Апостол Павле беше узнесен у рај, а затим до трећега неба. По његовим речима, природа раја, небеско савршенство, изобиље благодатног блаженства, толико превазилазе сваку лепоту и красоту земаљску, да је свети Апостол, описујући га, употребио ове изразе: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе. А нама Бог откри духом својим.“ 1. Кор. 2; 9, 10.
Каже овако Господ, кроз уста пророка: Ако те и мајка твоја заборави, ја те нећу заборавити. Он пореди Своју љубав према нама са мајчином љубављу према детету - а то је највећа љубав на земљи. Када бисмо имали поверење у ту љубав, онда бисмо сваки страх побеђивали.
У свакој својој невољи почни да изговараш речи: слава Богу! Угледаћеш знамење, угледаћеш чудо: те речи прогоне жалост, доносе у срце утеху, чине оно што нису могли да учине ни разум разумних ни мудрост најмудријих на земљи. И избављен, исцељен, верујући живом вером, узносећи славу Богу, осетићеш бескрајно блаженство и насладу раја!
Потребно је научити се смирењу у истинском, најдубљем смислу те речи. Јер, смирење се не састоји у томе да се, како ми то често радимо, “правимо скрушени”, да о себи мислимо и говоримо лоше и да убеђујемо друге. Смирење је стање плодне земље. Учимо се да будемо овакви пред Богом: да све примамо, не супротстављајући се, спремни да примимо и од људи и од Бога ма шта нам они дали.
Истина је, мали смо ми људи, и незнатна су за свет наша дела, али не мери Бог ствари онако како их ми људи меримо. Јер, и за нас незнатне је умро Христос, и нас је он назвао својом малом браћом, и нама је – према нашим моћима – дао савет да Му будемо верни у малом.
У првим стиховима прве главе Библије дата је као у шифрованој форми будућа историја човечије мисли у њеним најважнијим и темељним правцима.
Ко није крштен, он није члан Цркве и нема никаквих права у њој. Црква не поставља никакве посебне услове за крштење. Један једини и незаобилазни је: вера у Бога и прихватање хришћанског живота. Онај ко је читав свој живот провео изван Цркве и њених благодатних дарова, чинио је то за то што у Бога није веровао.
Уместо штита, заштити се Истинитим Часним Крстом, обележивши њиме своје удове и срце. Употребите знак крста да осените себе, не само својом руком, већ и својим мислима означите њиме свако своје занимање у датом тренутку: свој долазак и одлазак, свој одмор и устајање, своју постељу, и било коју службу кроз коју пролазите. Прво све прекрстите у име Оца и Сина и Светога Духа. Ово оружје је веома снажно и нико вам никада не може наудити ако сте њиме заштићени (свети Јефрем Сирин).
Неко ме је питао шта ја мислим о симболу дуге. Неко други може да симбол дуге тумачи на свој начин, исто као што многи и крст тумаче на свој начин. То ме неће спречити да се дуги радујем, нити да је цртам са ђацима на веронауци.
Да ли треба да се плашимо довођења у питање наше вере у Христа? Да ли се Бог окреће од нас када наша вера поклекне? Како да превазиђемо наше неверје и сумње? Када нас душа боли толико да и веру губимо, опет се окренимо Христу да нам да снагу да живимо и верујемо, молећи Га јеванђељским речима: „Верујем, Господе! Помози мом неверју!“
Нама се, не дај Боже, долазећим „Европрајдом“ обећава и нешто много горе од тек „обичне шетње“. Наиме, неко је себи узео за право, мимо свих уистину демократских, али и здраворазумских узуса, право које му нико није дао, право да трује нашу децу и да их полако, али сигурно, удаљава и од нас, и од њих самих какви би требало да буду, и то до непрепознатљивости!
Како је добро, како је пријатно, како је радосно бити хришћанин! Ако си хришћанин, увек си са Богом, и Бог је увек са тобом. Где год да се налазите, где год да идете, свуда ћете имати самог Бога за свог сапутника.
Најузбудљивија авантура је – живот у Христу! Ако желите живот пун дивних изненађења, онда почните да живите по Христу, корачајте уском стазом у почетку, која ће се, што даље њоме идете, проширити. Овај пут започиње у вашем срцу, где вас Христос сусреће и како напредујете на њему, шири се бесконачно, стижући до Царства Небеског.
Господ Исус Христос је проширио границе љубави до вечности. „Чули сте да је речено: Љуби ближњег свога, а мрзи непријатеља. Али ја вам кажем: волите своје непријатеље, благосиљајте оне који вас проклињу, чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас злобно користе и прогоне; да будете синови Оца свог који је на небесима, јер Он даје да своје сунце излази и на зле и на добре, и даје кишу на праведне и на неправедне.”
Молитва се због своје благотворности назива царицом и хоровођом у сабору врлина. Ни о једној врлини није речено тако много као о молитви. Она је узношење ума и срца Богу. Њоме човек ступа у сабор Анђела и постаје саучесник њиховог блаженства и озарује се мудрошћу.
Ко још није прочитао оне знамените речи да када слепац слепога води, оба у јаму падају. Тако исто бива кад се једна група људи издвоји и крене да кида коло црквено, раскољује се, срља у раскол од своје Цркве која их је изнедрила. Но, неће овде бити речи о расколу и расколницима; ово је слово о прелести и прелашћенима.
Брига је постала, не неки начин, глобална епидемија. Иако нико не може да прецизно одреди њено значење, она је постала неизоставни пратилац наших живота. Забринути смо за оно што ће се, можда, догодити, али, ништа мање и за последице онога што се већ догодило. У том магновењу, измиче нам једино стварно и извесно – садашњи тренутак. Забринутост је једно мучно стање које смо сами себи смислили, захваљујући којој старимо пре времена и наносимо штету и себи и другима.
Да ли тамјан, како неки тврде, има својства која би нас могла заштити од короне или било којег другог вируса? Свети Серафим Саровски каже: “Сваки дан провјетравај своју кућу и сваки дан је кади и пали кандило у њој”. Из простог разлога што дом који је освештан, а у коме породица живи у љубави, хришћанским врлинама и смирењу, који се свакодневно кади тамјаном у име Господње, неразрушиви је бедем за све демонске насртаје и сигурно породично пристаниште.
Недовољно вољеном обично себе сматрају деца која нису добила довољно родитељске љубави, мајчинске нежности, домаће топлине, као и она која су углавном васпитана ван породице. Уопште није обавезно да су то деца из растурених породица, интерната или домова за незбринуту децу. Ма како то жалосно звучало, али и у целовитим, материјално обезбеђеним породицама, деца врло често бивају недовољно вољена. Зашто?
"Иверска икона Богородице" је једна од најстаријих и најпоштованијих. Чуда која се догађају пред овом иконом позната су од давнина и приче о њима преносе с генерације на генерацију. Ово је сведочанство о једном од њих.