји. Међутим, оно главно није у знању, него у нашем односу према Богу. Зато, наше знање да Бога има, не само да не приводи, него нас и удаљује од Њега, усељавајући у нас лажну религију, која нимало није боља од отворене безбожности. Оваква вера има свој израз у флоскули да изнад нас има Неко или Нешто, Кога они називају Богом. Оваква природна или општељудска лаж-религија, у ствари, нема ништа заједничко са хришћанством.
Загубљени у бескрајном мору вести на друштвеним мрежама? Кратки видео снимци и брзе информације често нуде само површну забаву, замењујући право знање сурогатом. Управо у време Великог поста, када се окрећемо унутрашњем миру и преиспитивању, требало би да се запитамо: колико времена заправо посвећујемо садржају који нас истински обогаћује, а колико оном који само окупира пажњу?
Када се небо над нама чини немо, а молитва постаје унутрашњи монолог, како пронаћи пут до истинског сусрета са Богом? Да ли је тишина Неба заиста Божије одсуство, или позив на дубље самоиспитивање? Кључ лежи у смирењу и искрености – признању да смо бића којима је потребно милосрђе, а не само упућивање захтева Богу. Молитва није механички обред, већ живи однос који подразумева узајамну слободу и спремност на сусрет који може донети и суд и благодат. Али, да ли смо заиста спремни да се суочимо са сопственом истином пред Богом пре него што потражимо доказ Његовог присуства?
Не бој мало стадо, него веруј и враћај се себи, враћај се Христу и Његовој Љубави, Његовим заповестима које су Љубав, Његовој Светој Литургији и само на тај начин очуваћемо вредности наше државе и народа. Јер у њима огледа се наша верност завету наших предака, у којима налазимо начин да очувамо нашу веру, али и срце Србије, Косово и Метохију.
У свакој својој невољи почни да изговараш речи: слава Богу! Угледаћеш знамење, угледаћеш чудо: те речи прогоне жалост, доносе у срце утеху, чине оно што нису могли да учине ни разум разумних ни мудрост најмудријих на земљи. И избављен, исцељен, верујући живом вером, узносећи славу Богу, осетићеш бескрајно блаженство и насладу раја!
У Светом писму, мушкарци се понекад приказују како се пењу чак и на планине у потрази за божанским присуством. А жене? Њихов пут се чини другачијим, везаним за свакодневицу, јер су жене уроњене у свакодневне обавезе - бригу о домаћинству, деци, кухињи... Да ли је могуће да постоје различити путеви ка Богу, за мушкарце и жене, али и да се ти путеви преплићу и допуњују? И где се у свему томе налази истинска женска духовност - да ли је она у одвајању од света, или у његовом прихватању и освећењу?
Велика је корист за свакога човека ако Христос за њега постане и његово срце и његов живот. И не само да је то добро за тога човека, него је то добро и за све оне који су у његовој близини, јер, таква сила се шири свуда, попут таласа и делује на све оно на шта на том путу наиђе.
Савремени човек, окружен технологијом и материјалним благодетима, све више губи везу са духовношћу и природом. Његов свет је постао пустиња бетона и асфалта, а небо - зид без врата. Уместо да тражи Бога, он бежи у свет илузија, окултизма, магије и дрога, покушавајући да замени духовну празнину сатанским „решењима“. Његово срце, које је некада било отворено за Бога, сада је затворено у зидовима рационализма и материјализма. Али како да се вратимо духовном животу у свету који нас непрестано вуче у супротном правцу? Да ли је још могуће пронаћи пут ка Небу у доба технологије и демонских илузија?
Старац Пајсије Светогорац: Многи мирјани не могу да издрже строги пост ни на Велики петак. Али, могу да седе испред неког министарства и да штрајкују глађу - из ината или упорности - да би се нечега домогли. Ђаво им даје снагу за то, јер то што чине је самоубиство." Зашто нам је лакше да се одрекнемо хране зарад пролазних циљева, а тешко ради духовне добробити? Шта нас покреће на пост - љубав према Христу или жеља за признањем и земаљским циљевима?
Покривање главе код жена током молитве и богослужења је пракса која има дубоке корене у Хришћанству, а њени извори сежу до апостолских времена. И иконе нам такође служе као визуелни подсетник на ову традицију, приказујући свете жене са покривеним главама. Али зашто је ова пракса, која је толико дубоко укорењена у традицији, и даље релевантна у Православној Цркви?
У заглушујућој буци свакодневице, Бог неуморно шаље Свој тихи, али свепрожимајући позив - да напокон отворимо своја срца и примимо у њих Његово неугасиво светло Љубави. И мада често осећамо као да смо чврсто затворени у тамници личних страхова, Његово куцање никада не престаје да одјекује кроз тишину наше душе, а Његов позив остаје јасан и непоколебљив - позив на повратак, на искрено покајање, на нови живот у Његовој божанској Светлости. Хоћемо ли коначно смоћи снаге да Га пустимо да уђе?
Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Jер, љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост која траје вечно.
Једни се односе према Великом посту са поштовањем, али сами не посте. Други мисле да је то тежак терет, а има и оних који сматрају да је то чисто назадњаштво за верске фанатике. "Ако Бог постоји, шта Њега брига шта ја једем: шницлу или кувани кромпир?" Међутим, све се то дешава због неразумевања смисла Великог поста.
Велики пост није само дијета. То је пре свега духовна борба, време да се ухватимо у коштац са сопственим слабостима и страстима. Али, зашто нам је такав подвиг уопште потребан у овом брзом, бучном и потрошачком свету? Зашто се одрицати од комфора и задовољстава, и како то може да исцели нашу душу и тело? У чему је дубљи смисао поста и како да савладамо све препреке које се појављују на том путу?
Онај који почне да проучава грешне страсти, откриће да је по светим оцима прождрљивост на првом месту: „Ко контролише апетит, сузбија страсти; ко је њиме обузет, подстиче похоту“. Зато, чин самоспознаје почиње управо способношћу да се одређеним намирницама каже: „не“.
Када неко почне да пости због Христа, креће на четрдесетодневни маратон. Сваки дан постављени су изазови и, одговарајући на њих, сазнајемо ко смо: јадна, сладострасна звер или хришћанин? Не говоримо о томе да не једемо апсолутно ништа или стојимо на камену, већ о сталној будности у нашим срцима. А ако ни у Великом посту не можемо да живимо као хришћани, како онда да живимо у обично време?! Ако не можемо пажљиво да се молимо ни у Великом посту, да будемо уздржани и будни, како се онда молимо и о чему размишљамо у обичне дане?