Помодарска религиозност
За разлику од данашњих хришћана, верници ране хришћанске Цркве нису измишљали националне и верске непријатеље, већ су од свих градили себи пријатеље. Кад су упознали узвишену и неукаљану правду Христовог живота, добро су схватили да највећи непријатељ човечанства није негде споља, него у злу човековог сопственог срца. Борити се против њега, то је Јеванђеље. Све друго је политика.
Погрешно поштовање светитеља
Људи који су дошли у храм због решења одређеног проблема ходају по храму као кроз супермаркет. Оставе свећу на посебно место, затим долазе до одређене иконе са својом петицијом. Њих не занима разговор са Богом. Они су заинтересовани да испуне свој специфични захтев. Мора се знати да светац није божанство одговорно за одређени сегмент живота, нити грана за дистрибуцију материјалног богатства. Света личност или анђео је, пре свега, проводник Божанске благодати и љубави Оца, Сина и Светога Духа. Зато такви људи пре свега треба да ураде главну ствар - да се сретну са Богом.
Чуда Светог Николаја
Свето Писмо и дан данас лоше познајемо. Али, ако наш човек види икону светитеља Николаја Угодника, одмах ће спојити три прста и прекрстити се. Рећи ће: „Радуј се Николаје, велики чудотворче“, - а светитељ Николај ће са небеса одговорити: „И ти не тугуј, слуго Божији. Прослављај Господа Сведржитеља и речју и делом“.
O српској слави
Славе су у новије време код многих постале помодарство. Свеједно да ли је домаћин верник или не, славу "прославља". За време поста, праве се мрсне славе; неки померају славу кад је њима најподесније; у жалости славу не славе, не знајући да баш када је жалост треба са већим усрђем славити и молити Божје светитеље. Слава и у најрадоснијим околностима није пијанка и теревенка него, пре свега, молитвени чин и домаћинско сабрање честитих људи. Зато, боље је славу не славити, него Бога грешењем срдити.
Христе мој...
Христе мој, нећу више да тумачим него да живим. Да живим Твоје присуство у сваком облику и начину живота. Да Tе видим у свему што ме гледа, да те чујем у свему што ми неко говори, да те дотакнем у сваком додиру живота, да окусим Твоје дарове у свему што једем и пијем.
Фанатизам и духовни раст
Не будимо фанатични ни у чему. Не присиљавамо своје дете, супругу (супруга) ни на шта. Помолимо се за њих и волимо их. Будимо благи. Дајмо им време да сами нађу свој ритам, свој тренутак да промене живот. И свако ће сам наћи одговор у свом срцу.
Чисто срце
Не постоји ништа веће од чистог срца јер такво срце постаје престо Божији. Да ли постоји нешто славније од престола Божијег? Наравно да не. Тако говори Господ за оне који имају чисто срце: „Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити Мој народ“ (2. Кор. 6:16).
Ко је наш?
Ако човек жели да говори са ближњим о Христу, прво што мора да има на уму јесте да говори не оно што он мисли да је Христос, Црква, спасење, већ оно што нам о томе говори Света Православна Црква. Догмати Цркве су прва и најважнија ствар коју сваки православни хришћанин и мисионар мора да зна и да се држи.
Навика
Велика је моћ навике. Поједини људи и читави народи навикавају се да живе на одређени начин, по одређеним обичајима. Врло им је тешко да се промене, да преломе нешто у свом животу, чак и ако овај живот води у погибељ.
Највећа тајна хришћанске вере
Уколико свим срцем будемо веровали да се у Светој Тајни Евхаристије хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову, оствариће се и на нама драгоцена реч Христова: "Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв пребива у Мени и Ја у њему". С Телом и Крвљу Својим улази у нас цео Христос и постаје једно са нама, и ми пребивамо у Њему. Јер се најситније честице, молекули Тела и Крви Његове сједињују са нашом крвљу и долазе до нашег срца, дајући нам вечни живот.
Грешне душе - мртве душе
Сетимо се једне беседе преподобнога аве Јустина Ћелијског из давних шездесетих година прошлога века у којој је људе лишене вере називао живим лешевима, ходајућим живим лешевима. Уистину, човек без Христа у свом срцу и јесте човек мртвог срца, живи мртвац. А откуд то мртвило у срцу човечијем што га чини живим ходајућим лешом?
