Господ ме неће прекоревати чак ни због тога што сам грешан, ни због тога што не могу да нахраним сиромахе, јер не могу то сам да учиним. “Али постоји нешто што сам очекивао од тебе”, рећи ће нам Христос, “постоји нешто што си могао да учиниш и што сам очекивао од тебе целог твог живота. Да се покајеш! Да се макар покајеш”. Зато, нека не прође ни један дан у твом животу а да увече, пре но што заспиш, не кажеш Богу: Боже, опрости ми моје грехове, које чиним сваког дана и које сам и данас чинио!
Господе Исусе Христе помилуј ме! Избројте! Ту је само пет речи. Исусова молитва садржи пет речи, али тих пет речи провешће те по пет континената на земљи, пет речи ће раширити Небеса по свој дужини и ширини света; пет речи ће те поставити пред Престолом Божијим; пет речи унеће у тебе Христа и учинити те блиским Њему.
Скоро је уобичајена формулација да смо православни Срби и да имамо што нико други нема: крштени у православној Цркви, крстимо се са три прста, славимо своје Крсне славе, боримо се за Крст Часни и Слободу Златну... А шта је са Христом? Шта са светом Литургијом? Да ли живимо по заповестима Христовим?
Много је међу нама оних који, учинивши нешто лоше своме ближњем, имају осећај кривице и жељу да затраже да им се опрости. Они и траже опроштај али га не добијају увек. Више је разлога који доводе до изостанка праштања, али постоји и више развојних стања у самом приступу.
Историја рода људског, особито историја православних народа, сведочи нам једноставну чињеницу: кад год смо се удаљили од Христа притискали су нас непријатељи. И обрнуто. Кад год смо се враћали имену Његовом, обнављали смо не само себе него и наше државе.
Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживети.
Молитва за преминуле је као конопац за спасавање, који човек баца ближњем који се дави. Кад би се на известан начин пред нама отворила врата вечности и кад бисмо угледали ове стотине и хиљаде милиона људи који стреме ка мирном пристаништу – чије срце не би било погођено и скрушено видећи своје истоверне и истокрвне ближње, који немо вапију за нашу молитвену помоћ!
Ми смо уобичајили да Христов Други долазак и суд називамо „Страшни суд“. Тај назив је утолико тачан што ће последњи, Божији, суд за многе од нас бити, заиста, страшни. Јасно је да нема разлога да он за праведнике буде страшан.
Бог нас воли више од Самога Себе. Он је сишао са Небеса, Син Божији, један од Тројице и родио као један од нас, страдао због нас, понео Крст, погинуо због нас, узео грехе и кривицу свих људи на Себе, као да је Он крив за све и страдао на Крсту да би нам се у Њему греси опростили. Па кога је Он ту поставио на прво место: Себе или нас?!
Има ли греха који свемилостиви Бог никада неће опростити? Одговор је да. То је хула на Духа Светога, грех у коме многи од нас имају удела. Међутим, није све тако једноставно као што изгледа. Човек хули на Духа када иде против Божанске воље. Ово није ништа друго до савест, мудро усађена у душу сваког човека. Ако стално утишавате глас своје савести, он ће заувек престати, чинећи покајање (а самим тим и опроштај) немогућим.
У времену када „цивилизованим“ друштвом доминирају антипразници, водећу улогу преузима тзв. Дан заљубљених. Да ли се заиста ради о искреној прослави љубави или комерцијалном помодарству? Или, да ли је у питању помен мученику или комерцијализација љубави?
Како променити себе, а не свет око себе, како трансформисати свест и дух. Промена особе почиње од чишћења огреховљене душе. Трансформација свести и ума, промена живота на боље, неће се десити ни кроз какву технику, већ само кроз једноставан и побожан живот. Да, никаква магија није потребна да промениш себе и живот око себе, осим молитве, поста, кајања, исповести и причешћа.
Бог, као наш Небески Отац, воли свакога од нас више него што земаљски отац воли свога сина. И управо у тој Његовој љубави налази се кључ за разумевање тајне зашто је једна молитва испуњена, а друга није.
Код Бога је реч равна делу. Као што се увис бачен камен сигурно враћа на земљу, тако доспевају речи верујуће молитве к Богу. Господ услишује и испуњава сваку реч наших молитава, само ако од срца долазе.
Зашто нам је Христос рекао да будемо милостиви? Зато да би сиромашни постали богати? Или богати осиромашили? Наравно да не; смисао давања милостиње о којем се говори у Јеванђељу је да те научи да општиш са својим братом, да састрадаваш са њим у тузи, да му се нађеш у нужди, да научиш да се одричеш, да схватиш да постоји други човек, да будеш спреман да ти умреш да би твој брат живео. Наравно, сваки човек сходно својим снагама и сили. Као што је сам Христос умро да бисмо ми живели.
Препуни су наши градови и села маторих нежења, људи који ни у позним годинама нису остварили брак. То је постало општа појава. Али, то нису испосници који су дали завет безбрачности. Напротив. Слободни од брака, зрели мушкарци ни не мисле да на земљи живе благочестиво. Ни за кога не одговарају, ни о ком се не брину, само задовољавају своје страсти по избору.
Христос жели да Га видимо као пријатеља и брата. Ово можемо да постигнемо ако се покајемо и уместо света греха, свим срцем заволимо Господа. Како говори авва Исак, "покајање је брод који води у Царство, страх Божији је крманош брода, а божанска лука којој пловимо јесте Љубав. А када стигнемо до Љубави, стигли смо до Бога и наше путовање се заврши. Стигосмо тамо где су Отац, Син и Свети Дух".
„Да буде воља Твоја и на земљи као на небу“ – речи су из молитве Господње коју сваки верујући православни хришћанин треба да чита сваки дан. Често су то за нас само речи које сваки дан механички изговарамо. Али постоје и тренуци када оне престају да буду само речи - већ постају смисао нашег живота.
Несреће и невоље које сналазе свет мало утичу на људе да постану истински верујући. Када су на Београд падале бомбе, крстили су се и молили и Богу завете чинили и они који то никада раније нису радили. Али то су чинили само док је бомбардовање трајало...
Навикли смо да желимо Царство Небеско само за оне који су умрли. Али Царство Небеско уопште није нека специфична стварност загробног живота. Пронаћи Царство Небеско значи вратити везу са Богом, ући у простор Духа Светога. То је задатак сваког хришћанина и решава се већ овде на земљи. Ономе ко га нађе, више није важно да ли је богат или сиромашан, здрав или болестан, млад или стар и више му ништа од овога не може одузети радост.