Крстовданско знамење: Проплакале иконе Христа Спаситеља и Св. Пантелејмона
Док је у храму одјекивала молитва „Свети Боже“, икона Христа у олтару почела је да мироточи – тихо, без најаве, у најсветијем тренутку Литургије. Капљице светог мира на лику Спаситеља и Светог Пантелејмона, појављујући се баш на велики празник Крстовдан, носе неку дубљу поруку од саме вести о чуду. Ретки догађаји овакве врсте у Православљу увек носе тежину опомене, али и нежност присуства, као знак да небо није остало немо.
Корени Богојављења: Од Јордана до данас
Празник Богојављења обележава се као дан када су се небеса отворила и свету се открила тајна Свете Тројице. Крштење Исуса Христа у реци Јордану представља прекретницу у историји спасења и темељ Православне вере. Кроз обичаје попут Великог водоосвећења, овај празник наставља да живи у срцима верника. Шта нас то Богојављење учи о суштини наше вере и каква је његова порука за данашње време?
Овим побеђуј!
Данас празнујемо зимски Крстовдан. Крст је знамење наше вере, симбол страдања, љубави и жртве Распетог Спаситеља нашег. Крст је симбол победе. Силом Крста мученици хришћански побеђивали су искушења и страдања. На свим нашим храмовима сијају се крстови непобедиве Цркве Христове. Крст обележава гробове хришћана, који су умрли са вером и надом у живот вечни. Крстом изражавамо своју веру у Бога и наду у помоћ Божију.
Између исцељења и крста: Где је Бог када боли?
Док једни дочекују чудо као знак Божје милости, други остају заробљени у тишини и болу. Неке молитве добијају одговор, а друге као да заустави невидљива рука – и тај сурови контраст поставља питање које вековима изазива веру: зашто Бог неке чудесно исцели, а друге остави у очајању? Одговор се не крије у видљивим резултатима, већ у дубини душе, где се понекад дешава тихо чудо које очи не могу да виде.
Нико као ми
Нигде Бог није излио више своје доброте колико над нама, грешним Србима. Од Нијагаре до Ванкувера; уздуж и попреко Америке, кроз читаву огромну Русију и још које куда по свијету... Нигде, успут, ни воћку да нађеш. А у земљи Србиновој, на све стране воће и поврће црна земља стење под теретом. Свуда преобиље. На све ово преобиље дарова Божијих, како се Срби захваљују? Ево како: бацају се тешким камењем псовки на Бога дародавца.
Пут ка Господу
Молитва нам је свагда при руци и више од свега прибавља благодат Духа Светога, зато што је оруђе за њено стицање. Двери молитве отворене су свима - и богатом и сиромаху, и угледном и неугледном, и моћном и слабом, и здравом и болесном, и праведнику и грешнику.
Беседа на Нову Годину и Обрезање Господње
У овом свечаном дану, када се сећамо обрезања Господњег и славимо Светог Василија Великог, суочавамо се са једним болним питањем: колико је Христос заиста присутан у нашим животима? Да ли Га се сећамо чешће од свега осталог, или је Његово име постало удаљено и заборављено?
Обожење: Пут ка Богу или храна за его?
Има људи који одлично знају теологију, цитирају Оце, говоре о обожењу – и управо због тога постају горди, хладни, безобзирни. Њихово знање о Богу их не приближава Њему, него их учвршћује у уверењу да су изнад других. Обожење схваћено као циљ може постати најопаснија духовна замка: оно што би требало да убије его, постаје његова круна. А онај ко заиста иде тим путем никада неће рећи „једва чекам да постанем бог" – јер ће знати да је и оно што већ прима превише за њега.
Моћ коју нам Христос даје
У модерном свету, лако је бити преплављен стресом, анксиозношћу и осећајем беспомоћности. Тежина живота понекад може да буде неподношљива и да се чини као да смо заробљени у бескрајној ноћи. Падамо у депресију и у очају се повлачимо, напуштени и од оних који су нам најмилији. Али, ипак, не остајемо сами. Христос нам нуди ослобођење од свих терета и позива нас: "Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити." (Мт. 11:28)
Зашто да опраштамо онима који не заслужују опроштај
Неко вас је дубоко повредио. И тај бол носите као камен у грудима. Мислите да вас то чини јаким, а заправо вас чини заробљеним. Опроштај није капитулација. Опроштај је препуштање коначног суда Праведном Судији. Када Апостол Павле каже: „Не освећујте се сами, него оставите место гневу Божијем", он не поручује да зло не заслужује казну, него да људска освета траје тренутак, док је Божија правда – вечна. Опроштај је једини пут до слободе. Не зато што је лако, већ зато што заслужујете мир.