Мошти светих
Према учењу Православне Цркве, тело је нужно за наше спасење. За нас, верујуће, процес обожења душе јесте уједно и процес обожења тела, јер се ми с телом спасавамо. Наше тело узима све оно од чега живи душа, узима и грех, и добро, ругобу и светост. Црква је установила поштовање светих моштију, прво, зато што су оне сасуди пуни благодати, и, друго, зато што су оне залог тога да ће свети пребивати с нама не само душом, већ и телом.
Опроштај
Чим схватимо да је у нашој моћи да опраштамо увек, сваки пут, свима и сваком, стећи ћемо слободу и унутрашњу снагу. Тек онда ћемо престати да будемо рањиви пред властитим незадовољством. Тек онда ћемо престати да будемо затвореници сопствене осетљивости. Више нећемо морати да будемо спутани због сопственог достојанства и части, плашећи се да сви око нас желе да нам их одузму. Можемо прихватити све људе, јер ако знамо како да опростимо све, више ником није могуће да нас повреди.
И биће глади и поморa
Где год да крочимо у овом богатом развијеном свету, сусрешћемо се са хипермаркетима, мегамаркетима, луксузним ресторанима и шоповима који врве богатством. Обиље и разноликост хране уверава нас да живимо у времену сигурности у којем чак ни помисао о глади и немаштини не може наћи себи места. А, да ли је то реална слика света и, особито, пада ли нам на памет да у будућности може и да не остане тако?
Што год вам рече – учините
Мајка Божија зна шта треба људи да чине да би изазвали смернога Сина Њеног на чудотворну делатност: „Што год вам рече – учините.“ Ова реченица упућена слугама на свадби у Кани Галилејској, постала вечно начело у људском обраћању Богочовеку за помоћ, посредовањем Пресвете Богородице. То је знамење за сва времена и за сва чудеса Исусова у свим временима. Богoмајка посредује, а Он чудотвори.
Архимандрит Андреј (Конанос): О малим делима
Волим када идем у цркву у недељу ујутру и видим људе на улици, који упркос хладноћи, чекају аутобус да се довезу до храма. Кажем им: то што радиш је твој подвиг: устајеш из топлог кревета, упркос томе што си уморан и желиш да спаваш. Касно си легао, али упркос томе идеш у цркву. Твој труд и твој подвиг нису узалудни. Моли се Христу и чућеш: „Опет ти опраштам. Волим те и поправићу те и све твоје грехе ћу заборавити. Довољно ми је да видим да се трудиш. Бар мало...
Религиозно писмени, а губимо доброту
Много тога се радикално изменило у нашем односу према хришћанским вредностима и, уопште, хришћанском погледу на свет и начину постојања. Међутим, оно што се уочава јесте да се све то одиграва на површини ума, али не и и у дубинама срца. Дакле, неупоредиво више знамо, а неупоредиво мање деламо.
Хришћанска аскеза
Побеђивање себе, потчињавање свог ега, приближавање Христу, односно, живот за оног другог заправо је истинска хришћанска аскеза. Телесна аскеза, дакле, није суштина хришћанског поста. Његова суштина је управо – љубав. Љубав је несебично исхођење из самога себе, целодневна несебична делатност за ближњег.
Вера и поверење
Након што се Петар три пута одрекао Христа и покајао, Христос га није упитао: „Да ли ти је жао због онога што си учинио?", него: „Да ли Ме волиш?“ Да ли и ми умемо овако да поступамо? Да ли умемо да поверујемо у то да човек који је према нама рђаво поступио има право да каже: „Да, волим те! Нисам имао довољно храбрости, нисам имао довољно дубине, нисам имао довољно снаге духа, али те ипак волим“. Кад бисмо могли једни према другима тако да се односимо, све би било могуће међу људима, све реформе, и за човечанство би наступио нови живот.
Време се убрзава
Сви знамо да ће на крају Господ скратити време. И време данас лети брже, много брже него раније. Да ли сте то приметили? Немамо времена да прочитамо књигу, да размислимо о нечем свом, не остаје нам времена чак ни за то да будемо мало с децом и са својом сапутницом на раскршћима овог живота. Да се време заиста убрзало говоре научници, али и атонски подвижници наших дана. Дани теку као сати, недеље као дани, месеци као недеље, а године као месеци. И монаси са Атоса, током ноћне молитве, приметили су једну необичност. Раније су током ноћи имали времена да потпуно испуне целокупно молитвено правило, а пре јутарње службе имали су и времена за одмор. Сада, са истим бројем молитава, пре јутра не могу да их заврше.