Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Сатана је халапљиво прогутао мамац који ће уништити његову власт - Јагње Божије. Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек.
На свети и велики четвртак свети оци, који су добро уредили преузето од светих апостола, светих и божанских Јеванђеља, предали су нам да празнујемо четири догађаја: свето прање ногу ученицима, Тајну вечеру, тј. предавање страшних тајни нама, чудесну молитву и само издајство.
Ово је сведочанство једног Словенца, бившег римокатолика, о његовом спознавању православне вере и начина на који је до ње дошао. То је управо оно што је срж Православља – не теорија, ни обичаји или форма, већ искуство, доживљај Божијег присуства које потпуно преобрати остатак човековог живота.
Прави проблеми за човека ће почети онда кад буде имао загарантован хлеб свакога дана. Душа се не сме занемаривати. Не сме се свака брига о човеку свести само на људско тело. Душа може да се увреди. Заћутаће, сакриће се у ћошак, неко време ће се правити да је нема. А онда ће се одједном осветити. И то ће се окрутно осветити. Почеће да боли.
У нашем народу, иако православном и монахољубивом, постоје велике заблуде у разумевању монашког живота. Углавном су то предрасуде које се доносе на мотиве одласка у манастир као што су: разочарење у живот, болест или неки хендикеп, естетски разлози... Мали број људи зна да се у манастир одлази из љубави према Христу и да се без те љубави нико у манастиру не може задржати дуго. О томе сведочи и монахиња Светлана (Тарасевич), регент у Покрово-Тервеническом женском манастиру Лодејнопољског рејона Лењинградске области, Санкт-Петербуршке епархије.
Са појмом отуђења се не сусрећемо први пут. Осим тога овај израз и није тако нов. Напротив. Многе такозване хуманистичке научне дисциплине се баве овом проблематиком деценијама уназад, али, оно што нас интересује јесте: како православна хришћанска наука гледа на проблем отуђености људи. Ово тим пре што живимо у времену које би се могло назвати ером електронских комуникација. Међутим, проблем отуђења нераскидиво је повезан са начелним темама бића и личности.
Дужни смо да стремимо томе да не раздражујемо оне који се налазе поред нас, да их не замарамо, не притискамо њихову личност. Зато, чак и ако говориш са човеком о нечему што је добро и исправно, али притом вршиш притисак на њега - то раздражује. Зато остави другог на миру да би постепено сам схватио све што желиш да му кажеш. Не приморавај људе да раде нешто на силу, не раздражуј их.
Дете не може да буде нежељено. Чак и ако је било нежељено до свог настанка, односно, зачећа, када се појавило, оно постаје жељено. Нека има само 2-3 дана, недељу или месец, али за мајку је то већ њен човечуљак, њена мрвица, и она више не може да га не воли. То је нормалан закључак.
Није довољно говорити нашој деци о идејама из Јеванђеља. Није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелепо, али оно што млада особа данас треба је да научи – волети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, и да је то нешто што им свет не може дати.
„Јер Гладан бејах и нахранисте ме, жедан бејах и напојисте ме, гост бејах и примисте ме, болестан бејах и посетисте ме, у тамници бејах и обиђосте ме…” До краја времена и историјe одјекиваће ове речи Христове у срцу богољубивог и човекољубивог човека наводећи га на чињење добра. Aли, исте ове речи биће вечна осуда ономе ко их из свог срца избљује.
Јеванђелска прича о исцељењу губаваца веома је важна за наше спасење. Међутим, то није само јеванђељска прича, већ историјска реалност. И не само историјска реалност, већ реалност великог броја људи и веома ружне и душегубне навике незахвалности.
Покајник који се обратио Богу од првих тренутака новог живота неминовно ступа на пут подвига, борбе, труда, и почиње да носи бреме, јарам. То је тако природно, да Сви Свети за једино исправан пут врлиновања сматрају његову мукотрпност и напорност, док је томе супротна лакоћа одлика лажног пута: Царство Небеско с напором се узима и подвижници га задобијају. У противном, ко није у подвигу, тај је у самообмани.
Не кроз научна сазнања богословских наука, већ кроз живот без греха, кроз свети живот се може доћи до стања када човек може да види Бога какав Он и јесте. Пут светих је пут плача љубави. Где је љубав, тамо је и плач. Ми треба да усредсредимо сву нашу пажњу само на то да не сагрешимо ни пред Богом ни пред човеком, ни пред нама самима.
Можда бисмо време између последњег дана старе и првог дана нове године могли да називамо временом у којем се сударају туга због неоствареног са апстрактним очекивањем. Старо зло и ново добро просто се намећу као нешто што долази ниоткуд, док је наше само да се забавимо, запијемо и преједемо. Али, може ли и у Новој години заиста ишта постати ново?
У другом делу филма Три приче, објављеном на сајту „Пријатељ Божији“, главна тема је: зашто Бог не чује наше молитве? Приказан је Баћушка, игуман манастира у који долази велики број верника. Они окружују Баћушку траже његове молитве, износе своје муке и проблеме, као и недоумице зашто им у животу ништа не иде, а уредно читају своја молитвена правила, исповедају се, причешћују, моле се...
Свети Оци саветују да верујући човек треба стално на уму да има Крст Христов, да буде свестан шта је Христос за њега учинио на Крсту. Прилика је да се запитамо: због чега је Спаситељ наш, Господ Исус Христос Који је одлучио да пострада за читав људски род од свих могућих смрти изабрао не неку другу, већ најсрамнију смрт – смрт на крсту? За ово су древни црквени писци налазили различите разлоге.
Спољашња забрана функционише у одређеној животној етапи детета. Затим дете одраста и одбацује забрану. Можемо покушати да изолујемо дете од интернета, али га од света који нас окружује не можемо изоловати. Најбољи лек против зависности је контакт са дететом и његово усмеравање на друго интересантно занимање. Најважније за родитеља је да се труди да осећа своје дете, да живи заједно са њим и поступа полазећи из општег добра за породицу.
Пресвета Богомајка уведена је данас у свети Храм да живи у њему, у трећој години Својој, и живела је до дванаесте године Своје у Храму. Ради чега! Она је доведена у Храм да се васпита у Храму, у светилишту, у Светињи над Светињама, да се васпита у служењу Богу! Како се служи Богу? Свим срцем, свом душом, свом мишљу, свом снагом!
Зачетак, али и суштина хришћанског мисионарства налази се у речима Господњим којима он шаље своје ученике и апостоле на ширење речи Божије: „Идите и научите...“ Но, та служба тражи посебне људе. Не толико по знању колико по приступу другом човеку. Јер, ни добро, ако се не савршава на добар начин, неће донети добро.
Виртуелна реалност као тродимензионални свет креиран компјутерски формираном фотореалистичном графиком и дигитализованим звуком може бити веома корисна ако се употреби у научне и едукативне сврхе: од помоћи у медицинским експериментима, преко прегледа тродимензионалних архитектонских здања за потребе студената до војних симулатора. Она се, међутим, данас далеко више користи у домену забаве.