Постоји у нашој навици веома негативна појава која нагрђује хришћански лик у нама и доводи у озбиљну сумњу то да смо хришћани. Како је могуће да појединци виде Бога само онда кад се другима догоди нешто лоше, посебно ако тог другог доживљавају у негативном контексту?
У руском селу Лавља, Архангелска област, у храму Успења Пресвете Богородице, икона Христа Спаситеља почела је да тече миро. Прошлог месеца у истој епархији, у храму Свете Тројице у Оњегу, такође мироточила икона Светог великомученика Георгија Победоносца, док је у марту ове године промироточила и икона Светог Сергија Радоњешког.
Христос никога не пита о његовој националности, погледима и образовању, не тражи да се чита Символ вере. Он не говори: "Наследићете Царство зато што сте веровали у Бога, подржавали црквене каноне, читали установљене молитве и постили по правилу..." А ко је онда наследник?
Одагнај тугу! Бог је са тобом, у свој лепоти коју је за тебе створио. Цела Творевина је знак присуства Божијег међу нама. Сунце које даје наду у светлост дана је Христос. Месец који даје наду у тами ноћи јесте Мајка Божија. И све звезде су само путеви Анђела и Светих, моћне и бројне војске која се моли за тебе.
Ако мислите да ваше молитве нису услишене, кажите: Господе, научи нас да се молимо - и добићете одговор који су небројени људи добили пре вас. Тада ће ваша душа у молитви почети да гори тихим и чистим пламеном. Да гори, али да не сагорева. Да кипи, али да не искипи. Да се излива, али да се никада не испразни.
Сваки краљ или генерал може позвати своје верне слуге или војнике да умру за њега, али то није случај са Христом: Христос је био први на крсту. Он не шаље само ученике у смрт, Он Сам иде у смрт ради победе над смрћу. Истовремено, унапред и нас упозорава: "И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан". Он Сам иде напред, он ради нас преузима ударац на Себе, али ко хоће да Га заиста сретне, не може само проћи поред Голготе.
Вера, као дар Божији свакоме човеку, живи дубоко запретана у његовом бићу. И ту чека да је обасја сунце и да се појави у наш живот, да постане делатна. А када већ изађе на површину живота и успостави везу са Богом Живим, онда је на нама да од ње никада не одустанемо. И то ни по коју цену.
Веровање у астрологију је пошаст људског друштва. Немилосрдна предодређеност убија сваку наду у будућност и вољу за животом. Астрологија искључује сваку веру у Промисао Божији. Човек пада под власт демона; стога астролошке прогнозе, по допуштењу Божијем, заиста почињу да се остварују у његовом животу. Верујући у хороскопе и избегавајући „неповољне дане“, човек допушта демонима да га, везаних очију, доведу до ивице понора – вечне смрти.
На Западу, у Европи и Америци, јога и други далекоисточни култови и технике, одавно се већ не схватају као „гости са Истока“. У адаптираном и поједностављеном облику они чврсто заузимају своје место у савременој масовној култури. Последњих година то се дотакло и наше земље. Појавило се много јога центара у које су похрилили и многи православни хришћани. Међу њима својевремено је био и потоњи архимандрит Софроније Сахаров, духовно чедо Старца Силуана Атонског.
Црна мачка, празна кофа, број 13, посебно ако пада у петак... Знакова који најављују неуспех или неку несрећу има много. Сујеверје је неспојиво са хришћанством, али, чак и у црквеној средини има много сујеверја повезаних с неким дејствима у храму или чак и обредима. А шта тек да кажемо о апсолутно сујеверном односу према иконама, светим изворима, па чак и ходочашћу?
Црква је љубав. Не сентиментална, него једноставна и права љубав, љубав која није слепа. То је љубав углавном према беспомоћнима, укључујући ту и преминуле, који оданде – из недокучивог далеког места молећиво протежу своје руке...
Не тражи Господ механички шапат наших усана. Он жели да ми крикнемо из срца; не да Му се клањамо, него да с Њим будемо и за Њим ходимо. Срцима својим с Њим да разговарамо, а не да срца наша буду затрована злобом, руке упрљане грехом а ми, на јави, да се приказујемо другим и другачијим. Знао је пророк Давид зашто је завапио да Бог у њему учини чисто срце и дух прав обнови у њему. Знајмо то и ми и завапимо исто.
Нигде Бог није излио више своје доброте колико над нама, грешним Србима. Од Нијагаре до Ванкувера; с краја на крај Канаде, уздуж и попреко Америке, кроз читаву огромну Русију и још које куда по свијету... Нигде, успут, ни воћку да нађеш. А у земљи Србиновој, на све стране воће и поврће црна земља стење под теретом. Свуда преобиље. На све ово преобиље дарова Божијих, како се Срби захваљују? Ево како: бацају се тешким камењем псовки на Бога дародавца.
Потискивање туге је веома опасно јер спречава психолошко разрешење. Потиснута и непрепозната туга се претвара у симптоме анксиозности, депресије, напетости, страхова, а затим ризична понашања и болести зависности. Када спречавамо себе да будемо тужни, ми се удаљавамо од реалности, отцепљујемо осећања. Туга је драгоцена за здрав психички живот и без ње нема развоја, ни зрелости; она показује да се прихвата реалност каква јесте, признаје губитак и дозвољава да се тај губитак отплаче.
И ако те људи све време буду мрзели, ако ти буду желели зло, Бог те свеједно воли. Воли те Онај Чија је љубав несумњива и истинита. Ако то схватиш, нећеш више бити рањив. Осетићеш Христову љубав у свом срцу и никакво одсуство људске љубави неће моћи да те повреди. И тада ће се десити чудо: почећеш да привлачиш и људску љубав. Зато што си коначно постао слободан човек.
Једно болесно, напаћено, упропашћено, аутистично дете, бескорисно за овај свет, ни у каквој вези с њим. Једно дете благословено, с необјашњивом комуникацијом само с Богом. И родитељи су признали: „Да смо знали у каквом ће стању бити Андреј, не бисмо му дозволили да постоји. Али Бог нас је исмејао и изабрао га је“. Јер „што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом, оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред Светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте“ (1. Кор. 1,27-28).
У тишини манастира Витовнице, народ Хомољских планина, где се масив Хомоља спушта према Стигу, са свих страна света, велики број људи скупљао се не само за благдан, да чује једног човека и његова казивања као одговор на хиљаде питања која стоје пред сваким човеком суоченим са све суровијом свакодневицом.
На Светој Литургији чујемо ријечи: У миру Господу се помолимо - а нама бијес на ноздрве излази! За вишњи мир..., а ми се залијепили за земљу, за све трулежно, све пролазно, живимо на нивоу фудбалског стадиона. А, треба да се молимо за вишњи мир! За мир свега свијета - а ми осуђујемо сав свијет! Не можеш, просто, не можеш да примиш ту молитву! Нити она тебе може да прими као молитвеника. Зато је за Литургију потребно припремити се...
Ниједан порок, ни страст за новцем, ни жеља за задовољствима, чак ни вино, које је упропаститељ многих, тако не упропашћује добар дух породице као љутит и неуздржан човек. Он растројава јавне послове, трује живот деце и породице.
Иако гледање телевизије ствара одређени осећај опуштања, цена је висока: губитак свести. То доводи до пасивног стања повећаног покоравања, попут транса, сличног хипнози. Зато екран служи за манипулацију "јавним мњењем", политичара, специјалних интересних група и рекламних агенција, који ће платити милионе долара да вас ухвате у том стању привремене несвесности. Они желе да њихове мисли постану ваше мисли, што се често и догађа.