Већина људи на овај или онај начин покушавају осмислити и уредити свој живот. Трагају за знањем, уживањима, успехом или славом. Готово сва чула, снаге и средства усмерени су на задовољење материјалних прохтева и све већу жељу за новцем, па ипак, у срцу сваког човека присутан је осећај духовне глади. Ево како је једна душа пронашла свој мир, срећу и радост о којој није могла ни слутити, након што се вратила у заједништво са Богом. Наша редакција примила је њено писмо које у целости објављујемо.
Мајка Божија зна шта треба људи да чине да би изазвали смернога Сина Њеног на чудотворну делатност: „Што год вам рече – учините.“ Ова реченица упућена слугама на свадби у Кани Галилејској, постала вечно начело у људском обраћању Богочовеку за помоћ, посредовањем Пресвете Богородице. То је знамење за сва времена и за сва чудеса Исусова у свим временима. Богoмајка посредује, а Он чудотвори.
Волим када идем у цркву у недељу ујутру и видим људе на улици, који упркос хладноћи, чекају аутобус да се довезу до храма. Кажем им: то што радиш је твој подвиг: устајеш из топлог кревета, упркос томе што си уморан и желиш да спаваш. Касно си легао, али упркос томе идеш у цркву. Твој труд и твој подвиг нису узалудни. Моли се Христу и чућеш: „Опет ти опраштам. Волим те и поправићу те и све твоје грехе ћу заборавити. Довољно ми је да видим да се трудиш. Бар мало...
Много тога се радикално изменило у нашем односу према хришћанским вредностима и, уопште, хришћанском погледу на свет и начину постојања. Међутим, оно што се уочава јесте да се све то одиграва на површини ума, али не и и у дубинама срца. Дакле, неупоредиво више знамо, а неупоредиво мање деламо.
Побеђивање себе, потчињавање свог ега, приближавање Христу, односно, живот за оног другог заправо је истинска хришћанска аскеза. Телесна аскеза, дакле, није суштина хришћанског поста. Његова суштина је управо – љубав. Љубав је несебично исхођење из самога себе, целодневна несебична делатност за ближњег.
Након што се Петар три пута одрекао Христа и покајао, Христос га није упитао: „Да ли ти је жао због онога што си учинио?", него: „Да ли Ме волиш?“ Да ли и ми умемо овако да поступамо? Да ли умемо да поверујемо у то да човек који је према нама рђаво поступио има право да каже: „Да, волим те! Нисам имао довољно храбрости, нисам имао довољно дубине, нисам имао довољно снаге духа, али те ипак волим“. Кад бисмо могли једни према другима тако да се односимо, све би било могуће међу људима, све реформе, и за човечанство би наступио нови живот.
Сви знамо да ће на крају Господ скратити време. И време данас лети брже, много брже него раније. Да ли сте то приметили? Немамо времена да прочитамо књигу, да размислимо о нечем свом, не остаје нам времена чак ни за то да будемо мало с децом и са својом сапутницом на раскршћима овог живота. Да се време заиста убрзало говоре научници, али и атонски подвижници наших дана. Дани теку као сати, недеље као дани, месеци као недеље, а године као месеци. И монаси са Атоса, током ноћне молитве, приметили су једну необичност. Раније су током ноћи имали времена да потпуно испуне целокупно молитвено правило, а пре јутарње службе имали су и времена за одмор. Сада, са истим бројем молитава, пре јутра не могу да их заврше.
У писму својој мајци о разлозима зашто напушта посао професора на универзитету, блажени Серафим Роуз објашњава: Ако бих рекао студентима да све знање овога света нема никаквог значаја када се упореди са нашом дужношћу да прослављамо Бога, исмејали би ме, а универзитетски званичници би ме отпустили - јер у свету у коме ми живимо влада веће незнабоштво и мржња према Христу, него у друштву у коме је Христос рођен. Једино што могу да урадим јесте да следим сопствену савест; а уколико то делује лудо у очима света, могу одговорити једино речима светог Павла: ''Сва мудрост овог света је лудост пред Богом''. Ми ту истину исувише лако заборављамо.
