Живимо у времену које ствара арогантне, самољубиве, себичне и похотне људе, склоне задовољавању својих потреба, ако треба, и по сваку цену. Сваки онај ко се не уклапа у ово, ко у себи носи иоле смирености и одмерености, одбацује се као слабић и неспособњаковић.
Није велика ствар чинити чуда, није велика ствар видети Анђеле; велика је ствар видети своје грехе. Онај који осећа свој грех ближи је спасењу од онога који васкрсава мртве својом молитвом. Видети све своје грехе и у свој њиховој подлости заиста је дар Божији, дарован као резултат усрдне молитве.
Нема ништа корисније за нас од тога да имамо добар однос са нашим анђелима чуварима. Ко од вас не би желео да има пријатеља који би вам увек био веран, коме бисте увек могли да верујете, да отворите своје срце и очекујете помоћ у најтежим тренуцима свог живота? Многи верници су усамљени, под стресом, притискају их разне недаће, али се не моле свом анђелу чувару и не верују у његову брзу помоћ.
О покајању је у духовној литератури објављено толико текстова богослова и пастира да их је као звезда на небу. Но, вероватно, нико реч о покајању није изразио са таквим поетском сликовитошћу као што је то учинио преподобни Исак Сирин.
Фарисејство је лажна, спољашња религиозност, лишена љубави, а потекла из чисте гордости. Кад год молитвена правила, физичка страна поста, одлуке о (не)причешћивању због (не)достојности, критике других због погрешака, или ма која друга спољашња манифестација вере, заузму главну трпезу наше душе, остављајући љубав да чека негде подаље од нас, ми идемо путем фарисеја.
Има случајева када много година човек себи не може да нађе духовника, иако га тражи. Али има и хришћана који свесно избегавају такво општење са свештеником, јер се боје да не могу да испуне неке строге услове који им се дају. Ако људи избегавају духовно руковођење само зато што их то много обавезује, како ће они своје обавезе испуњавати пред Богом?
Искуство сведочи да је веома мали број оних који се искрено труде да боље упознају своју Православну веру. У већини случајева ради се о мутним представама о њеној суштини, помешаних са разним сујеверјем, бесмислицама, лажним предањем. Уколико човек мисли да је духовни живот, не свакодневна борба са страстима, него виђања чуда, знамења краја света, „осећања благодати“, путовања по светим местима, купања у изворима, послушност разним старцима, онда хришћанство нестаје, а уместо њега се појављује незнабожтво православног обреда.
Претерана спољашња побожност, лажно смирење, заокупљеност оговарањима и „горућим питањима“ живота Цркве, осуђивање људи због њихове побожности или става, потпуна убеђеност у то да „ми једини знамо како би ствари требало да се раде“, и, што је можда најопасније од свега, идолатризовање одређене личности, јесу све симптоми лицемерја и духовне оболелости. Оно што у свему овоме недостаје јесте Христос и стварна духовна борба против своје огреховљености.
Не постоји човек да би беспоговорно и хладно испуњавао Божије заповести! Божије заповести постоје да би усмериле човека, али оне саме по себи нису циљ! Циљ је да волимо, а ако волимо – већ живимо по Божијој вољи, а Божије заповести нам нису тешке за испуњавање, јер „Ко воли, у Богу стоји и Бог стоји у Њему“ (1.Јн.4,16).
Благослов је спојен с преношењем стварне силе. Он је у стању да моћно утиче на живот оних који су примили благослов. Имао сам прилике да чујем многе приче верујућих људи о томе како је јако на њих деловала благодат после разумно узетог благослова.
Које кораке треба предузети након чињења греха који тешко оптерећују савест, што доводи до избегавања исповести? То је дилема са којом се суочавају многи, обележена дубоким осећајем стида према свом пароху и самом чином исповести. Да ли је тражење опроштаја од Бога пред непознатим свештеником одрживо решење, или се треба сам суочити са овом унутрашњом борбом? Колико треба бити детаљан када се исповедају такви греси, и зашто је кључно не одлагати исповест?
Провидећи кроз векове Господ наш тачно нас ословљава оним што нам следи. Зато и шаље упозорење: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство.“ Како ствари стоје, гледајући духовне вукове како растржу стадо словесно, и једну по једну овцу у своје јазбине одвлаче, видимо да је „стадо мало“, сваким даном све мање. Тако нам постаје јасно зашто се Господ пита да ли ће, кад поново дође, „наћи вјеру на земљи“.
„Ако Бог не постоји, онда је све дозвољено!“ говори велики Достојевски кроз уста једног од јунака из његових романа. И заиста, ако Бог не постоји па следствено не постоји етички, морални закон, шта би човека спречавало да ради шта год хоће? Шта би, у том случају, било мерило добра? Зашто би добро уосталом било добро?
Помисао на сусрет с Богом живи у свакој особи, било да је атеиста или верник. Многи претпостављају да након тога више ништа неће бити исто, а њихов живот, добро подмазан и предвидљив, вероватно ће се распршити у прах од Његовог додира. Страх од овог догађаја гура људе на протест, рађа покушаје скривања од Бога. Само што се ни онда овај страх никако не смирује, него, негде изнутра, увек изнова, мучи и боли.
Цео свет се налази у стању збуњености. Људи се све више психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију о овом патолошком стању са мноштвом нездравих појава. Многи очекују да духовност као таква може да помогне. Међутим, духовна област је готово несхватљива за савремени начин размишљања, у коме се религија доживљава као специјални ефекат људског порива за оностраним.
Свети људи нису безгрешни роботи. Они су као и ми, са својим слабостима и грешкама. Иако вођени Духом Светим, светитељи су се међусобно свађали и грешили. У чему је онда њихова светост?
Ми смо болесни и несрећни. Седимо на прашњавом путу, а Христос пролази поред нас сваки дан. Да би нас чуо, морамо да вичемо јаче, гласније, упорније, са већом вером, као слепац кога је Господ излечио, а који је из срца завапио: „Господе, помилуј!“. И Господ ће нам тихо и смерно одговорити: „Прогледај, вера твоја спасла те је“.
Често је узрок развода - тежак карактер другог супружника. “Он је тиранин, неподношљив човек” или “она је стално нешто незадовољна” - то су уобичајене жалбе оних који пате због тешких односа у породици. Али, неподношљиво понашање супруга није повезано с тим што је он лош, већ што је њему лоше. Схвативши то, као и правилним понашањем друге половине, чак и муж-тиранин и џангризава жена временом могу постати уравнотежени и доброћудни људи.
Сами стварамо своје слепе улице. Сами одсецамо излазе из њих. Али, милост Божја је толико велика да, чак и када се сви путеви одсеку и сви мостови спале, Господ отвара нови пут који води ка Њему и гради нови мост који нас повезује са Њим. Насупрот свим изгледима и под било каквим околностима, имамо шансу да искористимо ову чудесну прилику. Изгубивши све и лишени свега, тада морамо поставити једно једино и најважније питање: „Господе, шта очекујеш од мене? Шта да радим да бих Ти угодио?“
Постоје искушења која вребају хришћанина који жели да се причести. Треба да их знамо и да се заштитимо од њих. Једна искушења претходе примању Светих Тајни, а друга следе после Причешћа.