„Истражујте што је угодно Господу“ вели свети апостол Павле у својој Посланици хришћанима Ефеса. А хришћане римске савјетује да се не саображавају вијеку овоме него да се преображавају, дакле, мијењају, „обновљењем ума свога, да искуством познају шта је добра и угодна и савршена воља Божија.“ Исто то важи и за нас данашње хришћане.
Сви јеванђељски догађаји су непосредно везани за наш лични живот и за спасење наше душе. Наши грехови и наш немаран живот нас често доводе до тога да наступа смрт свега доброг, лепог и Божанског у нашој души. Они разлажу наш живот, убијају га, и ми сами почињемо да смрдимо, а да то ни не примећујемо. И тада, скоро пропале и умрле, Господ нас покајањем васкрсава, чисти, приближава Себи, сједињујући нас са Собом у вечном васкрсењу и вечном животу. Због тога је прича о васкрсeњу Лазара прича о сваком од нас.
Ако си тужан, у Светом Писму наћи ћеш утехе; јеси ли жалостан - радост; јеси ли гневан - укроћење; јеси ли сладострасан - целомудрије; јеси ли немудар - мудрост; јеси ли рђав - доброту; јеси ли злочинац - милост и правду; јеси ли човекомрзац -љубав. У њему ћеш наћи лек за све своје пороке и мане, и храну за све своје врлине и подвиге.
Покајање нас припрема за Небо. Оно је стање духа и душе које вапије за Боголикошћу, вапије да се човек врати у оно стање каквим га је Бог створио, да буде целовит човек, као у Рају, да буде целовито у заједници са Богом, без примеса мрака и зла у себи.
Прави однос са самим собом почиње када достигнемо дно. Када је човеку одузета лажна свемоћ. Када суперего почне да се раствара и распада. Када човек почне да осећа да су његови избори деструктивни. Тада почиње прави однос са нама самима. У Јеванђељу Христос каже - да бисте пронашли своју душу морате је изгубити. Какав је то губитак о коме Христос говори?
Божји мир се нуди сваком од нас. Црква је увек говорила са апсолутним поверењем и ауторитетом, јер има искуство у својим рукама. Бог је спасао човека, и велика је грешка мислити да постоји случај у коме Бог није у стању да нас спасе или да је могуће да злоба, лукавство и моћ моћних осрамоте Њега или да осујете Његово дело и провиђење. Победа припада Богу: „Ово је победа која је победила свет, наша вера“. Христос је победио свет, страх и стрепњу и предат нам је као наш једини и прави мир.
Ако немамо литургијски однос према Цркви и не читамо Свето Јеванђеље, знајте да је демон у нама, то знајте и тако провјеравајте себе. Нека Јеванђеље буде мало чешће испред ваших очију, као што узимамо топломјер да бисмо измјерили своју тјелесну температуру; питајте се кад сте задњи пут читали Јеванђеље, колико га често читате и са каквом пажњом. То ће показати температуру вашег духовног живота, то је ваш однос према Христу и запамтите да се демон боји ријечи Божје и труди се да је што је брже истисне из ваше свијести.
Смирење, послушање и пост рађају страх Божији, а страх Божији представља почетак истинске мудрости. Све што радиш, ради са смирењем како не би пострадао од својих добрих дела. Не мисли да већу награду добија онај ко се више труди. Онај ко поседује добру вољу, а уз то и смирење, чак онда када нема могућности да се много труди и када није искусан у нечему, спасиће се.
Ако нисмо пажљиви према свом духовном животу, ако се свакодневно не хранимо - молитвом, духовним читањем, свесним напором да живимо животом љубави, милосрђа и саосећања кроз редовно испуњавање себе Божијим присуством и Благодаћу Божијом кроз Свете Тајне Причешћа и Исповести - ако, дакле, тако не хранимо свој духовни живот, он ће полако венути. Господ кроз светог Јована Богослова упозорава Цркву у Ефесу да је оставила „своју прву љубав“, а затим и ону у Лаодикији да ће је „избљувати из уста својих“ будући да је постала „млака“... Будимо зато и ми на опрезу, будни и пажљиви!
