Рече Господ наш Исус Христос у једној причи да је много званих али мало одабраних. Под одабранима свети Оци су разумели оне који се одазивају позиву Христовом да за Њим ходе, али, чини се да ни овде није пуноћа. Пуноћа је тек код оних који за Христом ходе са потпуним поверењем, шта год се на том путу догађало.
У времену када „цивилизованим“ друштвом доминирају антипразници, водећу улогу преузима тзв. Дан заљубљених. Да ли се заиста ради о искреној прослави љубави или комерцијалном помодарству?
Није Христос далеко. Христос је сасвим близу. Ближи је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети. Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника. Христос се спустио до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако зове: „Ходите к мени!" Зар је далеко Онај Који тако говори!?
Молећи се Богу, треба стицати чврсту и непоколебљиву веру и у срцу имати као написане речи: јер је све могуће Богу; треба имати и живо убеђење да Господ све испуњава, да је Његова суштина љубав и доброта; да ствара, да даје, указује милост, штедро награђује, испуњава наше молбе. И на тај начин, све што тако затражите у молитви вјерујући, добићете.
Не стиди се хришћанине да се прекрстиш са десном руком и три спојена прста пред Црквом када пролазиш, пред светињом, пред иконом на коју наиђеш у дому пријатеља свог, пред оброк да би заблагодарио Господу, пред почетак посла, након завршетка рада, када крећеш негде и када стижеш, када се молиш у цркви или код куће. Нигде се и никада не стиди да се прекрстиш десном руком у славу Божију, јер како ти њега познаш међу људима, тако ће и Он тебе познати на небу јер Га се ниси постидео!
Много је свештенослужитеља у православној Цркви у епископском чину а да, заправо, никада нису ни окусили монашки живот нити мучеништво подвижничког живота у Христу. Из богословија и академија, преко доктората – под митру! Надменост и опчињеност влашћу неретко наносе бол и патњу потчињенима, али и немир и бунт у верноме народу. Али, има и супротних примера.
Говорећи из духовног угла, злопамћење је, у ствари, наша реакција када откријемо да не можемо да контролишемо личност и поступке других људи. Када нам не успева да потчинимо људе око нас да поступају по нашем наређењу или упутству, откривамо да је наша власт над њима ограничена, те испољавамо свој гнев, попут малог, увређеног, побеснелог тиранина. Злопамћење је отров који ми испијамо, у нади да ће неко други умрети.
Неопходно је да сви схватимо да неодложно морамо да се спасавамо од отровног духа времена и да вратимо Богу нашу малу цркву, нашу породицу. Требало би да управо у њој запалимо кандило хришћанског живота у Богу. Само је у томе спасење света и наше лично спасење.
Нама је лако да волимо док смо вољени. Тада је све потчињено нашим условима, жељама и прохтевима. Све док је човек који нас воли ту ми га доживљавамо као нашег. А заправо, ми се вртимо око сопственог „ја“. Ми у другоме који нас воли, волимо сами себе. Зато, када престанемо бити вољени наша „љубав“ претвара се у мржњу, злурадост, освету...
Зар Господ није могао да спасе Јуду да Га не изда? Наравно да је могао. Па, зашто није? Јер је то једино могао учинити силом. Приморавање човека је недопустиво за Бога. Али, шта ако духовни отац отворено слама вољу свог духовног чеда, не покушавајући да га учи, већ да му командује? Треба подстаћи особу да се промени, треба је исправљати и водити - али, у исто време, духовник ни под каквим околностима не сме да гуши нечију слободу избора.
О љубави је у току целе историје човечанства написано и речено толико да се чини да човек ништа ново не може да дода. Свима је наизглед је све јасно када је реч о овој теми. Али чим човек покуша да освести шта му је заправо „јасно”, почиње да му измиче тле под ногама.
Данас, као никада пре у историји људског рода, долазак новог човека у свет не изазива неподељену радост. На њено место наступа стрепња и забринутост, јер, ко ће нахранити још једна уста? И уместо да своју бојазан и стрепњу оправда уздржањем, данашњи човек своју забринутост разрешава убиством нерођеног. Трагични обрт многи данас називају – миром.
Многи међу верницима на Литургију не долазе пред њен почетак, већ и када она увелико тече. Зашто је то недостатак који од, наизглед, малог, може да нам нанесе велику духовну штету?
Мисија Цркве јесте проповедање Истине и она је обавља од свог првог дана, од апостолских дана. А и данас. Зато предлажемо вашој пажњи дијалог чувеног подвижника Цркве 20. века, Старца Епифанија Теодоропулоса. У овом занимљивом и корисном тексту можете видети прави пример вођења разговора између Христу верног и атеисте, одмерен однос пун љубави, без икаквих негативних осећања према саговорнику који има другачије мишљење. Поред тога, текст је врло користан јер нуди аргументе на које атеисти у суштини не могу дати одговор.
Љубав је основа хришћанског живота, основа спасења. Апостол љубави, Јован Богослов, обраћајући се вернима, поручује да љубимо један другога јер је љубав од Бога, и сваки који има љубав од Бога је рођен, и познаје Бога. А који нема љубави тај не познаје Бога.
Да бисмо разумели шта је то Свети Сава урадио за нас, да бисмо могли, коначно, својим умом и срцем обухватити сву величину његовог спасоносног дела које је учинио, заједно са својим оцем и својим братом, није довољно само ишчитавати повесне списе и литературу, ми морамо разумети, на крају, шта је то љубав.
Свети Сава је био “небески ангел у телу”. У њему је горео пламен вечне божанске љубави. Његовим бићем су струјале чудотворне енергије Духа Божијег, шириле се вечне врлине и мисли. Целог живота је сакупљао “божански мед”, хранио се божанском храном, пио “божанско вино”, и све то несебично давао другом не тражећи признање, плату и награду.
Од постања света људе мучи један проблем. То је проблем односа Ја и Ми, и вредности и једног и другог. Безмало сви проблеми човечанства своде се на овај проблем.
Данашњи свет могли бисмо назвати и светом плурализма истина. Али, трагедија је што свака сваку искључује па отуда нема договора шта је, заправо, права и једина истина. Ми, православни Хришћани, немамо дилему око тог питања и код нас православних постоји само један одговор и само једна Истина – Богочовек Христос.
Наш језик често личи на ветрењачу, која почиње да се окреће при првом налету ветра, и то на ветрењачу са празним жрвњевима; а понекад је наш језик налик на бесног пса који се отргао са ланца па, насумце, уједа и свог газду и свакога ко му се нађе на путу. Али, како то да исправимо?