Постоји закон: духовни живот не трпи празнину. Ако се не бавимо духовним васпитањем детета, његову душу заузима другачија духовност. Ђаво није бајка, то је реалност. Он неће седети скрштених руку, гледајући како се човек спасава. Али ради тога нам се и даје велико оружје: крштење и крст Господњи. На њему је написано: "Спаси и сачувај", и не сме се скидати, јер тиме себе лишавамо одбране и заштите.
Разбојник навикнут да отима и убија, у пустињи одједном остаје без оружја – пред лицем Мајке и Детета. Уместо плена, угледа светлост која га разобличава и приморава да учини једино добро дело свог живота. Тридесет година касније, тај исти човек, распет поред Христа, стоји без оправдања и моли за милост. А Бог одговара памћењем: ниједно зрно добра, једном дотакнуто милошћу, није заборављено.
У немачким храмовима олтар се претвара у бину за плес на шипки, а проповед уступа место еротизованим перформансима под сводовима вековних цркава. Пасторке благосиљају четворицу мушкараца као „породицу“, проглашавајући то новим обликом љубави пред Богом, док се свештеници појављују у костимима Дракуле, уз маглу и ковчеге. Светост се разводњава у име прилагођавања савременом човеку. Западно хришћанство не руши нико споља – оно се само празни, одричући се Крста, покајања и самог смисла.
Живимо у свету који је испуњен брзинама. Не ради се само о брзим возовима, авионима и аутомобилима, већ и о протоку информација, навали вести и догађаја, свакодневној журби, сталној вреви, жељи да се уради неколико ствари одједном и као резултат, и неизбежном огорчењу, јер не иде све увек како је планирано... Све ово поставља нам такав темпо, да свако ко живи у оваквом свету заборавља чак и на себе, а да не спомињемо сећање на то да у близини има и других људи. Ближњих. Оних, које нам је Господ заповедио да волимо, јер ће нашом љубављу према њима знати колико и Њега волимо.
Док машина дише уместо њега, а тело већ деценију лежи потпуно непомично, један монах са Крита успео је да постане глас који теши хиљаде људи широм планете. Он не користи гласне жице већ поглед, а његова тастатура су његове очи којима куца поруке наде из самог средишта медицински безнадежног стања. Ово је сведочанство о невероватном тријумфу духа над тешком болешћу, које показује зашто је живот без покрета понекад слободнији од живота у којем имамо све – осим Бога.
Научни свет уздрман: истраживање са Универзитета у Портсмуту показује да гравитација није слепа сила, већ „Божији потпис“ који одржава ред у свемиру. Уместо хаоса, празнину материје испуњава невидљиви код који држи творевину на окупу. Између атома и звезда одзвања Логос – доказ да свет није случајан, већ промишљено дело Творца.
Европа се суочава са дубоком духовном кризом: док се јавни простор све више секуларизује, антихришћански инциденти и напад на верске симболе бележе рекордне бројке. Истовремено, расте и број људи који траже егзорцизам. Ова егзистенцијална празнина открива да Христос, чак и када је потиснут, остаје неминовна тачка ослонца модерног човека. Узнемирујућа свакодневица тако постаје доказ да Његово одсуство не доноси слободу, већ дубоку кризу идентитета која тражи хитан одговор.
О дивним случајевима брзе помоћи Божије верницима кроз призивање имена Божијег већ је много речено и писано. Као што је у давна времена света Јустина, која је у име Исуса Христа побеђивала демонска лукавства, тако данас верници прву помоћ добијају призивањем имена Господњег. Али једно је када читате житија светих, а сасвим друго је када се нађете у сличној ситуацији.
Многи кораци ка Богу почињу блиставим светлом чуда – неочекиваним исцељењем, знаком који стиже у прави тренутак или сузама које саме потеку пред иконом. Та светлост је дивна, али једног дана она неминовно избледи, а Божија тишина постане гласнија од свих некадашњих гласова. Управо тада, када престаје свака „трговина” са небом и када више нема ветра у леђима, вера престаје да буде само осећање и преображава се у нешто неупоредиво снажније.
