Многи неверујући људи сматрају да су јеванђелске заповести неоствариве. Да их је Бог дао људима, не да би их они испунили, већ да буду као некакав идеал коме се може стремити, али који никада не могу достићи. Њихова заблуда се састоји у томе да они не виде главно - то да чедима Цркве Бог не даје само заповести, већ и силу за њихово - испуњавање.
Бог јесте наш истински Живот, а човек је слика Божија. Зато у Светом Писму ми видимо две главне заповести - љубав према Богу и љубав према ближњем. Али да бисмо разумели шта је то љубав према ближњем, било би добро да прво разјаснимо ко је заправо тај наш ближњи?
Колико људи живи са лажном надом која не подразумева сопствени напор и учешће, најчешће говорећи: биће боље, искрснуће неко чудо; разведриће се дани... Али дани пролазе празно, тупо, без стваралаштва, без радости, без лепоте. Само када човек с вољом ради свој посао, када га не гризе душевни бол и када истински воли, живот му није изгубљен, него на њега пада она тиха божанска светлост, те постаје светао, леп и вредан живљења. Јер, наше небо почиње овде.
Господ Христос је волео нас више него Самога Себе. Он је ради нас понизио Себе до смрти на крсту. Због тога, по Његовој заповести, и ми смо "дужни полагати душу своју за браћу" (1. Јн. 3,16). Тек је то права савршена љубав: љубав која не тражи своје.
Једном сам питао Јеховиног сведока: Зар немате фотографије у својим кућама? Имамо, одговорио је. Добро, кажем, зар мајка, када је дете дуго одсутно, не љуби његову фотографију? Шта она љуби: папир или дете? - питам. Дете, - одговара он. Kажем му: као што она, љубећи фотографију свог детета, љуби њега самог, а не папир, тако и ми љубимо Христа, а не папир или даску.
Покајање је камен темељац духовног живота. Спознавање наше грешности, бол и туга што смо ожалостили Бога, одлука за једну промену живота и прибегавању исповести сачињавају почетак нашег спасења.
Од искони је човек знао за постојање бестелесних сила, голим оком невидљивих бића који су се сусретали са људима у свим животним приликама. Такође је знао да су неки од тих невидљивих бића добро чинили док су други чинили зло. Старозаветни текстови и сведочанства откривају нам њихову праву природу, док у светлу Христове науке Црква све ставља на своје место.
Сви желимо да будемо вољени и прихваћени. Међутим, да ли је могуће угодити свима и притом остати веран Богу и себи? О томе нас авва Амон, кога данас прослављамо, поучава: Није добро допадати се свим људима, јер је написано: Тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама (Лк. 6, 26); пророци су умирали за истину, док су лажни пророци говорили да би се допали људима и да би их људи заволели. Не можете служити Богу и мамону (Мт. 6, 26), него или само Богу, или само свету.
Старац Порфирије: Ништа нећете постићи ударајући по мраку. Стварно желите светлост? Онда одшкрините неку рупицу, па ће ући макар један сунчев зрак. Уместо да одгоните мрак, уместо да одгоните непријатеља како не би ушао у вас, раширите руке и баците се Христу у загрљај. То је најсавршенији начин подвига. Заволите Христа, заволите светлост Његову, па ће самим тим зло одступити.
На празник Покрова Пресвете Богородице, у цркви Вазнесења Господњег у селу Красноселское, Чељабинска област, јуче се догодило чудо. Лик Богородице са дететом појавио се на стаклу иконе, што је изазвало велико интересовање и одушевљење верника. О овом догађају говорио је посланик Државне думе из Чељабинска, Олег Колесников, на свом Телеграм каналу, назвавши га чудом.
Заволимо Христа! Тада ће из нас - праћено нашом чежњом, топлим осећањем, љубављу - одјекивати име Христово. У ствари, ми ћемо име Његово извикивати тајно, без речи. Нека нас Христос притом ослободи сваког присуства старог човека у нама! Њему се обраћајмо молитвом да нам пре молитве дарује сузе!
Дух Свети је кроз векове учио све верне да је најлакши приступ Господу преко Мајке Божије. Она је наш најдиректнији пут ка Христу. Ако се одлучимо на честу молитву Богородици, сазнаћемо зашто Света Црква каже да је Богородица утеха уплаканих, исцељење болесних, опроштење грешнима, радост ожалошћенима, уточиште свима који Јој се моле...
Многи неверујући људи прилазе Богу због чуда која су дотакла њихов живот. Сви ми, уосталом, чекамо чудо од Бога. Међутим, да ли смо размишљали о томе шта Бог жели од нас? А чини ми се, и Бог од нас очекује чудо. Чудо преображења наше душе, наше природе, целог нашег живота.
Како да заволимо Бога свим својим разумом? Пре свега, ако увек на уму будемо имали име Божије, ако се молитва Исусова сједини са нашим умом, ако Бог непрестано буде присутан у нашим мислима. Али, Бога треба волети и свом снагом својом. Не треба да су само ум, душа и срце сасуди, који у себе смештају љубав према Богу, већ и наше тело треба да буде прожето овом љубављу…
Величина Цркве је када сила љубави Божије победи људску природу и човек чини натприродне ствари, које људи који су ван Цркве, не разумеју, не прихватају, сматрају их немогућим, смешним, болним, лажним. Али у Цркви то постаје могуће јер постоји вера - „супротност“ разума, која није теоретска и интелектуална, већ представља животно искуство - највеће искуство које човек може да добије.
Немојте мислити да се реч која бежи из уста распршила у ваздуху, и да од речи не остане ништа. Ово није истина. Речи су живе, јуре као радио-таласи, јуре кроз свемир и уливају се у срца и умове људи. Речи су огромна сила која повезује или раздваја људе. И даље су живе речи које су изговарали велики старозаветни пророци, Христови апостоли и подвижници Божији. Свака добра, мудра реч живи у срцима људи и доноси добре плодове дуги низ година. Али и свака зла реч трује људе, који је опонашају и емитују исте зле, отровне речи.
У малом руском селу, где је само једна жена била верница, појавила се икона која је променила животе многих људи. Икона Пресвете Богородице „Достојно јест“ постала је центар окупљања верника и симбол наде у бољу будућност. Њено необјашњиво појављивање и догађаји који су уследили, представљају јединствену хронику вере и наде у тешким временима.
Много пута ће нам се учинити да је живот попут паукове мреже у коју смо уловљени неким случајем, и из које нам нема спаса. Притешњени нужношћу живота, скоро да и не помишљамо на Творца и ослободиоца. Има тренутака када се човек пред лицем своје савести пита: а да ли ја, заправо, верујем?
Рај и пакао не представљају добар и лош смештај. Рај представља живот са Богом и за оне који Га љубе, живот са Њим ће бити вечна радост. За атеисте то није тако. Наведимо пример: ако будете загрлили особу који вас воли и жели ваше загрљаје, за њу ће то бити тренутак среће. А ако загрлите човека који вас не воли и не жели да га грлите, то ће за њега бити мука.
На шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету - тријумф зла и тмине. “На суд сам дошао у свет овај” - говори Христос. На том суду - суду распете Љубави, Истине и Добра - стоји свако од нас. Зато, не заборавимо: крст је у нашим рукама!