Празник Ваведења Пресвете Богородице уводи нас у тајну Оваплоћења Бога Логоса. У Старом Завету храм је место где обитава Бог, а у празнику Ваведења открива се велика тајна где човек постаје храм Божији и храм Духа Светога. Из ове чињенице можемо закључити да овим празником прослављамо Божански смисао човека, али и висину и светост човековог призвања за нешто више и савршеније.
Српски народ, иако малобројан, важи за светску спортску силу, како у појединачним тако и у колективним спортовима. Деценијама доминирамо у кошарци, ватерполу, одбојци… али, када је фудбал у питању, ту већ деценијама таворимо. И никако да забележимо неки озбиљнији резултат. Много је разлога нашем неуспеху, али, можда се неки налазе и у духовној сфери…
Требало би да опраштамо увреде из три разлога: ако не опростимо, онда ни Господ нама неће опростити; потом ако будемо сурова срца, Господ неће примити наше молитве; и на крају узајамно опраштање је потребно, јер доноси неизрециву духовну радост.
Уместо Вараве, јеврејски народ је осудио Христа. И ми данас такође радије бирамо барабе за узоре, уместо љубави бирамо суровост и безверје. У својим умовима постали смо “цареви”, а у ствари ништа више од “бараба”. Зато молимо Господа да не дозволи да Његов лик љубави ишчезне из нас, да нам да сијамо светлошћу Његовом и сведочимо Истину Христове љубави целом свету.
Према резултатима последњег пописа становништва у Великој Британији, број хришћана је за само десет година смањен за 5,8 милиона, што хришћане чини мањинском вером
Савремено човечанство је оболело од тешке болести, која се условно може назвати „хронични замор душе“. Пројаве ове несреће су разноврсне, али је у свима њима један заједнички симптом: човек је несрећан, уморан од живота, живи по инерцији, чини му се да лута по мртвој месечевој долини, не знајући куда ни зашто. Који је узрок ове болести која прелази у епидемију и прети да уништи нашу планету?
Најпоштованије иконе имају дугу историју која понекад се мери вековима. За разлику од њих, икона "убијених беба у материци" насликана је недавно, али има своју невероватну причу. Пронађена је као цртеж на камену поред реке, на коме су се јасно видели ликови Богородице, Христа и убијеног детета које у свом наручју држи анђео. Када је икона осликана и постављена на поклоњење у храм, једна од оближњих икона Богородице изненада је „заплакала“. Икона је изазивала плач и покајање свих који су је видели, а који су починили грех абортуса.
Tоком овог поста, ми који себе сматрамо Хришћанима више него икад морамо да искочимо из себе, свог живота и проблема, својих демона и искушења, и без изговора се посветимо људима око себе. Преплашеним људима око нас потребна је утеха. Усамљенима је потребно друштво, блискост, несебичност. Болеснима је потребна помоћ. Себично би било да се под изговором поста склонимо од онога што нас окружује, и, како би рекао блажени Серафим Роуз “дивимо својој духовности у огледалу“.
Ограничени природним односима са људима који подразумевају породичне, пријатељске, кумовске везе и блискости, склони смо да подразумевамо да љубав можемо давати само њима. Они који са нама нису у таквим везама, остају ван домашаја наше љубави. Гледајући на ово са становишта хришћанске духовности, поставља се питање: може ли се волети човек а да му се притом не верује?
Ако је Бог знао да ће човек пасти, зашто га је уопште и стварао? Да би био слободан, да би био по Његовом лику! Бог никада не нарушава слободу човека. Бог управо зато и воли, јер је слободан, па стога исто очекује и од човека. Јер само слободан може да воли.
„Господ наш није имао обичај да говори преувеличано. Ничије речи у свету нису одмереније од Његових. Па када Он каже, да ми без Њега не можемо чинити ништа, онда то тако треба буквално разумети и примити. Он говори овде о добру а не о злу; никакво добро ми не можемо чинити без Христа, мимо Христа и насупрот Христа. Он је власник, давалац и надахнитељ сваког добра.“ (Вл. Николај)
Иако често мислимо да се Божји призив не догађа нама, углавном разумемо примере који су се десили у животима других људи. Из тог разлога сам одлучио да поделим своје лично искуство, које се може описати као Промисао Божији - дивна интервенција у мом животу.