У писму својој мајци о разлозима зашто напушта посао професора на универзитету, блажени Серафим Роуз објашњава: Ако бих рекао студентима да све знање овога света нема никаквог значаја када се упореди са нашом дужношћу да прослављамо Бога, исмејали би ме, а универзитетски званичници би ме отпустили - јер у свету у коме ми живимо влада веће незнабоштво и мржња према Христу, него у друштву у коме је Христос рођен. Једино што могу да урадим јесте да следим сопствену савест; а уколико то делује лудо у очима света, могу одговорити једино речима светог Павла: ''Сва мудрост овог света је лудост пред Богом''. Ми ту истину исувише лако заборављамо.
Празник Ваведења Пресвете Богородице уводи нас у тајну Оваплоћења Бога Логоса. У Старом Завету храм је место где обитава Бог, а у празнику Ваведења открива се велика тајна где човек постаје храм Божији и храм Духа Светога. Из ове чињенице можемо закључити да овим празником прослављамо Божански смисао човека, али и висину и светост човековог призвања за нешто више и савршеније.
Српски народ, иако малобројан, важи за светску спортску силу, како у појединачним тако и у колективним спортовима. Деценијама доминирамо у кошарци, ватерполу, одбојци… али, када је фудбал у питању, ту већ деценијама таворимо. И никако да забележимо неки озбиљнији резултат. Много је разлога нашем неуспеху, али, можда се неки налазе и у духовној сфери…
Требало би да опраштамо увреде из три разлога: ако не опростимо, онда ни Господ нама неће опростити; потом ако будемо сурова срца, Господ неће примити наше молитве; и на крају узајамно опраштање је потребно, јер доноси неизрециву духовну радост.
Уместо Вараве, јеврејски народ је осудио Христа. И ми данас такође радије бирамо барабе за узоре, уместо љубави бирамо суровост и безверје. У својим умовима постали смо “цареви”, а у ствари ништа више од “бараба”. Зато молимо Господа да не дозволи да Његов лик љубави ишчезне из нас, да нам да сијамо светлошћу Његовом и сведочимо Истину Христове љубави целом свету.
Према резултатима последњег пописа становништва у Великој Британији, број хришћана је за само десет година смањен за 5,8 милиона, што хришћане чини мањинском вером
Савремено човечанство је оболело од тешке болести, која се условно може назвати „хронични замор душе“. Пројаве ове несреће су разноврсне, али је у свима њима један заједнички симптом: човек је несрећан, уморан од живота, живи по инерцији, чини му се да лута по мртвој месечевој долини, не знајући куда ни зашто. Који је узрок ове болести која прелази у епидемију и прети да уништи нашу планету?
Најпоштованије иконе имају дугу историју која понекад се мери вековима. За разлику од њих, икона "убијених беба у материци" насликана је недавно, али има своју невероватну причу. Пронађена је као цртеж на камену поред реке, на коме су се јасно видели ликови Богородице, Христа и убијеног детета које у свом наручју држи анђео. Када је икона осликана и постављена на поклоњење у храм, једна од оближњих икона Богородице изненада је „заплакала“. Икона је изазивала плач и покајање свих који су је видели, а који су починили грех абортуса.
Tоком овог поста, ми који себе сматрамо Хришћанима више него икад морамо да искочимо из себе, свог живота и проблема, својих демона и искушења, и без изговора се посветимо људима око себе. Преплашеним људима око нас потребна је утеха. Усамљенима је потребно друштво, блискост, несебичност. Болеснима је потребна помоћ. Себично би било да се под изговором поста склонимо од онога што нас окружује, и, како би рекао блажени Серафим Роуз “дивимо својој духовности у огледалу“.
Ограничени природним односима са људима који подразумевају породичне, пријатељске, кумовске везе и блискости, склони смо да подразумевамо да љубав можемо давати само њима. Они који са нама нису у таквим везама, остају ван домашаја наше љубави. Гледајући на ово са становишта хришћанске духовности, поставља се питање: може ли се волети човек а да му се притом не верује?
Ако је Бог знао да ће човек пасти, зашто га је уопште и стварао? Да би био слободан, да би био по Његовом лику! Бог никада не нарушава слободу човека. Бог управо зато и воли, јер је слободан, па стога исто очекује и од човека. Јер само слободан може да воли.
„Господ наш није имао обичај да говори преувеличано. Ничије речи у свету нису одмереније од Његових. Па када Он каже, да ми без Њега не можемо чинити ништа, онда то тако треба буквално разумети и примити. Он говори овде о добру а не о злу; никакво добро ми не можемо чинити без Христа, мимо Христа и насупрот Христа. Он је власник, давалац и надахнитељ сваког добра.“ (Вл. Николај)
Иако често мислимо да се Божји призив не догађа нама, углавном разумемо примере који су се десили у животима других људи. Из тог разлога сам одлучио да поделим своје лично искуство, које се може описати као Промисао Божији - дивна интервенција у мом животу.
Колико је само мужева погинуло на бојном пољу или било однето болешћу, колико је деце погинуло и колико је суза материнских проливено! И, свакој мајци говори Господ: “Не плачи! Веруј! Не тражи сина свога, не тражи мужа свога, љубав своју, негде у прошлости! У прошлости је само - прошлост, али љубав не умире, љубав је јача од смрти, љубав нас сједињује и на земљи и у вечности”.
Прича се да је Свети Нектарије са Егине рекао да нико њему не долази, а да га он није позвао, и нико од њега не одлази, а да није добио оно због чега је дошао код њега. Ово је исповест девојке, која због повреде обе руке није могла да настави студирање, али је над његовим моштима одмах била исцељена.
Свуда у свету видимо осиромашење љубави, што је велика несрећа и ужасна чињеница стања друштва у данашње време. Код већине људи видимо недостатак емпатије, свађе, несугласице, најсуровије туче и убиства, па и ратове који грме по целом свету. У срцу човека, у породици, у друштву, па у Цркви Божијој, нема правог ни чврстог мира. Разлог за ово је што у људима више нема вере - те виталне топлине, без које све бледи, хлади се, леди до - самог ужаса.
И данас има и честитих жена које ходе жртвеним стазама Марте и Марије. То нимало није лако, нарочито у овом времену, када све има своју цену. Све је изложено продаји па, на жалост, и људско тело. Знамо да жени никада није било лако, а поготову данас, носити и проносити људско достојанство.
Право чудо догодило се током пожара у цркви Светог Венијамина у Јанину у Всеволожском округу Лењинградске области. Иако је пожар захватио целу цркву, у олтару, где је био најјачи, ватра није ни дотакла икону са ликом Христа Спаситеља. Извађена је из рушевина у савршеном стању.
Ову невероватну причу о чуду Пресвете Богородице испричао је протојереј Сергиј Лукјанов из САД. То се догодило за време поклоничког путовања са чудотворном Курском иконом Мајке Божије, која се редовно се доноси верницима у најудаљеније крајеве планете.
Радозналост је један од значајних показатеља живости људскога духа и покретач људских делатности. Много тога може бити предмет људске радозналости, поготово како изгледају невидљиве ствари. Скоро да нема хришћанина коме, макар једном није у душу наишло питање: како је ликом изгледао Исус Христос. Ово питање није спречавао чак ни изображени лик Христов на иконама.