Христово смирење многи доживљавају као слабост, а не као чудесну силу, каква у ствари јесте. Понизни је јак духом као лав. У исто време, једним „жао ми је“ може да разоружа сваког дива. Он се не плаши било чега, не стиди се прекора, смирен је пред невољама, одлучан је да чини добро и од Бога добија мудрост у свим својим подухватима.
Занимљиво је да се светске религије слажу око Златног правила, али му већина њих приступа из негативне перспективе - „НЕ чини другима нешто лоше, што НЕ желиш да они теби чине“. За разлику од њих, Хришћански циљ није да НЕ учинимо нешто лоше, већ морамо отићи корак даље и ЧИНИТИ ДОБРО другима.
Протојереј Василије Томић: Демон је увек био маштовит противник. Од очигледних прогона хришћана, прешао је на суптилније методе како би нас одвојио од вере. Данас се суочавамо са новим врстама искушења, која су често скривена у свакодневном животу. Како можемо да препознамо ова искушења и да останемо чврсти у својој вери?
Кроз многа јављања мртвих могуће нам је да делимично знамо шта се догађа са душом када она из тела излази. Када се прекине њено гледање очима телесним, тада се открива њено гледање духовно. Душа, ослобођена тела, сусреће се са другим духовима, добрим и злим и остаје везана за оне који су јој за живота били духовно ближи, ма колико јој непријатни били када је сретне.
У срцу православне вере Богородица заузима посебно место. Њено име се помиње у Светом писму, а црквено предање је обогаћено бројним записима о њеним чудесним интервенцијама. Она је не само мајка Исуса Христа, већ и икона Цркве и заступница свих верника. Да ли је молитва Богородици у складу са хришћанским учењем и зашто је толико важна?
Нису Богу мили гордељивци, чије су очи непрестано управљене к небу, док им је срце испуњено земљом, него смирени и кротки, чије су очи оборене к земљи, док им је срце испуњено небом.
Огромна већина људи под духовним животом подразумевају то да човек треба да буде добар. Бити добар значи бити моралан. Да би се достигао тај квалитет, потребно је испуњавати одређена правила и – ту се све завршава. На Христа нико и не обраћа пажњу. На заједницу са Њим нико и не помишља. Тако ће се, додуше, постати добар човек, али не баш и човек који има однос са Богом. А то је једини циљ нашег постојања.
Бог има план за наш живот, али Он неће да нам га намеће – морамо га сами изабрати и потражити. Само се потребно молити се: „Господе, ја хоћу Твој план за мој живот, да живим онако како је по Твојој вољи“ и Бог ће нам помоћи да имамо такав живот. Зато нас је Христос научио да се молимо: „Нека буде воља Твоја и на земљи као на небу.“
„Оче, спаси ме! Моја жена је луда! Шта ми све не ради! Готов сам!“, жалио се један муж свештенику. Мало после тога је и жена отишла код свештеника и она пожалила се: „Оче, спаси ме! Мој муж је полудео! Ово је егоизам на врхунцу! Како ово превазићи? Чак и јежеви, пуни бодљи, знају боље од нас. Када се приближе један другом, постају веома пажљиви да не би повредили осетљиво тело оног другог. И иако су препуни бодљи, неће се избости, већ ће живети хармонично загрљени! Живеће у љубави и са љубављу зато што то покушавају, зато што то желе.
Док смо заузети ручним радом, док ходамо, док једемо или пијемо - увек се можемо молити умом, произносећи истинску молитву угодну Богу. Када си умом стално у присуству Божијем и разговараш са Њим непрестано - ти разговараш са Богом, без Кога ниједан човек не може бити благословен ни овде или у другом животу.
Људи се плаше старости. Међутим, ретко ко размишља какве су користи од старости и зашто нам ју је Господ подарио. Она нам даје прилику да се одужимо Господу оним што је најдрагоценије у Божјим очима - нашим смирењем. Како старимо, спремни смо да дајемо више, потребно нам је мање и усредсређујемо се на најважније ствари, јер схватамо: све је пролазно, само су Божја милост и љубав вечни.
Многи се питају: Ако Те има, Господе, зашто се кријеш? Колико би проблема - моралних, политичких и било којих других било решено, ако би за свако знао за Бога и Чије би присуство било сасвим очигледно. Тада нико не би чинио ни најмање грехе, сви би се плашили казне. Човек више не би имао своју слободу. Вера се, међутим, разликује од таквог знања по томе што се нико не лишава слободе, јер се човеку оставља избор - да је прихвати или не. Зато Бог жели нашу веру, поверење у Њега, остављајући нам могућност и да не верујемо и да Га одбацимо, јер слобода је, колико год била пожељна, ипак опасан, тежак и одговоран дар...
Видимо неког рођеног са инвалидитетом и питамо се "Ко је крив за ово Господе?" Христос одговора - Нико!!! Ово је учињено да би се открила слава Божија". Једном сам у Солуну упознао две слепе девојке. Никад нисам видео сјајнија лица, пуна светлости и радости. Једна од њих ми је рекла: „Не жалости се оче мој... Од дана када сам изгубила светлост, ја видим Христа. Слепило је био највећи благослов у мом животу. Јер Бог никада не греши…“
Вл. Николај: Жалосно је што осењивање крсним знаком не користимо баш много у овим нашим временима. Никада до сад нису деца Божја била суочена са толико бројним и незајажљивим непријатељима. Теже је нама данас борити се против њих, него што је било старим Хришћанима задобити славу великомученика за неколико тренутака борбе у амфитеатру. И ако је њима, ученим од стране апостола, често осењивање знаком Крста било неопходно, зар није и нама, још у већој мери?
Творац света пре свега створио светлост, па онда све остало. И рече Бог: нека буде светлост. И би светлост. Тако мора и на почетку нашег духовног живота прво да се засија унутра у нама светлост Христове истине. Од те светлости ствара се, ниче и расте у нама свако добро. Светлост Христова нека и Вас осветли.
Данас се увелико шири мишљење да човек може да се спаси својим добрим делима и да су она сама довољна за његово спасење. Ако се раније говорило да Бог спасава човека, у данашњу представу се све више усађује мисао да човек сам себе спасава, а Бог му даје вечни живот као обавезну награду за његов труд.
Старац Порфирије: Кад заиста заволиш Христа, речи молитве које Му изговараш са чежњом, из срца, почињу постепено да се губе. Срце је толико пуно да ти је довољно да кажеш само једно: Исусе мој, и то је крај. Понестаје ти речи... Када душа истински и светло воли Господа, она више воли тишину и умну молитву.
Бројанице су уџбеник небеске философије; све библиотеке овог света за осам хиљада година могу да се сакупе у осам речи Исусове молитве. Јер бројанице видљиво чине невидљивим, а невидљиво видљивим.
Због чега људи различито реагују на зов Божанске благодати? Зашто су једни спремни да читав свој живот посвете Богу, други равнодушни према вери, а трећи се према њој односе са презиром, па чак и са мржњом?
Сваки православни хришћанин треба да има јасну представу и сазнање, да је спасење дуготрајан процес који се достиже узајамном сарадњом између Божије благодати и људскога напора. А људски напор није ништа друго него подвиг добри ради уласка у Царство Небеско и остварења вјечнога живота са Богом.