У сени све веће глобализације и технолошког напретка, надвија се мрачна претња која би могла заувек променити лице наше планете. Древна пророчанства о доласку Антикриста, дуго сматрана митом, све више попримају облик застрашујуће реалности. Док се свет суочава с невиђеним изазовима, а моралне вредности све више еродирају, све је очигледније да се приближавамо времену када ће се зло открити у свој својој моћи.
Не бој се, јер Ја бејах мртав и ево сам жив. Ја сам власник смрти као и живота. Ја сам власник времена, као и вечности. Не бој се! Ва вијек вијека Ја сам жив. И ти ћеш бити жив са Мном. И сви они који Ми остану верни и не убоје се, биће живи са Мном. Не бој се, јер Ја сам - алфа и омега.
И монах и сваки прави хришћанин, ако почне са покајањем, све ће стећи. Ако се онај, ко се труди за спасење спотакне, па чак и ако падне, не треба да се због тога смућује, него нека и даље чврсто држи свој пут; јер без борбе на овом путу се не остаје.
Од времена када је Исус ходао земљом, људи су се питали: „Ко је овај човек?“ Данас, две хиљаде година касније, то питање је и даље актуелно. Док неки виде у Њему само доброг учитеља, други Га повезују са митолошким фигурама или историјским личностима из других култура. Међутим, апостол Петар је јасно изјавио: „Ти си Христос, Син Бога живога.“ Ова исповест је била прекретница у историји хришћанства и постала је темељ наше вере.
Православни хришћански живот се разликује од свих осталих облика хришћанства, иако можемо са сигурношћу рећи да и међу хришћанским јересима и конфесијама има праведних људи који живе хришћански. Чудни су путеви Божији и Његова промисао да све људе обасја Својом мудрошћу, односно, да сваког човека додирне Свети Дух.
На крају сваке службе свештеник набраја имена светитеља којих се Црква тог дана сећа. Али два су имена која се чују сваки дан и на свакој служби - то су имена родитеља Пресвете Богородице, праведних Јоакима и Ане. Шта се зна о овим светитељима? И зашто им Црква даје тако посебну част?
После обиласка многих Православних цркава и манастира широм света, Мироточива и чудотворна Хавајска Иверска икона Пресвете Богородице стиже и у Европу. Верници у Швајцарској, Француској, Италији, Белгији, Енглеској и Ирској имаће прилику да се поклоне икони која непрестано мироточи од 2007. године.
Постоје људи које сви презиру, осуђују; убијају их, а они оживљавају. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним. Вређају их, а они све поштују. Када чине добро, кажњавају их као злочинце. А када их муче, радују се као да живот поново добијају. Ко су они?
Реч, произнесена оцем нашим Тимотејем, патријархом Александријским, поштовања достојним. Он је саставио ову реч поводом празника Чуда архистратига Михаила, да би показао велику милост, даровану од Бога људима.
“Много је званих али мало одабраних” – говори Господ својим ученицима. Ако повучемо паралелу можемо рећи и овако: “Много нас је у Цркви, али је мало оних који уистину знају шта значи право исповедање вере Православне. Занесени традицијом, ретки су они који се удубљују у срж православног исповедања. Када наиђемо на једног таквог онда можемо чути ове речи…
Гледамо ли на Христа као на пријатеља, или као на некога ко је ту да испуни наше потребе? Да ли је наш однос са Њим заснован на љубави, поверењу и узајамности? И да ли Му се обраћамо са истим поштовањем као што бисмо се обратили најбољем пријатељу?
Исус је рекао: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11,29-30). Господ је омогућио да ово звучи тако једноставно и тако обећавајуће. Одмор се проналази тако што узме Његово бреме и научи се о Њему. Зашто је тако мало њих спремно да то уради? Изгледамо готово као мазохисти који више воле да страдају него да одморе. Зашто бисмо пре изабрали тешко бреме од лаког?
Иако се брзо живи, иако људи много и напорно раде и умарају се те су због тога нису у могућности да се посвете молитви одвојивши део дана за њу, ипак се може обратити којом молитвеном речју Господу. У вожњи, при физичком раду, пред улазак пацијента у ординацију, пред разговор са претпостављеним или потчињеним, пред стројем војника… У сваком послу могуће је пронаћи тај малени простор за сусрет са Њим. Свако може да нађе своје речи, своје време и свој начин за разумно служење Богу.
Православни Крст је више од једног предмета - он је светиња, молитва и извор утехе за вернике. Иако једноставан на први поглед, он одражава дубоке теолошке истине и служи као визуелни приказ хришћанске вере. Али, поред овог, постоји много других варијација крста познатих у православној традицији. Овде су приказани неки од њих.
Немогуће је набројати чуда која Пресвета Богородица преко свог појаса излива на вернике, а посебно на нероткиње. Њима се даје део освештане траке на Светом појасу и оне уз помоћ вере и молитве добијају милост од Господа и пород. У грчким, па и светским медијима о томе се свакодневно пише. Стотине хиљада сведочанстава је о томе написано, па чак је и број књига о овим чудима огроман.
Апокалипса се мора испунити. Историја се не може променити, али се зло може зауставити. У свим ситуацијама хришћанин пре свега треба да остане хришћанин и да се потруди да његово срце буде она тачка у којој се небо спаја са земљом. Само хришћанин који је подвижник може да ослаби демонску силу и да разагна метафизичку таму којом је обавијена Земљина кугла.
Ковачи ”новога света”, безбожног и богопротивног, журно иду по слову Библије, али у супротном смеру. И све оно што је Господ наложио да се чини, они се упиру да то наопачке окрену. Господ створи мушко и женско, а они сад измишљају неке нове врсте и категорије људске и тим својим измишљотинама трују дечје душе.
Било је некада време када наши преци нису имали школе, факултете, академије, нису имали новац ни богатство, нису имали скупе куће и аутомобиле. Али друштво је било боље. Није се чула псовка. Развод је био непознаница. Људи имали сиромашне колибе, али у тим колибама, са њима живели су анђели. А сада, у великим кућама, са свим комфором, живе - демони.
Јеромонах Серафим Роуз: Живимо у свету који све више постаје непријатељски настројен према Православном Хришћанству. И многи од нас мисле да ако идемо у цркву, постимо, молимо се, у свему осталом можемо бити као сви други, прихватајући оно што нам свет нуди, све док год не учинимо грех. То је погрешно мишљење. Особа која има истинско православно схватање света живи сваки део свог живота православно. Или си православан стално и сваког дана, у свакој животној ситуацији, или - уопште ниси православан.
Када волимо своју децу несебично, када смо окренути својој породици, заједници, то је Христос у нама. Он нас подстиче да будемо стрпљиви, да опроштамо, да подржавамо једни друге. Сетите се тренутка када сте некоме пружили руку помоћи, када сте утешили некога ко је тужан. У тим тренуцима, ви сте били инструмент - Божје љубави.