Свако од нас понекад поставља питања Богу у молитви и тражи објашњење за неке несрећне догађаје у свом животу или у животима својих ближњих. Понекад можда у томе и претерујемо, јер, живимо у палом свету, свету бола и патње, а бити хруишћанин не значи бити имун на свет. Ја не могу да дам значење још једној патњи. Ја чак не могу ни да гарантујем да ће моја сопствена патња имати смисао. Једино што могу да урадим је да то препустим Богу кроз молитву имајући на уму ове три ствари у тешким временима:
Замислите да нам неко сад каже: Умрећеш за минут! Ако верујем да ћу сад угледати Христа Којег сам бар мало, по својим могућностима, заволео у свом животу, тражио Га и тежио ка Њему, онда ћу се заиста осећати мирно и то ће ми помоћи да савладам овај проблем. Али ако желимо друго, наше срце ће осетити тугу и имаћемо проблема.
Велика је сила речи, јер реч има силу и вечност у самом Богу који јесте Реч, који јесте Вечност и Смисао, Логос и сам Бог, који је Јединородни Син Божији, Господ Исус Христос.
Православни хришћани који доследно чувају наше свето православно Предање никада себи не постављају ово питање. Другим речима, они чврсто верују да је Православље Црква Христова и Његових Апостола од почетка и непоколебљиво корачају ка остварењу највишег циља, а то је њихово духовно спасење. Јединственост Православља данас вам откривамо и кроз чудесне, а по мало и шокантне догађаје из живота Цркве у Африци.
Савремени радознали ум проверава свако чудо. Чудесне иконе, кажете? Икона проплакала? Како можемо да верујемо у чуда ово време нанотехнологије и глобалне дигитализације? Ово су речи које долазе из незнања, каже Eпископ oбуховски Јона. На примеру светогорских монаха, он објашњава зашто чуда повезана са Богородицом не изазивају недоумице код верујућих људи.
Иако се у свету гордост и таштина понекад сматрају врлином, оне су у ствари најопасније страсти. Зашто се не каже да се Бог противи блудницима, или завидљивцима, или било коме другом, до гордима? Јер је гордост демонска карактеристика. Горд човек постаје сродан демону.
Понекад нас, православне хришћане, оптужују да смо идолопоклоници јер се поклањамо дрвету, како називају иконе. Зашто се у православљу утврдило иконопоштовање и шта за нас представља икона? Зар у Библији није забрањено поклањање идолима?
Постоји закон: духовни живот не трпи празнину. Ако се не бавимо духовним васпитањем детета, његову душу заузима другачија духовност. Ђаво није бајка, то је реалност. Он неће седети скрштених руку, гледајући како се човек спасава. Али ради тога нам се и даје велико оружје: крштење и крст Господњи. На њему је написано: "Спаси и сачувај", и не сме се скидати, јер тиме себе лишавамо одбране и заштите.
Једна од најтеже схватљивих и прихватљивих вредности хришћанског живљења је, свакако, мучеништво. Историјски оптерећен велим страдањем наш народ, иако православан, није у стању да до краја схвати и прихвати васкрсну димензију страдања. А у страдању и мучеништву налази се, заправо, најузвишенији смисао припадања Христу васкрслом.
Вера најдрагоценији дар. Она нам даје исправан поглед на свет, открива смисао живота, охрабрује нас у тешким данима, весели срца наша, снажи нашу молитву, и чини доступном Божију бескрајну милост. Вера ће нам донети мир душе, радост и предукус већ постигнуте победе над злом која је Апостолима пружила толику утеху: „Јер све што је рођено од Бога побјеђује свијет; и ово је побједа која побиједи свијет - вјера наша“ (1. Јн. 5, 4).
Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може се означити као Молитва Поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота св. Јефрему Сирину. Ово је молитва против духова лењости, чамотиње, пожуде и празнословља, то јест “четири јахача апокалипсе” који галопирају ка души православног хришћанина, погубљујући је за вечни живот.