Опростити другоме и примити опроштај од другога, то је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим срцем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету.
Требало би да се молимо за оне који су нас повредили, јер само жртва има право да истински опрости. Зато, када искрено узвикнемо, онако како је Христос узвикнуо на Крсту: „Оче! Опрости им јер не знају шта чине“, можемо и ми са радошћу да говоримо: „да се свети име Твоје, да буде воља Твоја, да дође Царство Твоје“ - и да Бога назовемо Оцем својим.
„Све се постиже молитвом, ћутањем и љубављу.“ Ове речи су срж хришћанског живота, али и кључ за васпитање деце. У светлу ове истине, поставља се питање: Како да наша љубав буде истински хришћанска? Како да говоримо Богу о деци, а не само деци о Богу? Како да молитва постане мост између нас и наше деце, а наше васпитавање не буде притисак који их удаљава?
Завет Богу није само формалност или тренутак емотивног заноса. То је свесна и добровољна одлука да се нешто учини у Његово Име – било да је реч о ходочашћу, уздржавању од греха или добром делу. Међутим, завети су озбиљна ствар која захтева одговорност и духовну зрелост. Шта завети заправо значе, како их давати и како се носити са њима ако се осетимо да нисмо у стању да их испунимо?
Лажи су свеприсутне. Истина, значајан део лажи изражава добре намере - да не вређају осећања других људи. Још горе, живот нас стално суочава са тешким изборима: рећи „љубазно“ или „онако како ја мислим да је истина“. Лагање je велика негативна сила са којом се људи тешко носе и лако се заплићу у њене мреже. Лаж заиста помаже да се брзо, лако и пријатно реше многи проблеми, да се сачува мир, избегну сукоби и казне. Али не без губитака...
Кроз историју Цркве, многи светитељи су доживљавали необична искуства која су служила као подсетник на вечност и Божју љубав. У овом тексту, ђакон Александар Гогољ дели своје дубоко искуство клиничке смрти, описујући живот душе ван тела, сусрет са Божјом светлошћу и анђелима, као и потресну визију вечности. Његова прича није само сведочанство о постојању живота после смрти, већ и позив на духовно буђење, покајање и приближавање Богу.
Рај постоји јер постоји Бог. Тамо где је Љубав, нема злобе и мржње. Тамо где је Бог, тамо су блаженство и срећа, тамо је пуноћа свега што је добро и предивно. Он нам је припремио Рај из Своје огромне љубави према нама, али како ћемо доспети у Рај ако нам је љубав страна? Како ћемо бити уз Љубав, ако смо сами постали - мржња, злоба, негодовање?
Христос заповеда: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне...“ Ако је ово немогућа заповест, зашто нам је онда Господ дао? А ако је то изводљиво, зашто онда то не можемо учинити, иако то желимо? Зашто се сви покушаји да волимо оне који нам изазивају бес и гађење завршавају неуспехом?
Задушнице су време да се присетимо оних који више нису са нама. Наша вера нас учи да смрт није крај, већ прелазак у вечни живот. Ипак, бол због губитка вољених је и даље присутан. Како можемо да им помогнемо? Шта можемо учинити осим да их се сећамо? Одговор на ово важно питање проналазимо у поучним речима оца Михаила Валаамског.
Према различитим откривењима, постоји 20 митарстава, на коjима се испитују греси. Само након успешног пролажења кроз сва митарства, душа може наставити свој пут без тренутног бацања у огањ паклени. О страхоти и озбиљности ових демонских митарстава сведочи и пример Пресвете Богородице. Када ју је архангел Гаврило обавестио о њеном скором упокојењу, на њену усрдну молитву, Сам Господ Исус Христос сишао је са Небеса да прихвати душу Своје Пречисте Мајке и одведе је у Своје Царство.
Уколико свим срцем будемо веровали да се у Светој Тајни Евхаристије хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову, оствариће се и на нама драгоцена реч Христова: "Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв пребива у Мени и Ја у њему". С Телом и Крвљу Својим улази у нас цео Христос и постаје једно са нама, и ми пребивамо у Њему. Јер се најситније честице, молекули Тела и Крви Његове сједињују са нашом крвљу и долазе до нашег срца, дајући нам вечни живот.
Много је званих али мало одабраних. Ову Христову поруку могли бисмо сасвим сигурно применити и на пријатељство. Јер, неретко, склони смо да много људи називамо своји пријатељима не правећи разлику међу онима који то заиста јесу и оних које само тако називамо.
У тренуцима када нас захвате тешке невоље, људска природа често подлеже малодушности и очајању. Међутим, хришћанска вера заснива се на непоколебљивом поверењу у Божју промисао и Његову љубав. Чак и у најтежим временима Бог не напушта оне који се у Њега уздају. Историја светог Јевтимија и његовог манастира служи као снажан пример захвалности и поверења у Божји план, чак и када се чини да су околности безнадежне.
Ми смо Хришћани онолико колико у срцу имамо љубави. Онај ко у себи има љубав разликује се од других по томе што је његово срце као драги камен који зрачи невидљивом светлошћу. Ову светлост он сам не може да види, али је други људи осећају срцем. Зато су заповести о љубави према Богу и људима крила која човека подижу увис.
Саопштењем Српске православне епархије источноамеричке објављено је да је град Њујорк, по други пут заредом, прославио Дан српско-америчке баштине, овога пута 15. фебруара. Иницијатива градоначелника Ерика Адамса поклопила се са значајним датумима за српску историју и културу, чиме се додатно наглашавају везе и поштовање између српског и америчког народа.
У једном од малих села грчког острва Лерос, пре много лета, одиграо се догађај, необичан и чудесан, кога нису забележиле књиге, већ се преносио од уста до уста, од срца ка срцу, као драгоцено сведочанство. То је прича коју нам је поверио отац Христофор, да је забележимо и сачувамо, као сведочанство о недокучивој љубави Христовој, која превазилази све границе.
О. Рафаило (Бољевић): Света и Божанствена Литургија је тренутак када се небески Цар приближава својој Цркви, позивајући нас на саборно учешће у великој тајни вере. Међутим, кашњење на Литургију није само питање времена, већ и духовне спремности и свесности. Важно је имати поштовања и трепета пред Богом, Који нас, иако ненаметљив, очекује са љубављу и строгошћу. Зато, убудуће, будимо бодри, смирени и тачни, прилазећи Божанственој Литургији са пуним срцем и свешћу, јер овдје се приноси највећи Дар - сама присуство Царства Небеског.
Будимо благи, љубазни и спремни да пружимо руку онима око нас, јер управо мала, незнатна дела којих се чак и не сећамо да смо учинили неком, имају вечну вредност и могу бити наш пут ка спасењу.
Човек је срео Бога. Ето зато се овај велики свети Празник назива Сретење. Први пут је дато човеку, побожном и праведном Симеону Богопримцу да у малом четрдесетодневном Детету Исусу сагледа Бога, сагледа Спаситеља света, сагледа сав домострој спасења, све што је Господ учинио да спасе род људски од смрти, греха и ђавола.
У времену када „цивилизованим“ друштвом доминирају секуларни, комерцијални антипразници, водећу улогу преузима тзв. Дан заљубљених. Да ли је то истинска прослава љубави, или само комерцијално помодарство које изругује суштину љубави?