Црква, почевши од Пресвете Богородице, сваку жену – мајку, сестру, кћерку, колегиницу на послу, комшиницу, случајну пролазницу, види као најузвишенији и најсветији Божји дар људском роду. Никог не одбацује, за све се моли, без обзира како се ко према Цркви и њеним верницима односи, имајући на уму речи Светог Вукашина Јасеновачког: „Само ти, дијете, ради свој посао“, јер добро зна да ће нас Бог питати само шта ми чинимо другима, а не шта они чине нама.
Брак је пут за спасење човека. Ако га размотримо са становишта духа Цркве, онда ћемо морати да признамо да главни циљ брака не може бити ништа друго до спасење човека. То јест, циљ брака не може бити ни срећа, ни рођење деце, ни на пример, проналажење животног сапутника – све су то ствари од другоразредног значаја.
Већина људи бива преварена лажју, не види маску побожности коју носе лицемери, виде добро тамо где га нема. Многи мисле да је довољно само људско познање и траже истину у плодовима научног и философског мишљења. Млади посебно лоше разликују књиге које су корисне за душу од лоших и гутају без разлике и добро и порочно. Они су слепи.
Мање ће увредити Бога онај ко каже: „зашто нам шаљеш кишу, не треба нам, не шаљи нам здравље, не примамо, не умножавај нам стоку, не желимо“, него ли онај родитељ који каже Богу: „Не шаљи ми децу, не требају ми“! То је велика хула на Бога који децу даје.
Чувена крилатица светих Отаца „Све за Христа, Христа ни за шта“ није обичан допадљиви мото и крилатица Христом одушевљених људи. Ова мисао представља кичму, вертикалу постојања хришћанина преточену у праксу свакодневног исповедања вере, а њен доказ су небројени мученици. Ова крилатица истинских подвижника љубави Христове потврђује реч Господњу да ће онај ко изгуби живот Њега ради, заправо га наћи у Вечности са Њим.
Искрено уверени да је суживот Срба и Албанаца на Косову не само могућ већ и неопходан, јер нас је Бог упутио једне на друге, молимо се Господу да на Косову и Метохији завлада мир и да буде успостављен нормалан живот са све који тамо живе.
Ми живимо зато што нас Бог воли. Његова љубав даје нам наду за будућност. Али заборављамо да Му благодаримо, сигурни да је Бог обавезан да нас увек чује и испуњава нашу вољу. Човек у храму се моли: “Излечи моје најближе, помози ми!“. И Бог помаже. Али како је дивно када се Богу обраћамо другачијим речима: „Господе, дај ми снаге да ти служим и да Те волим, не само у радости, него и у жалости, и не само у срећи и благостању, него и у болести!“
Када нападамо Цркву, нападамо себе и сечемо грану на којој седи цели свет, па и ми сами; нисмо тога свесни, а мислимо да све знамо. Зато се не бавимо делима таме, него будимо синови Светлости!
Када се помене реч срећа, човек некако по аутоматизму подразумева њено значење. Међутим, не слажу се сви у одређењу њеног појма и садржаја, извора, узрока, последица. Оно што је, међутим, заједничко свима јесте да под срећом подразумевају позитивно стање човека. Зато, ваљда, сви и желе да буду срећни и да им срећа буде крајњи циљ, шта год она значила.
У Донбасу, током молитве за покој палих руских војника, обилно је промироточила Доњецка икона Богородице. Ово није први пут да икона Богородице Седмострелне мироточи, али никада до сада се ово није десило са толиким интензитетом.
Губећи женску лепоту, оне нису добијале мушку снагу; губећи тананост и префињеност душе, нису добиле ширину мушког расуђивања. Феминисткиње које су демонстративно истицале једнакост са мушкарцима, тако што су возиле бицикле по улици са цигаретом у устима, изгледале су ми као издајнице женског достојанства, некакве живе карикатуре...
Ако желимо да будемо хришћани, морамо да волимо сваку особу - укључујући атеисте, непријатеље и потпуне странце. Ако желимо да будемо као наш небески Отац, морамо благосиљати оне који нас проклињу, чинити добро онима који нас мрзе и молити се за оне који нас вређају и прогоне. Морамо да покажемо милост према свакој особи - укључујући и оне који су немилосрдни према нама.
„Волите да би вас волели“, говорио је Свети Нектарије. Ако пружиш љубав, добићеш љубав! Ако мрзиш, биће ти узвраћено мржњом. Жалиш се да те твоја жена не воли? Покажи јој прво ти своју љубав. Да ли је могуће да ју ти вређаш, а да те она воли? Волећи своју жену, учинићеш да те она постепено заволи. И тако, захваљујући твојој љубави, ваш брак ће постати успешан.
Тако је одговорио Спаситељ наш онима који су тражили од Њега помоћ. И вера у Његову моћ помогла је свакоме ко му се обратио. Међутим, у овим речима откривена је и једна велика тајна нашег бића – како верујемо тако нам бива. Овде хоћу да испричам један истинит догађај, који се одиграо по жељи и вери једнога човека и који је потресао многа срца и узбудио многе душе.
Један од најистакнутијих стручњака за дубине људске душе, св. Исак Сирин, каже у својој 41. беседи: „Онај који дође до спознаје властитог греха већи је од оног који подиже мртве молитвом; ко год је у стању да спозна себе, већи је од оног ко је добио визију анђела“. У сврху самоспознаје ћемо испитати наведено у наслову.
Као хришћани, верујемо да је Бог стваран. Такође верујемо да постоје мрачне и демонске силе које се противе Богу. Али неки људи живе свој живот као да Сатана не постоји и да нас не окружују никакве силе таме. Да ли је стварно тако?! Погледајмо мало дубље у ову често занемарену тему.
Несрећни родитељи долазе у храм и моле нас, свештенике, моле Цркву, моле Христа да исцели њихову ђавоиману децу-месечаре. Међутим, Свети оци кажу да хришћанин који поседује веру, макар и најмању, има способност да истера читаву идолску планину демона. Пост удружен с молитвом – у томе је наша снага...
Синан-паша је спалио тело Светог Саве, али је увећао његову славу и утицај. Апсолутно незнање је тријумфовало у разарању кавеза из кога је голуб већ давно, давно излетео. Живи дух светитеља посматрао је победнички из невидљивог света доле на ватру. Јер, Савина жеља за живота беше да буде мученик из љубави према Христу. Сада му се та жеља и испунила. Тако, са осмехом победника, свети Сава благосиља свој српски народ.
Многи на фејсбуку не користе своје фотографије. Када користимо овакве друштвене мреже, ми не представљамо себе већ своју маску. Та сигурност коју осећамо иза маске, даје нам храброст да будемо груби. Пошто наша култура све више зависи од друштвених мрежа, почињемо да дајемо нове дефиниције “нормалној комуникацији”. Навикавамо се на маску коју носимо и новостворену вештину која нас дегенерише.
Шта је то љубав? Може ли јој се дати неко одређење? „Љубав има много имена и много дела, и изобиље признака, и превелико мноштво својстава - каже преп. Симеон Нови Богослов - али суштина јој је једна и за све потпуно недокучива, и за анђеле, и за људе, и за свако друго створење. Она је необјашњива речју, недоступна је по слави, неистражива по намерама, вечна је, невидљива, умом се замишља, али се не докучује.“ Суштина јој је очигледно недокучива! Но покушајмо да издвојимо бар њену основну особину...