Узрок нашег тешког живота и извор страдања јесте наш грех. У овом, земаљском, животу то се јасно не види. Делује нам да праведници страдају, а грешници напредују и уживају у свим земаљским добрима. Али, не бисмо смели ствари и појаве мерити спољашњим изгледом. Ех, кад бисмо могли да видимо шта се дешава са душама оних који изгледају срећно у овом животу!
Кризе, обојене револуције и ратови или претње ратовима, осим што су наша свакодневица, постали су и извор страха од будућег светског рата за који многи кажу да је сасвим известан. Ради тога свакодневно расте интересовање за пророчанствима које су остали свети Оци на ову тему. Међутим, мало је оних који размишљају о истинским узроцима који доводе до светских ратова.
Један важан моменат хришћанства јесте чињеница да Сам Христос ништа није написао. Јеванђеље које имамо – то је сећање Цркве, сећање Христових најближих ученика везано за оно што су доживели и чему су се научили будући поред Њега; Сам Христос, међутим, није иза Себе оставио књиге, као што су их иза себе остављали многи учитељи. Шта је Он оставио иза Себе?
Једна од највећих грешака које родитељи чине према деци јесте – непрестана прича за коју родитељи мисле да је добар начин васпитавања. Међутим, не треба да будемо досадни: него да се тајно молимо, а потом да са њима разговарамо. Тако ће нам Бог, унутар наше душе, потврдити да ли су други прихватили наше речи или не.
У Цркви Светог Андреја у старачком дому у Атини за време читања Акатиста Пресветој Богородици прокрвoточио је Крст, а са иконе Богородице Јерусалимске почеле су да интензивно теку сузе.
Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванђеља: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку!
Светa Матронa Московскa једнa je од највољенијих светитељки у Русији данас. Њене мошти се чувају у Покровском манастиру у Москви, гдје вјерници непрестано хрле, тражећи њено заступништво. Овдје преносимо збирку прича о помоћи блажене Матроне која је стигла на адресу уредништва сајта Pravoslavie.ru.
Иконица на страницама новина или часописа, икона на корицама бележнице или роковника, календар препун приказа икона. Све сте то већ видели, на то сте навикли и уопште вас не чуди. Али намеће се питање: колико је то заиста нормално? Има ли нечега опасног и увредљивог према светињи у читавој тој реци приказа ликова светих на лаком и кратковечном материјалу? Питање може наизглед бити чудновато, али ипак га треба поставити.
Неретко бива да се верници у разговору пожале на људе са којима се сусрећу, наводећи низ критика на њихово понашање, непознавање или неприхватање вере. Но, нико од њихове горчине није имао користи, док је штета коју тиме наносе себи, а и ближњима, очита. Своју душу затрују туђим сагрешењима, иако уверени да чине дело Божије и да се боре за спасење људских душа.
Међу Светим Врачима, међу лекарима, међу Чудотворцима, ево Српског Светог Лекара - Светог Владике Николаја. Kо може избројати све душе које је Владика Николај својом речју и својом молитвом исцелио у Српскоме народу?! Ко би могао набројати многобројне оболеле савести које је Свети Владика излечио давши им истиниту веру у Истинитога Бога. Ко? Заиста, Он лекар душа и савести Српских. Небески лекар савести Српских.
Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Jер, љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост која траје вечно.
Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, када је пошла у смрт за правду српског народа, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег.
Током проучавања и дигитализације рукописа из манастирске библиотеке, монаси манастира преподобног Макарија Великог у Нитријској пустињи (Коптска Црква, Египат), открили су древне текстове написане пре 1630 година на коптском језику. Њихова анализа, коју су спровели стручњаци са Института за коптске студије у Каиру, показала је да представљају последње духовне поуке монаха Макарија Великог, које су забележили његови ученици. Ово дело резимира основе побожног живота хришћанина, задивљује својом једноставношћу, а истовремено и дубоким мислима.
Не очајавај када падаш, него устани и реци: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, него пошто је у теби још много гордости и сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно био свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио.
Ништа тако не уноси недоумицу у човека и не роји толико питања као његов однос према страдању. Како да имамо хришћански однос према несрећама? Зашто светитељи често страдају? Да ли болест може бити казна и шта је, уопште, казна са тачке гледишта вере? Једно је извесно: недовољно духовно сагледавање страдања може човека заувек удаљити од Бога.
Савремени напаћени човек не налази спокоја док не нађе нешто друго, нешто више, а што заиста постоји у нашем животу, дивно и стваралачко. Може ли човек да се сједини са Богом? Може ли да заједничари са Њим? Може ли да постане бог по благодати?
Минотаури, сатири, фауни, кентаури и грифони се често сматрају само фантазијом, ништа више од радозналих производа креативне маште. Али шта ако су такве митске звери остаци колективних сећања из далеке прошлости, када су људска бића заправо гледала животињска лица на анђеоским телима, говорећи језиком људи?
Филм говори о тешком времену за Православље у Црној Гори, о одјецима југословенског рата и суђењима братском православном народу због одбране Цркве којој је претио расцепо. Филм о чудесном Архипастиру, Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, ученику старца Пајсија. О процвату монаштва и духовности, о унутрашњем подвигу обичног човека. И о чуду које се догодило...
Свакодневно чинимо један грех и не примећујући његову погубност не само по наше спасење него и по наше људско достојанство. То је грех клевете. Њега чинимо сваки пут када некога оговарамо, омаловажавамо, вређамо част или дајемо изјаве иако знамо да су неистините, како бисмо створио негативну слику о другом човеку.
Древна кућа из 19. века у Самари (тада Кјубишеву) у којој се у зиму 1956. године „окаменила“ девојка по имену Зоја зато што је оскрнавила икону светог Николе Чудотворца, биће претворена у музејски комплекс. У руској Википедији ова прича назива се „православном легендом, народном причом, црквеним предањем“. Но, за колико легенди знамо тачну поштанску адресу места радње, конкретне чињенице и стварне животописе главних јунака? Реч је о најпознатијем чуду, упркос огромном заташкавању, које се догодило у СССР-у у време војујућег атеизма.