Савест је нешто што човек носи у себи пре сваког закона, правила и туђег утицаја. Чак и мало дете осећа када је нешто добро, а када је погрешно, и пре него што научи шта други од њега очекују. Она нас понекад позива да будемо поштени и када нам се то не исплати, да кажемо истину и када би нам лаж била лакша, да опростимо и када нас боли. Тај тихи глас који надјачава корист, страх и пролазне жеље открива да човек у себи носи нешто много дубље од обичног нагона – Божји закон уписан у срце.
Многи светитеље доживљавају као да је сваки задужен за један део живота: један за здравље, други за пут, трећи за децу. Зато од иконе до иконе носе различите молбе, као да свака има своју „надлежност“. А суштина Православне вере много је дубља: светитељи нас својим животом и молитвама увек воде ка Христу, од Кога долази сваки дар.
Данас се молитвено сећамо Светих пребиловачких и доњохерцеговачих мученика. На месту где су усташе два пута покушале да избришу сваки траг живота и памћења, данас стоји Храм Васкрсења Христовог. Њихово стратиште и њихова жртва остају темељ нашег идентитета, као и подсећање да вера и истина трају дуже од сваког земаљског насиља.
Неки људи сведоче да су у пресудном тренутку чули глас упозорења који их је сачувао од несреће. Случајност или нешто више? Православна Црква вековима учи да Бог сваком крштеном човеку дарује анђела чувара – невидљивог заштитника који нас прати, чува и моли се за наше спасење. Управо о тој великој и утешној истини говори архимандрит Јован Крестјанкин.
Она која је из мрака душевног страдања дошла до светлости најдубље верности, сведочи да је Христова љубав јача од сваке ране. Њен пут показује да се свети не рађају, него постају – кроз благодарност, истрајност и пријатељство с Богом. Не као велика, него као блага, постала је икона исцељења. Данас прослављана, она остаје лик тишине која лечи у свету немира и растрзаности.
Многи хришћани желе да осете близину Христа, да Га виде и доживе Његово присуство. Али Свети Игњатије Брјанчанинов упозорава да човек лако може да замени истински духовни живот сопственим представама и да, тражећи Бога, крене путем самообмане. Како се Христос заиста открива човеку? Где је граница између праве благодати и духовне прелести? Светитељ открива да се Господ не познаје кроз маштања, већ кроз очишћено срце, покајање и живот по Његовим заповестима.
Сви знају Светог Илију по огњеним колима, громовима и сили са неба. Али Библија открива и један други тренутак његовог живота – када је велики пророк, после свих победа, остао без снаге и пожелео да све престане. Управо тада му је Бог послао анђела, подигао га и показао да се Његова близина најдубље открива тамо где је човек најслабији.
Највеће жртве ретко су праћене великим речима. Оне се крију у залогају који је мајка препустила детету, непроспаваној ноћи, умору који се не признаје и сузама које нико не види. Мајчина љубав често говори реченице које нису истините, али су изговорене само да би дете било сито, безбрижно и срећно. Управо зато се те „лажи“ памте читавог живота.
Цео дан може проћи у чекању да телефон зазвони или да неко кога сретнемо упути бар једну лепу реч. Један хладан одговор, једно прећуткивање или осећај да нас нико не примећује лако могу да нас убеде да нисмо довољно вредни. А човекова вредност није у томе колико га други траже, хвале или прихватају, већ у љубави Онога Ко га већ познаје и воли.
Шеснаестогодишња девојка, сама у тамници, изговорила је молитву коју Црква памти већ седамнаест векова. Ни претње, ни мучења, ни смрт нису успели да угасе мир који је носила у срцу. Зато и данас прослављамо Свету великомученицу Марину – Огњену Марију, која је један од најснажнијих примера да вера може да победи сваки страх.
Немир ретко долази изненада. Најчешће почиње једном помишљу којој се непрестано враћамо, док не потисне све добро што још постоји у животу. Зато Црква вековима учи како да човек препозна тешке помисли, не изгуби наду и сачува мир који само Бог може да дарује.
Сви желимо да наша деца буду успешна, али највећа победа није она која се осваја на такмичењу. Највећа победа је када човек у тренутку искушења покаже љубав према другом. Девојчица Ана је изгубила земаљску трку, али је добила ону најважнију – трку љубави која остаје за вечност.
Свет нас свакодневно учи да су највећи они који су најгласнији, најбогатији и којима се сви диве. Христос, међутим, открива да права величина често живи у тихим делима љубави која многи и не примете. Искрен осмех, добра реч у право време или пружена рука човеку у невољи понекад вреде више него велика дела. Када човек служи другима из љубави, не постаје мањи – већ открива истинску величину и мир.
Постоје људи који имају много, а никада нису срећни. Постоје и они који имају мало, али из њиховог срца непрестано извире радост. Радост не почиње онда када се испуне све жеље, већ онда када срце открије колико је Божијих дарова већ добило. Зато благодарност Богу није само лепа особина – она је начин да се живот види другачијим очима.
Нема греха који је већи од љубави Божје; нема греха који се Божјом љубављу не може надвладати. Исповест, причешће и истрајност у Цркви враћају човека Богу. Наша доброта сама по себи нас неће спасити, већ љубав према Христу и духовна борба коју водимо у Његово Име. Зато је боље бити грешник који се каје у Цркви, него горди праведник ван ње.
Тројеручица није добила име по симболу, већ по чуду које је вековима јачало веру милиона људи. Пред овом иконом Свети Јован Дамаскин је после усрдне молитве задобио исцељење одсечене руке, а њена историја од тада не престаје да сведочи о Божијој милости и заступништву Пресвете Богородице. Зато је Тројеручица, коју данас прослављамо, једна од највољенијих православних светиња, пред којом се са надом моле сви који траже помоћ, утеху и снагу.
Мало је молитава које се тако често чују у православним домовима као „Богородице Дјево, радуј се“. Милиони православних свакодневно је изговарају, често и више пута дневно. Ипак, иза њених наизглед једноставних речи крије се дубина која лако промакне. Када се открије њен смисао, ова молитва више никада не звучи исто, јер свака њена реч открива дубоку истину о Пресветој Богородици, Христу и спасењу човека.
Мало ко примети да Бог и Његови анђели, кроз читаву историју и цело Свето Писмо, приликом јављања човеку најчешће прво упуте три речи: „Не бој се.“ То није случајност, већ открива какав је заиста Божији однос према човеку. Пре него што позове, открије Своју вољу или повери задатак, Бог најпре дарује мир срцу.
Може се бити сујетан због богатства, али и због сиромаштва. Због поста, али и због скромности. Чак и због сопственог смирења. Зато су свети оци сујету називали најлукавијом страшћу, јер уме да навуче сваку маску и да човека превари баш онда када помисли да ју је победио.
Истинско хришћанско срце не мери љубав и не штеди милост, већ гори за читаву Божију творевину и све што у њој страда. Када се кроз самилост према слабијем учимо доброти, наше срце постаје само шире и способније да воли и свог ближњег. Ипак, у савременом свету чак и таква чиста милост све чешће постаје мета хладних критика и погрешних тумачења.