Историја рода људског, особито историја православних народа, сведочи нам једноставну чињеницу: кад год смо се удаљили од Христа притискали су нас непријатељи. И обрнуто. Кад год смо се враћали имену Његовом, обнављали смо не само себе него и наше државе.
Ми посматрамо знаке времена не само да би видели када ће Антихрист доћи. То је, пре споредна ствар. Ми посматрамо знаке да би знали када ће Христос доћи. То је основно што морамо да имамо на уму, да не би били надвладани суморношћу, депресијом, затварањем у себе, гомилањем хране за будућу несрећу.
Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживети.
Молитва за преминуле је као конопац за спасавање, који човек баца ближњем који се дави. Кад би се на известан начин пред нама отворила врата вечности и кад бисмо угледали ове стотине и хиљаде милиона људи који стреме ка мирном пристаништу – чије срце не би било погођено и скрушено видећи своје истоверне и истокрвне ближње, који немо вапију за нашу молитвену помоћ!
Ми смо уобичајили да Христов Други долазак и суд називамо „Страшни суд“. Тај назив је утолико тачан што ће последњи, Божији, суд за многе од нас бити, заиста, страшни. Јасно је да нема разлога да он за праведнике буде страшан.
Бог нас воли више од Самога Себе. Он је сишао са Небеса, Син Божији, један од Тројице и родио као један од нас, страдао због нас, понео Крст, погинуо због нас, узео грехе и кривицу свих људи на Себе, као да је Он крив за све и страдао на Крсту да би нам се у Њему греси опростили. Па кога је Он ту поставио на прво место: Себе или нас?!
Како променити себе, а не свет око себе, како трансформисати свест и дух. Промена особе почиње од чишћења огреховљене душе. Трансформација свести и ума, промена живота на боље, неће се десити ни кроз какву технику, већ само кроз једноставан и побожан живот. Да, никаква магија није потребна да промениш себе и живот око себе, осим молитве, поста, кајања, исповести и причешћа.
Зашто нам је Христос рекао да будемо милостиви? Зато да би сиромашни постали богати? Или богати осиромашили? Наравно да не; смисао давања милостиње о којем се говори у Јеванђељу је да те научи да општиш са својим братом, да састрадаваш са њим у тузи, да му се нађеш у нужди, да научиш да се одричеш, да схватиш да постоји други човек, да будеш спреман да ти умреш да би твој брат живео. Наравно, сваки човек сходно својим снагама и сили. Као што је сам Христос умро да бисмо ми живели.
Препуни су наши градови и села маторих нежења, људи који ни у позним годинама нису остварили брак. То је постало општа појава. Али, то нису испосници који су дали завет безбрачности. Напротив. Слободни од брака, зрели мушкарци ни не мисле да на земљи живе благочестиво. Ни за кога не одговарају, ни о ком се не брину, само задовољавају своје страсти по избору.
Христос жели да Га видимо као пријатеља и брата. Ово можемо да постигнемо ако се покајемо и уместо света греха, свим срцем заволимо Господа. Како говори авва Исак, "покајање је брод који води у Царство, страх Божији је крманош брода, а божанска лука којој пловимо јесте Љубав. А када стигнемо до Љубави, стигли смо до Бога и наше путовање се заврши. Стигосмо тамо где су Отац, Син и Свети Дух".
„Да буде воља Твоја и на земљи као на небу“ – речи су из молитве Господње коју сваки верујући православни хришћанин треба да чита сваки дан. Често су то за нас само речи које сваки дан механички изговарамо. Али постоје и тренуци када оне престају да буду само речи - већ постају смисао нашег живота.
Несреће и невоље које сналазе свет мало утичу на људе да постану истински верујући. Када су на Београд падале бомбе, крстили су се и молили и Богу завете чинили и они који то никада раније нису радили. Али то су чинили само док је бомбардовање трајало...
Не тако давно пажњу филмофила неодољиво је привлачио филм ''Егзорциста''. Тема филам била је истеривање демона из човека а сами филм жанровски је сврстан у – хорор. И не без разлога. О изгону демона из људи читамо у Јеванђелским текстовима али у животу Цркве Христове ти ужасавајући призори су, безмало, свакодневица.
Религија страха; религија лажне понизности; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости. Људи непрестано долазе и питају за савет. Исповедам их и причам, причам, причам; а нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!!!
Сваки рибар, када оде у риболов, жели да ухвати још рибе, тако да има довољно и за храну за породицу и за продају. Али једног дана, пре двије хиљаде година, на обалама Галилејског језера догодила се чудна прича: искусни рибари нису били задовољни богатим уловом, већ су га се уплашили. Шта се уствари догогодило?
Нема живота ван давања, ван Љубави, ван свакодневне жртве за своје ближње, своју породицу, своју школу, свој град, своју земљу и Савину децу, ван борбе за очување светосавске културе. Чувајмо нашу културу, нашу писменост и ћирилицу јер је она једно миленијумско културно сведочанство о нама, нашег бивствовања и нашег идентитета.
Ако је човек изнутра сабран, занет молитвом, испуњавањем заповести, тражењем Христа, онда се он не љути на ближње. Уопште, сваком човеку склоном увредљивости може се посаветовати да више помаже ближњима. Човек који се вређа узалуд троши своје време и не расте духовно. Он је сав погружен у међусобне односе са људима уместо да општи са Господом и испуњава заповести.
Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео је Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету...
Анђео у људском телу, највећи од жене рођени, син Јелисаветин и васпитаник пустиње, последњи старозаветни пророк, Претеча и Крститељ Господа Исуса Христа, Јован, засигурно је најузвишенија историјска личност. После личности самога Христа Спаситеља и Његове Мајке Марије, Јован представља најпоштованију и најпрослављанију личност свега хришћанског света. Тако је и код нас.
Дан има 24 часа, а седмица 168 часова. Врло је важно шта ћете урадити са тих 168 часова и како ћете их употребити. Ви имате само одређени број дана које ћете провести на овој планети и у овом животу, и ако их улудо потрошите, потрошили сте их заувек. Друге прилике неће бити. Ако узалуд губиш своје време, узалуд губиш свој живот.