Када човек изгуби смисао, туга не мора бити крај – она може постати почетак. И у најдубљем безнађу, душа понекад шапће оно што разум не уме да каже: да још увек жуди за Светлошћу. Свака сумња, свака празнина, може бити простор у којем се вера поново рађа. Тамо где изгледа да Бога нема, човек Га заправо највише тражи.
Чудо се понекад догађа онда када човек више ни у шта не верује. Девојка којој је рука одједном усахла и почела да трули, није пронашла исцељење у болници, него у вери коју дотад није ни познавала. Њена мука постала је пут спасења за целу породицу, јер је Бог преко страдања једног детета вратио родитеље Себи. Од безверја до чуда – то је пут којим је прохујала благодат Свете Петке, показујући да за Бога нема безнадежних случајева.
Данас прослављамо Свету Петку, светитељку која никада није говорила јавно, а и даље најгласније проповеда. Њен највећи подвиг није у речима, већ у ћутању и одрицању – у тихој молитви, посту и љубави. Њен живот је вечна порука да светост није магија за спас од невоља, већ одлука да се живи љубављу. Света Петка је доказ да се најдубља светлост открива у срцу које љуби и не одустаје.
Паметни телефон није само технолошки уређај - он је фактор који обликује дјечји мозак, говор, пажњу и емоције. Рано и неконтролисано излагање екрану доводи до кашњења у развоју, поремећаја сна и смањене способности учења. Највећи ризик не долази од самог екрана, већ од одсуства живе, људске интеракције. Васпитање у дигиталном добу почиње тамо гдје одрасли одложе телефон и окрену се дјетету.
Много је свештенослужитеља у православној Цркви у епископском чину а да, заправо, никада нису ни окусили монашки живот нити мучеништво подвижничког живота у Христу. Из богословија и академија, преко доктората – под митру! Надменост и опчињеност влашћу неретко наносе бол и патњу потчињенима, али и немир и бунт у верноме народу. Али, има и супротних примера.
Брак није само страст или уговор о удобности, већ доживотно јединство освећено Богом. Трајна срећа могућа је само кроз жртву, веру и међусобну посвећеност, чиме се приближавамо божанској љубави. Може ли данашњи човек, заробљен у потрази за задовољством, остварити такав идеал?
У добу када се мистерија замењује технологијом, а духовна чежња прерушава у веру у „више цивилизације“, појављује се питање које није само научно, већ дубоко духовно: шта се заиста крије иза феномена НЛО-а? Православна перспектива објашњава феномен НЛО-а не као сусрет са напредном цивилизацијом, већ као лукаву демонску мимикрију прилагођену технолошком добу. Мистерија постоји, али је њено место у дубини душе, а не на звезданим стазама.
После двадесет година тишине, у животу једног брачног пара зачуо се дјечји плач – као одговор на молитве које нису престајале. Није победила медицина, ни наука, већ нешто дубље и нежније. У тренутку кад су храмови поново отварали врата, отворило се и срце за вјеру. Чудо се догодило – и добило име: Захарија.
У самом темељу Хришћанства лежи чудо: Бог није створио луталице, већ децу коју жели. Свако од нас је позван натраг у Очев загрљај, где прошлост не значи ништа, а љубав све. У томе се крије највећа тајна – и сав смисао речи: „Оче наш.“
Време више није оно што је било – убрзава се, а човек све мање стиже да буде човек. Иако сатови куцају равномерно, душа осећа немир, као да је нешто невидљиво скраћено. У свету који неуморно јури, највећа борба постаје куповина тренутка за тишину, за ближње, за Бога. Можда управо у том убрзању лежи милост – позив да се пробудимо пре него што нас време остави иза себе.
Понекад вера није само реч, већ додир који открива Истину. Свети апостол Тома, кога данас прослављамо, постаје пример човека који сумња, тражи доказе и ипак проналази најдубљу веру. Његова људска жеља да види и осети показује да сумња није слабост, већ пут ка личном сусрету са Живим Христом и најдубљој љубави.
Псалтир сам од себе моли Бога више од свих других књига. Псалми моле за будућност, уздижу садашњост, кају се за прошлост, радују се за добра дела, сећају се радости небеског царства, противе се ђаволским силама, показују светлост истине, стварима су утеха, младима украс, савршено искуство стараца, којима је сам Христос Бог помогао и кроз чија је уста, као пророка научио нас да се пажљиво молимо.
Бог не управља нашим животом као сценаријем који морамо одглумити до краја. Он нам је даровао нешто веће; слободу да би љубав била стварна. А управо у тој слободи, са свим њеним ризицима и падовима, скрива се чудо Божјег присуства које нас никада не напушта.
Неко ко не уме да реши задатак из математике, или не зна стране језике, понекад види дубље него најученији. Његово срце препознаје истину, осећа туђу бол и разуме шта је добро, а шта зло – без иједне анализе. У свету који слави памет, најдубља мудрост често станује управо у људима које свет сматра „глупим“.
Постоји једно благо које не може изгорети, бити украдено или одузето. То непролазно благо није ни злато ни слава, већ ризница која остаје и када све друго изгубимо у часу смрти. Јер само је душа оно што нико не може да нам одузме.
У тренуцима када свет изгледа несигурно, данашњи празник Покрова Пресвете Богородице подсећа нас да над људима постоји невидљиви омофор – мајчински, молитвени, спасоносни. Богородица не стоји на дистанци, већ је увек у срцу историје и сваке личне невоље, као посредница љубави Божије. Њен омофор није само симбол, већ стварност која сведочи да светлост увек тријумфује над мраком.
Од почетка човечанства, на земљи је живело више од 110 милијарди људи, тврде научни прорачуни. Од свих тих људи, само мала шачица оставила је трајни утицај, мењајући свет у коме су живели. А од те шачице, једна особа се драстично издваја – његово име је Исус Христос.
Већина људи носи у себи слику Бога као строгог Судије, а духовни живот доживљава као терет. Али истинско откриће вере није у страху, већ у разумевању да је једина Божија жеља – наша радост и мир. Истинска побожност није у самоосуди, већ у коначном одустајању од терета бриге и препуштању животу у наручје бескрајне Љубави. Јер тајна хришћанства није у страху, већ у највећој слободи: „Не бој се, само веруј!“
„Веру може имати сваки човек, само ако хоће“, каже авва Јустин. Али како је то могуће? Како добра воља може да роди веру, ако се она не може наметнути ни разумом, ни доказима? Зашто једно срце отвара врата Богу, док друго – ма колико жудело – остаје затворено? Одговор не лежи у памети, већ у дубини воље која не тражи доказ, него истину.
Једног дана, човек ће стати пред Бога – и тај сусрет неће бити испит знања, већ огледало срца. Минути милости, уткани у туђи живот, постају вечна дела. А све што је било потребно је срце које уме да чује тихи Божји позив. Јер време не прашта равнодушност. Оно памти само љубав. А ко није препознао Господа у гладном и болесном – неће Га препознати ни у слави.