Између две звезде
Божић није идилична прича за децу коју прослављамо једном годишње, већ први ударац у темеље света који је погрешно разумео шта се те ноћи догодило на небу. Витлејемска звезда није била украс, већ најава доласка Цара Који је први пут ушао као жртва, а други пут се враћа као Суд Који пали лаж и чисти стварност. Између те две звезде одвија се драма човечанства – време милости које неумитно истиче и небо које се спрема да проговори, али овај пут без – симбола.
Беседа на Св. Првомученика Стефана
Свети Првомученик Стефан, који се смрти радовао више него ли ми некој радости, нека нас он води и руководи идењем за Богочовеком Христом, Који је постао Богочовек ради нас људи, да и ми победимо све што је смртно, победимо у себи сваки грех, сваку духовну смрт, победимо у себи сваког нечистог духа и узживимо још на земљи Еванђељем Господа Христа, божанским животом који се продужава у ономе свету, еда бисмо и ми заједно са Првомучеником Светим Стефаном, Апостолом и Архиђаконом, славили Господа Христа кроза сву вечност, кроза све вечности на ономе свету, поздрављајући на небу један другога као што се поздрављају сада људи на земљи: „Христос се роди! Ваистину се роди“!
Размишљања о рождеству Христовом
Спаситељ се рађа у слами и тиме хоће да покаже силнима и богатима овога света, који се величају над ближњим силом и богатством, да он неће правити разлике у рођењу људи, да ће пред Њим бити сви једнаки: они из палата и они из пећина.
700 година раније: Зашто данас славимо Богородицу
Шта да је Марија рекла „не“? Није реторичко питање. Вековима пре Рођења, пророчанства су прецизно назначила све: место – Витлејем, Мајка – Дева. Све је било спремно. Али Бог није ушао у свет силом. Стао је пред једну девојку из Назарета и чекао њен одговор. Јер без њеног „ДА“, све те припреме, сва та пророчанства, остала би само речи на папиру. Не би било ни Витлејема, ни јасала, ни Божића. Зато 8. јануара не славимо случајност – него слободу.
Ава Јустин: Шта је човек без Христа, а шта са Њим?
Рођење Христовo означило је крај једне мрачне историјске етапе оличене у магијско-гатарско-врачарском ропству палог човека и човечанства. Обрадујмо се, зато, Богомладенцу Христу и прославимо Га као што прослављамо сопствено рођење. Примимо Га у своје срце да растући са Њим узрастемо у пуноћу раста Богочовека Христа.
Божићна беседа владике Николаја
Амин, Господе! Буди с нама, јер тонемо. Јављај се што чешће и у што више срца људских. Осветли нас умом Твојим и загреј нас љубављу Твојом. Осветли и загреј тамне и хладне пештере срца људских, као што си негда осветлио и загрејао пештеру Витлејемску присуством Својим. Да би опет оживело славље Бога, да би се установио мир међу народима, и зацарила добра воља међу људима.
Рођен у тами: драма спасења у Божићној икони
У самом средишту Божићне иконе зјапи црна пећина, а у њој лежи Дете – не изнад људске беде, већ унутар ње, у срцу света који тоне. Она је концентрација нашег бола, нашег очаја, наших ратова и издаја. И највеће чудо се дешава управо овде: светлост не обасјава ову пећину споља, него улази унутра. Добровољно. И управо из тог мрака почиње спасење.
Божићна посланица СПЦ
И ове године милости Господње, са свима вама делећи радост Рождества, опет и опет благовестимо једино ново под сунцем: сусрет, загрљај и целив пролазног и непролазног, неба и земље, Бога и човека — Рођење Спаса Који је Христос Господ (Лук. 2, 10 – 11).
Откуд Бог у људском телу?
Улазак Бога у људско тело догађај је без изузетка у свеколикој историји. Но, колико год био очигледан, овај догађај није доступан свачијем уму, већ само уму у који, из срца испуњеног љубављу према Богу и људима, долази Светлост богопознања. А када се осунча ум, онда је човек у стању да схвати да је Бог у наш живот ушао као Човек да би нас подигао из наше палости до Свог божанства.
Светлост која је запаљена у камену
За Њега није било места у свратишту, али је камен отворио своја врата. Живот је ушао у свет не кроз домове људи, већ кроз пећину – у тишини, хладноћи и одбачености. Од витлејемске колевке до гроба усеченог у стену, сведочимо истом парадоксу: тамо где човек затвара врата за Бога, Бог започиње спасење за човека. Светлост је запаљена управо тамо где се од таме више ништа није очекивало.