Брига је постала модерна улазница у свет одраслих, и иако је често поистовећујемо са љубављу и одговорношћу, ниједан грч у стомаку никада није решио проблем, нити је иједна несаница платила дуг. Тајна истинског мира лежи у умећу да човек уради све што је до њега, а затим спусти терет који ионако никада није био његов. Тек тада, када „сутра“ препусти сигурнијим рукама, човек заправо почиње да живи сада и овде.
Често верујемо да је довољно да будемо „добри људи“ и да уредно испунимо списак правила како бисмо били мирни пред Богом и собом. И иако се трудимо да будемо коректни, ипак унутра нешто остаје празно. Јер суштина вере није у томе шта све не радимо, већ у томе кога и како волимо. Да ли је могуће да смо толико пазили на форму да смо изгубили срце?
Народ који престане да гледа нагоре, на крају гледа себе са мржњом. Кроз целу српску историју видимо да губитак унутрашњег ослонца увек погађа дубље од сваког спољашњег непријатеља. Крст и четири слова С нису само симбол, већ компас који открива зашто се сваки пут губимо кад тражимо спас на свим странама света, заборавивши на вертикалу. Повратак себи и свом идентитету могућ је само кроз повратак вери која нас чини живим – тек тада се рађа и истинска нада.
Господе Исусе Христе помилуј ме! Избројте! Ту је само пет речи. Исусова молитва садржи пет речи, али тих пет речи провешће те по пет континената на земљи, пет речи ће раширити Небеса по свој дужини и ширини света; пет речи ће те поставити пред Престолом Божијим; пет речи унеће у тебе Христа и учинити те блиским Њему.
Свети Никола није био само благ старац са иконе. Његова доброта је била скривена, али борба за истину гласна и бескомпромисна. Милостив према човеку, строг према лажи, он остаје мерило које и данас разобличава наше навике и удобност. На данашњи дан, када га прослављамо, он нам сведочи да хришћанство није само обичај или лепа традиција, већ одговорност која тражи храброст, избор и спремност да се суочимо са неправдом.
Шта заправо значе снови у којима нам долазе упокојени сродници? Да ли су то поруке са оног света или искушења? Будући да нема човека који је живео а да није згрешио, сваки сан о преминулима јесте опомена живима да им је потребна наша молитва, као и редовно помињање њихових имена у Цркви.
Понекад ћутање говори више него хиљаду речи. Када нам неко постави злонамерно питање, најјачи одговор није објашњење, већ тишина која разобличава намере. У таквим тренуцима постаје јасно да није свако питање тражење истине, и права мудрост је препознати када је најбоље ћутати. Управо та тишина била је одговор Христа фарисејима, јер истина одбија да буде средство у калкулацијама.
Свакодневно читање Светог Писма требало би да је насушна потреба сваког верника. Такав труд Бог награђује. Један православни мислилац овако говори: сети се да ће Свето Еванђеље решити твоју вечну судбину. По њему ће нам се судити и према томе како смо се овде на земљи односили према њему, добићемо у својину или вечно блаженство, или вечне казне“.
Где лепота извире, доброта цвета, где Љубав вечност даје, стварање не престаје. У том Извору свега, свака је душа нова, Пут, Истина и Живот, тајна срца је откривена.
У Америци се одвија тихи верски преокрет: Православље бележи раст конвертита од 50 до 70%, а међу новопридошлима чак 64% чине мушкарци. Овај феномен покрећу млађи људи који у традицији траже аутентичност и моралне темеље изгубљене у секуларизованом друштву. Скроман, али значајан, овај тренд представља покушај очувања духовних вредности које све више добијају на видљивости у америчкој култури.
Један једини загрљај спасио је живот. Две превремено рођене близнакиње, раздвојене медицинским протоколом, поново су се среле у инкубатору – и чудо се догодило. Љубав и топлина једног бића показале су се снажнијим од свих апарата, правила и медицине. Ова прича доказује да понекад најмоћнији лек није у технологији, већ у додиру и присуству које преноси живот.