Кад бисмо само знали колико нас Бог воли и колико смо Му важни баш овакви какви смо. Зато наше самопоштовање мора бити засновано на ономе шта Бог мисли о нама, на Његовој љубави према нама, на чињеници да смо Његова деца, на чињеници да брине о нама и да води рачуна о најмањој ситници у нашем животу.
Христос заповеда: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне...“ Ако је ово немогућа заповест, зашто нам је онда Господ дао? А ако је то изводљиво, зашто онда то не можемо учинити, иако то желимо? Зашто се сви покушаји да волимо оне који нам изазивају бес и гађење завршавају неуспехом?
Онај који се моли да не падне у искушење, не треба ништа друго да моли до да не буде заведен световним прелестима. Јер ко то избегне, тај ће избећи вражји мамац; његову прикривену удицу неће загристи, неће је прогутати и тако неће пасти у власт лукавога.
„Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. На први поглед ово је једноставна молитва. Међутим, духовни оци налажу својој духовној деци да буду врло опрезна у њеном упражњавању. Под којим условима је мирјанима могуће користити Исусову молитву?
Кажу свети Оци да ће Отац небески многе грехе опростити човеку али један никако. Тај грех је – немање радости. Ипак, радости се не може научити уколико је човек не осећа. Зато, у трагању за радошћу помажите се Светим Писмом. У њему има толико места која откривају човеку свет духовне радости, какву вам не може пружити ни једно место на читавој планети.
Када задовољење природне потребе човека почне да прераста у једини циљ и смисао тада можемо говорити о страсти. Страст је нека врста обоготворавања одређене потребе и служење њој. Пошто је човек не само тело већ и “душа жива” ово двоје је сједињено у човековом бићу. Стога и страсти, као злоупотреба потребе, узрастају сједињене на штету човековог спасења.
Хришћанство тврди да је вера Божији дар. Нико, каже Христос, не може доћи мени ако га не привуче Отац који ме посла. Али због чега онда тај дар није дат свима? Због чега изгледа као да Бог једне бира и привлачи себи, док за друге остаје затворен? Ово је заиста једно мучно питање о које се често на овај или онај начин спотичу бранитељи и тумачи хришћанске вере и учења.
Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, духовни син Светог Пајсија Светогорца нас, поучава какав наш лични став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије?
Сви ми за себе кажемо: „ми смо верујући“. Ти који говориш тако, погледај мало боље себе и реци, да ли у теби постоји елемент живе љубави према Богу? Љубав увек налази свој израз у испуњавању воље Вољенога. На питање, да ли имамо љубав према Богу – одговара наш начин живота.
Господ је стално на вратима нашег срца, чак и када је оно затворено и закључано за Њега нашим гресима. И поред тога, Бог и такве људе сматра својом децом, шаљући им искушења, како би ипак чули Његов позив. Ово је прича да без искушења душа не може ни да напредује ни да усходи ка Богу.
Због чега нам се чини да молимо у празно небо откуда нема одговора, да је Бог некако далек и „одсутан“, да не чује наше молитве?! Пре свега, веома је важно имати у виду да је молитва сусрет, да је то однос, и то дубоки однос, на који се не можемо принудити насилно ни ми ни Бог... Ако би било могуће дозвати механички Бога на сусрет, такорећи принудити Га на сусрет само зато што смо управо ми тај моменат одредили за сусрет са Њим, то не би био сусрет, ни однос.
Када би се свети Павле сада поново јавио на Западу, зачудио би се и заплакао кад би видео како се разврат, под именом љубави шири, организовано и легализовано, кроз песму и причу, кроз књиге и слике, кроз позоришне представе и романе, и кроз све могуће – у његово време и непознате – начине и путеве. Слепи код очију, на западу не виде оно што православни виде сваки дан и сваки час: не виде чудеса Божија. Не виде руку Божију која бије злотворе и неправеднике и сада, у овом веку, и како тиме сигнализира приближење онога страшнога часа када ће се јавити вечна правда Божија и Суд.
Бог је прописао опширан рецепт против рата. Тај рецепт налази се записан у Старом и Новом завету, но људи га, на жалост, нису примили. Напротив, одбацили су га. Ко је онда крив за рат? Свакако Бог није. Када људи замене Божји закон својим законом, и Божју вољу својом вољом, и Божји разум својим разумом, онда мора доћи до рата.
“Радуј се, пречасни и животворни Крсте Господњи, који прогониш ђаволе силом распетог на теби Господа нашег Исуса Христа, који је сишао у пакао и сатро силу ђаволску, и који нам је даровао Тебе, Крст Свој часни, за прогнање сваког противника.” Ни ђаволи, ни демони, ни било који зли духови не могу да издрже крсни знак. Све зло се распада у прах, топи се као свећа, нестаје попут фатаморгане снагом Часног Крста...
Не свети се; не враћај зло за зло; јер веће је јунаштво отрпети него осветити се. Зато чекај Господа. Твој небески Родитељ је непрестано крај тебе и у своје време видећеш и ти и твој злотвор да Господ све види и памти.
Кад је наш народ рекао: правда држи земљу и градове, као да је рекао: Царство Небеско држи царство земаљско. Правда је једна сила од многих сила Царства Небеснога. Друга сила јесте вера, трећа љубав, четврта истина, пета милост, шеста мудрост, седма чистота, и тако скоро без броја и без краја. Размислите коју од ових сила имате, а коју немате. Пожурите да их све задобијете и тако ћете, наоружани силом небеском, најбоље потврдити и своје родољубље и свој назив православних хришћана.
У манастиру Светог Прохора Пчињског непрестано тече миро из светитељевих моштију и многи се болесници и данас њиме исцељују. Бурна историја манастира Свети Прохор Пчињски чува сећања и на чуда која су се дешавала испред моштију светитеља. Болесни су оздрављивали, несрећни налазили мир, молитве нероткиња услишене и оне благословљене породом.
Бити човек, то није лако ни међу људима, а камоли међу нељудима, али је могуће. Шта вреди човеку да је све и угодно и све лако, а изгуби образ и душу. Ако нам други праве тешкоће, а ми сачувамо и образ и душу, утолико имамо још већу заслугу и још већу част пред Богом.
У данашњем духовно убогаљеном свету влада тешка чамотиња и лењост, при чему је лако убедити готово свакога да је празник „Halloween“ обична, безазлена забава. Али за оне „који имају ухо да чују“, ево шта о њему каже свети наш владика Николај Жички. На крају, једино је Бог судија свим нашим делима, а својим делима служимо или Господу или сотони, јер нико не може два господара служити.
Ми смо Хришћани онолико колико у срцу имамо љубави. Онај ко у себи има љубав разликује се од других по томе што је његово срце као драги камен који зрачи невидљивом светлошћу. Ову светлост он сам не може да види, али је други људи осећају срцем. Зато су заповести о љубави према Богу и људима крила која човека подижу увис.