Црква ће увек од нечега боловати, то је у складу са људским делом њене богочовечанске природе. Али не можемо одбацивање и неприхватање Цркве свести само на њене мане. Наши непријатељи не ратују са нама због наших грехова, већ ратују са Христом због Његове светости. И зато нема краја њиховим мукама од Његових речи, које у свет долазе кроз уста Христова, кроз Цркву.
Човекова невоља је у томе што непрестано жури, али жури сујетно, бесплодно. Човек помера планине својом енергијом, подиже и руши читаве градове за веома кратко време. Али, ако се загледамо у у ту његову енергију и погледамо на њене последице, видећемо да она не умножава добро у свету. А оно што не умножава добро је бескорисно. Чак је и уништавање зла бескорисно, ако то уништавање није пројављивање добра и не доноси плодове добра.
Кад вам је тешко због тога што чине ваша деца, тада плачете, тада се Богу молите да вам помогне. И молитва остаје бесплодна. Зашто? Зато што се своје обавезе не могу наметати Богу, зато што сте ви сами морали да се бринете о својој деци и да их васпитавате, а не да чекате да ће Бог то испунити. Ако ваш слуга не ради ништа, зар ћете ви радити уместо њега, или ћете се на њега разгневити? Шта хоћете од Бога, ако сами не марите за децу вашу?
Покајање са сузама многе је грешнике духовно препородило и уздигло у светитељске висине. Међу светитељима које Црква прославља има и таквих, и то у приличном броју, који су један део живота у гресима провели, неки од њих били су пали до дна зла, али су се покајали, променили начин живота и, уз помоћ благодати Божје, уздигли се у светитељске висине.
Ако неко даје предност својим страстима а не вољи Божијој, и ставља своје лично добро изнад добра свога ближњега, онда ће он чинити све што може да одбаци све што иде у прилог вери. Спаситељ је указао на то да је зла воља главни узрок неверовања када је рекао: "Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла" (Јн. 3, 20).
Осим лепих жеља, које упућујемо ових дана, морамо схватити да ниједно време неће бити боље, ако се ми сами у партнерству са Богом не боримо за њега. Живот је поклон који морамо узети и отворити.
Нас, хришћане, свети Апостол назива синовима светлости и синовима дана а не ноћи нити таме. Због тога смо, као хришћани, позвани да све што чинимо, чинимо тако да свако наше дело може, у свако доба, бити изнето на светлост дана а да се ми не застидимо од њега. И не само то, него да наша дела буду подстицај другима; да други, преко нас, спознају Господа.
Божићна радост није обична забава, већ радост са сузама захвалности у нашим очима. Знамо кроз каква искушења треба да прође Божанско Дете, као што је и Он знао за то. Али то не умањује наша осећања, већ их чини трезвенијим и свеснијим. У атмосфери божићног ватромета, светлећих излога и празничних славља, ово помаже да се сачува унутрашња тишина те витлејемске ноћи и да се чује анђелско певање: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. (Лк 2, 14).
Данашњем човеку, а извесно је и свим људима свих времена, немогуће је схватити како је то могуће да се Бог јави у људском телу. Тајна оваплоћења Божијег непојамна је тајна која своје разрешење може имати само и једино у човековом срцу. А одатле, већ је много лакше схватити зашто је Бог то и учинио!
Амин, Господе! Буди с нама, јер тонемо. Јављај се што чешће и у што више срца људских. Осветли нас умом Твојим и загреј нас љубављу Твојом. Осветли и загреј тамне и хладне пештере срца људских, као што си негда осветлио и загрејао пештеру Витлејемску присуством Својим. Да би опет оживело славље Бога, да би се установио мир међу народима, и зацарила добра воља међу људима.
О светој Тајни Причешћа се последњих деценија много говори. Света Тајна Причешћа је предмет и тема многих разговора, чак полемика па и опречних ставова. Сви значајнији ставови су изнети, све опаске изречене, па се чини као да се више нема шта рећи о овој теми. Ипак, нешто смо заборавили.
Христос је дошао не само да спасе човека, већ и да поврати целом створеном свету Божанску благодат, коју је изгубио падом Адама и Еве. Као што каже тропар пред Богојављење, „Христос се јави желећи да обнови сву творевину“. А животиње које се сагињу над малим Исусом, пажљиво и захвално грејући га топлином свог даха, предукус су дана када ће, по речи апостола Павла, и сама творевина бити ослобођена ропства трулежи у слободу на славу деце Божије (Рим. 8,21).
Хришћанство се не може измислити. Ово није филозофија, није измишљен култ. Ово је чињеница, сјајна као блиц. Назив ове чињенице звучи необично, чудно, изненађујуће: Бог је постао човек. По речима Светог писма: „Реч постаде тело и настани се међу нама, пуна благодати и истине“ (Јован 1:14).
Молитва нам је свагда при руци и више од свега прибавља благодат Духа Светога, зато што је оруђе за њено стицање. Двери молитве отворене су свима - и богатом и сиромаху, и угледном и неугледном, и моћном и слабом, и здравом и болесном, и праведнику и грешнику.
Један од дарова Духа Светога онима који су својим животом Њега и задобили, јесте и прозорљивост. Благодатни дар који чини да човек може догледати будуће догађаје. Неретко, будућност им бива откривена и посредством других светих Божијих људи. Такав случај збио се и са Светим Јованом Кронштатским коме се јавио Свети Серафим Саровски описујући му догађаје који ће наступити на крају историје света и човека, што је свети и посведочио оставивши о томе запис.
На језику комерцијалне рекламе „искушење, страст и саблазан“ су нешто сјајно, док на језику Цркве ове речи имају негативно значење: искушење и страст су повезани са великом штетом за човека, па чак и са његовом духовном смрћу.
Да ли сте ви Христа пустили да уђе у ваш дом и живи са вама заједно? Да ли међу вама живи Његова љубав, Његово стрпљење, Његово милосрђе, опраштање, искреност? Живи ли у вама Његова вера у вечни живот, нада у милост Божију, Његова доброта? Да ли своју децу поред овог трошног хлеба храните и хлебом Вечнога Живота? Да ли ваша деца гледајући у вас, увек виде да у вашој кући присуствује Христос? Ова питања су упућена свакодневно свакоме хришћанском дому, особито данас, када славимо празник Очева.
Ако желиш да имаш користи од почетка нове године, заблагодари Господу што те провео кроз тај годишњи период. Одмери време свога живота и сам себи реци: дани јуре и пролазе, време се навршава, велики део свога пута већ смо прешли, а шта смо урадили? Зар ћемо одавде отићи празни и лишени сваког доброг дела? Суд је пред вратима, а живот незадрживо хрли ка старости...
Свака Нова година изазива еуфорична осећања код највећег броја људи. Еуфорију као одраз нове наде да ће бити боље. Али, остаје загонетка зашто овај празник већина празнује са таквим весељем када знамо да смо се сви са одласком старе године још ближи највећој жалости - смрти.
Веома је важно изградити систем приоритета у свом животу. Када нешто ставимо у средиште свог живота, тежимо да у томе успемо и за то увек налазимо времена. Тако је и са вером. Када бисмо схватили да на исти начин може бити тешко да функционише душа која је изгубила вештину молитве, онда би смо увек имали 20 минута за јутарња и вечерња правила. Човек не може успети као хришћанин игноришући искуство Цркве и заповести Христове.