Трагедије у којима страдају невини, посебно деца, тешко је објаснити људском логиком. Ми верујемо у Бога који је Бог живих, а не мртвих и дубоко верујемо да Господ љуби пострадалу децу и све невине жртве, као уосталом и све људе и васцелу твар. Зато се молимо за упокојене и односимо се према њима као према онима који су и даље живи у Господу и који чекају васкрсење из мртвих.
Процват монаштва је природан феномен, али као последица тога су се појавили и нежељени ефекти као што су геронтолатрија (обожавање стараца). Ради се о изопачавању харизматичног и светотајинског односа духовног очинства, које срећемо у православној традицији и који се заснива на тајни послушности своме духовнику.
Празновање Преподобног Прохора Пчињског у њему посвећеном манастиру, праћено је обилним изливањем мира, какво није забележено у новијој историји ове светиње.
Велика је несрећа ударила на наш народ. Све што је писано дешава нам се. Све што се пророковало на нас се сручило. Постали смо поруга међу народима. Сви нас каменују, сви на нас бацају поругу, сви траже да се дигне суд на нас, а ми одбрану не тражимо, Бранитељу се не обраћамо.
Позив му је већ уручен, само датум није написан: долазак на суд може се десити било ког дана у години и сваког часа. Адвоката неће бити. Јавних тужилаца такође. Истина, биће ту чувари који ће с бестрасним изразом лица стајати иза његових леђа. И биће Судија, праведан и неподмитљив. И наравно, биће тужени, којем ће све бити јасно и без сувишних речи.
У ранохришћанској књизи „Учење дванаесторице апостола“ налази се једноставна али ванредно значајна поука: „А ви волите оне који вас мрзе и нећете имати непријатеља“. И заиста, ако будемо волели онога ко нас мрзи, сами га нећемо сматрати својим личним непријатељем. Онај ко воли друге нема непријатеља. И ево задивљујућег примера из савременог живота који потврђује ову истину.
У манастиру Самтавро у Грузији, на чудесан начин, појавио се лик преподобног Гаврила Ургебадзеа. Његова светост патријарх Илија II потврдио је да је реч о чуду Божијем.
Хиљаду пута је био у праву немачки теолог Август Толук, који је једном приликом рекао да се светом управља из дечије собе. Не из Вашингтона, не из Москве и не са далеке тајанствене планете на којој живе интелигентни и моћни хуманоиди, који, према неким визионарима, над нама људима врше још један циничан експеримент, него баш из дечије собе.
Немој, роде мој, роде мушки, да не чиниш прељубу зато што верујеш да ће те Бог казнити и мучити због тога. Не бој се. Лажу те. Неће ти Бог ништа. Биће тужан, али ти неће наудити. Немој чинити прељубу, зато што ћеш, учиниш ли је, убити себе и своју слободу и убићеш друге. Погледај, роде мој, роде мушки…
Од давнина је познато да куга није харала тамо где су много и јако звонила црквена звона. Ево шта о томе каже савремена наука:
Огромна већина људи машта да учини нешто велико у животу, нешто по чему би га запамтило макар његово окружење. Неки све своје наде полажу на имање и богатство сматрајући да је у томе сигурност и квалитетан живот. И скоро да се нико не задовољава оним чиме заиста располаже. А управо ту лежи клица наше животне радости: да будемо задовољни оним што имамо.
Врло често људи се нађу у недоумици како се понашати према животињи, сматрајући да оно што следује људима не следује и животињама. Међутим, заповест о љубави према ближњем истоветна је заповести о милосрђу према животињама. Јер, рај је унутра, у нама... Или није!
О теми причешћивања постоји раширена заблуда која уопште не одсликава изворни православни доживљај. Неки верују да је причешћивање дозвољено само два – три пута годишње. Такво схватање је потпуно погрешно и далеко од истине. Оно кривотвори изворни православни доживљај и озбиљно угрожава духовни живот. Изврће целокупно православно хришћанско учење о Светој Евхаристији и собом носи духовне опасности за вернике који се духовно подвизавају.
Понекад се може чути да хришћанско смирење означава душевну слабост. Да ли се слажете с таквим гледиштем? Истина, зар није слабост подметати своје образе надесно и налево, попуштати и жртвовати нешто своје?
Замироточила икона преподобног Сергија Радоњешког у Покровском храму града Смела Черкаске области у Русији
Свети оци казују да су очи орган који највише човека везују за земљу и да очима најпре упијамо све лепоте, али и саблазни света у којем живимо. Ако нам је јасно да живимо у времену веома разнијених визуелних уметности, онда нам је јасно колики утицај на духовно стање човека оне имају. Зато нас и занима какав би требало да је филм који би благотворно утицао на човекову душу.
Поводом претензије привремених институција Косова и Метохије да самопроглашена „држава Косово” постане чланица УНЕСКА, Свети Архијерејски Синод СПЦ упутио је писмо госпођи Ирини Боковој, генералном директору ове светске организације.
Господ наш Исус Христос, кроз јеванђељску причу о немилосрдном слузи, тражи од нас да праштамо да би нам било опроштено. Праштање, од срца нарочито, тешка је школа и за већину нас скоро неостварив изазов. Као и у свему, и у овоме бисмо морали кренути од нижих разреда.
Постоји време плакања и време смејања. Треба да научимо да плачемо у право време и да се смејемо у право време. Треба још да научимо да не плачемо онда кад треба да се веселимо и да се не смејемо кад је време за плакање. Односно, треба да учимо да разликујемо времена. Опасно је грешити у овим стварима.
Ако бисмо направили анкету са питањем: шта људи мисле о кинђурењу, шминкању и тетовирању, верујемо да би претежна већина у томе видела само естетику и ликовност. На овакав закључак наводи чињеница да на улици скоро да и не можемо срести ненашминкану жену која на себи нема накита или мушкарца без тетоваже. Да ли је у питању само естетика, или је по среди и нешто друго?