У петак, 20. новембра 2020. године у 7:07 часова у Војној ковид болници „Kарабурма“ у Београду упокојио се у Господу Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић).
Ако смо хришћани, требало би уједно да будемо и људи који су гостољубиви, да отворимо наше домове за госте и за ходочаснике, и да се потрудимо да им обезбедимо удобност, да бринемо о њима. Овако би требало да буде, али сва је прилика да постоји духовни разлог због којег све мање испољавамо гостољубље.
Најстрашнија ствар коју среброљубље може да учини с човеком јесте да га лиши разума. Он постаје и смешан и страшан у очима људи из околине, и ужасан у очима Божјим, али то не види и не разуме, само се хвали својим богатством, а сви унаоколо га мрзе, чак и они који се налазе поред њега, али се налазе само због неких среброљубивих помисли.
Обично се сматра да су легенде и митови заправо фикције и конструкције које, истина, полазе од историјских догађаја али их не преносе чињенично. Ипак, они носе дух и поруку која, иако наизглед нема чињеничну заснованост, садржи етос који више него било која чињеница утиче на формирање етичких и духовних ставова у народу којем припада.
Борба за идентитетско, историјско, духовно и културно наслеђе српског народа не престаје. Ту борбу коју су вековима уназад инспирисали освајачи и окупатори од пре два века инспиришу два егзистенцијално супротна погледа. Иако и данас битишу један поред другога они су суштински непомирљиви. Јер, један води ка Царству вечних вредности док други (за)води ка идентитетском изумирању свега онога што је српски народ кроз своје многовековно стваралаштво сабрао.
Једно од питања које човек поставља себи од искони јесте и питање душе. Невидљива а очигледна, неухватљива а увек присутна, не оставља на миру човека и његову неодољиву потребу да је разобличи и разоткрије. Међу највећим трагачима за суштином људске душе међу светим Оцима Цркве Христове је и Блажени Максим Монах, хришћанима познат као Свети Максим Исповедник.
Сви смо ми Хришћани призвани да будемо апостоли. Сви смо призвани да својим личним животом покажемо шта значи бити хришћанин, шта значи примати Бога у себе; да покажемо како се човек мења, како светли унутрашњом духовном светлошћу и његова дела доносе добар плод, мир, љубав, слогу и какву снагу дају.
Нарушавањем и преступањем Божије воље ми смо кренули да испуњавамо нашу сопствену вољу, која је породила смрт. Наше ослобођење од ове казне – то је одрицање и напуштање наше сопствене смртоносне воље и оздрављење човека путем његовог повратка у „природно“ стање.
Слобода није само реч него онтолошко својство човека зато што је створен по лику и подобију самога Бога који је слободно биће које се слободно остварује у заједници, у љубави. Погрешно поимање слободе главни је узрок спотицања и отуђења од стварности многих људи, особито младих, који трагајући за слободом неретко постају робови страсти и егоизма.
Један сусрет и догађај, на основу којих је глумица Јелена Громова извукла закључак да је грешник толико глув, суров и превртљив да он не би био способан да учини иједно добро дело када Бог не би утицао на њега и његове животне околности. На њеном личном искуству потврдиле су се Христове речи: „Без Мене не можете чинити ништа“.
Савремени човек снажно осећа сужавање времена. Оно нам се чини скраћено, као да је смотано у клупко или стегнуто у опругу. Недостатак времена је хронична болест века. Ми се задишемо од њега као од недостатка кисеоника. Наш технички век требало би да нам да више могућности него раније; али ми, напротив, осећамо да се време негде губи, као да пропада у провалију, и не стижемо да обавимо онај обим посла који смо раније лако постизали.
Живимо у непријатељском окружењу. То је окружење које комуницира сликама. Оно не дискутује. Једноставно ти показује слике, дан за даном. А за милионе родитеља, а тиме и за њихову дјецу, употреба медија постала је "литургија" њихових живота. Овај ритуал, ова "литургија", служи се у дневној соби. Медији нам буквално пружају символе, учења, параболе. Рекламе су кратке поуке – поставља се проблем, даје се решење, проблем се решава. А производ је блага вијест...
Колико год се то чинило наивним и бесмисленим, ипак је истина да је веома потребно пазити какве предмете и ствари држимо у кући. Непримерена и опскурна литература, предмети са паганским представама и значењем, видео и фото материјали са ласцивним или окултним садржајем… све то навлачи зло и велику духовну штету ономе чији је дом стециште таквих ствари и предмета.
Поред појмова: мир, љубав, срећа, демократија, права... појам слободе је један од најфреквентнијих појмова у речницима и појмовницима свих народа и цивилизација. У наше време, слобода представља скоро опсесевни појам. И сви и свако себи даје слободу да слободу тумачи по својој слободи! А, шта је, заправо, слобода?
Помоћни објекат средњовековног манастира Свете Варнаве у селу Лукоцреву надомак Новог Пазара нашао се поново на мети вандала, који су покушали да изазову пожар, али се он сам од себе угасио.
Људско самољубље се најчешће испољава управо у свакодневном животу, у гостима, у хотелу, у ресторану док је скромност тежи облик испољавања добра. Човек који болесно размишља како да себе постави изнад другог, није способан за стваралачки рад. Такав човек показује не само морално него и умно заостајање.
Рај постоји јер постоји Бог. Тамо где је Љубав, нема злобе и мржње. Тамо где је Бог, тамо су блаженство и срећа, тамо је пуноћа свега што је добро и предивно. Он нам је припремио Рај из Своје огромне љубави према нама, али како ћемо доспети у Рај ако нам је љубав страна? Како ћемо бити уз Љубав, ако смо сами постали – мржња, злоба, негодовање?
Очовечењем Бога и Његовим уласаком у свакодневни живот људи у личности Исуса Христа, дошло је до занемаривања разлика и посебности људи и народа и њиховог сједињавања на темељу онтолошке једнакости. Сједињењем у Христу сви постају Народ Божији, “… род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен…”, један нови израз припадности који омогућује пуноћу обећане будућности у Царству Божијем.
Корист од лекарских савета показује се после извршења истих. Исто бива и са духовним поукама. Мудрост и корист њихова за исправку живота и усавршавање верних слушалаца показује се после њихових практичног извршења.
Понекад добра дела тражимо са стране, испољавамо срдачност и саосећање према онима које видимо први пут. Али лакмус папир по коме се истог трена може одредити квалитет наших добрих дела јесте наш однос према укућанима. Колико је тешко стално чинити добро онима који живе с нама раме уз раме?