У петак 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског, у 8:20 часова, у Клиничком центру Црне Горе, послије примања Свете тајне причешћа, упокојио се у Господу Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Светога трона пећкога г. Амфилохије (Радовић). Сахрањен је 1. новембра у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици.
Чудо не значи нешто нечувено, неприродно, супротно природи ствари, већ напротив, то је тренутак када Бог улази у Своју творевину и када се успоставља склад створеног света са својим Творцем. За хришћанина, дакле, чудо није само далека историја, већ цео његов живот. На крају крајева, и молитва је вера да Бог може показати чудо за онога који се моли, како велико, када му спашава живот, тако и мало, за њега потпуно неприметно...
Иако је став Цркве о браку и његовом разводу, потпуно јасан, кризе хришћанских бракова данас представљају реалност. Ако је суштина брака у љубави између супружника, шта бива када се та љубав угаси, било на једној, било на обе стране? Није ли такав живот мучење? Не страдају ли у том случају, поред супружника, и њихова деца, и њихови ближњи? Шта дакле да се ради када до неслагања у браку дође?
Када човек умре, сви његови пријатељи, рођаци и цело његово имање остаје на овом свету. Једино добра дела одлазе с њим, сведочећи и показујући Богу истину о његовој души.
Ако желимо да сачувамо децу од погубних утицаја, потребно је да их на време научимо методама духовне борбе. Ипак, да не сметнемо са ума и ово: да бисмо друге научили и сами морамо бити научени.
Појму „пасивни” најбоље одговара израз суштинска незаинтересованост за веру и стварна отуђеност верног народа од саборног, подвижничко-литургијског начина живљења у Цркви. Можемо скоро са сигурношћу рећи да управо такав дух и влада у нашем народу.
Док су мироточиве иконе типично ретка појава којом Бог открива Своје присуство, како би ојачао и утешио вернике, постоје времена и места на којима Бог посебно излива своју милост. Тако се у цркви Арханђела Михаила у селу Урусово у близини Москве тренутно налази 16 предмета који мироточе: девет икона и седам крстова.
Читавих шеснаест година пре него што је одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ 2003. године Владика Николај (Велимировића) прибројан лику светих, народ је у овом духовном горостасу већ препознао светог Божијег угодника. Али се опоменуо и чудесних догађаја који су се збили на његовој сахрани као и приликом првог освећења славског колача њему у част.
Често се и данас чује да је Бог некога "бацио" у болест, да би постао свестан својих грехова. Или, чујемо да Бог искушава људе кроз невоље, ради њиховог духовног буђења. Говоримо, дакле, о Божијем "уразумљавању" или "допуштењу", који за крајњи циљ имају човеков повратак на пут живота и врлине, са којег је скренуо.
Наш век је посебан, трагичан. Осећај је такав као да присуствујемо последњем акту историјске трагедије. Човечанство је у свом постојању увек представљало болестан организам који грех разједа као чир. Међутим, сад изгледа да је болест достигла свој последњи стадијум и прелази у агонију. Нашу планету непрекидно потресају ратови, природне непогоде и катаклизме, стиче се утисак да се земља уморила од људи и жели да их збаци као инсекте са свог тела. Не само хришћани, већ и људи других религија, и неверујући осећају знаке краја који се ближи.
Грех је, говори свети Златоусти, највећа трагедија за човека, а од ове већа је само трагедија немања свести о греху. Управо живимо у времену умртвљавања осећаја човека за грех, његово не само релативизовање и умањивање значаја, него и превођење у “врлину”.
У размаку од недељу дана гледао сам филм "Тома" о животу чувеног певача и филм "Божији човек" о животу чувеног светитеља Нектарија Егинског. Кроз сагледавање реакција које су изазвали код публике и порука које носе, можемо сазнати доста тога о свом колективном душевном стању.
Четири дана након што је помазана уљем са мироточиве иконе Пресвете Богородице, девојчица која је имала озбиљне повреде главе и мозга и пала у кому, на велико изненађење лекара, опоравила се од последица саобраћајне несреће, коју је доживела са својим оцем у месту Неа Смрини.
Не треба приносити духовнику списак грехова, него покајни осећај, не детаљно обрађену дисертацију, него скрушено срце... “Не бој се“, говорио је Јован Лествичник, „ако падаш и сваки дан, али не оставиш путеве Божије; стој храбро, и Анђео, који те чува, уважиће твоје трпљење“.
Седиште ће се звати Аврамова породична кућа и гради се на острву у блискоисточном граду Абу Дабију. Седиште се поставља у сарадњи са папом Фрањом и сунитским муслиманским вођом шеиком Ахменом ал-Таиебом, након што су обојица потписали глобални мировни споразум под називом Документ људског братства за мир у свету. У њему ће се налазити јединствен екуменистички објекат: „црква“, синагога и џамија, под истим кровом.
Људи више не уживају у животу, у тренуцима који пролазе, но намећу себи одговорност да буду звезде риалити програма који мисле да сами режирају, очајнички желећи да се другима свиде и да их други прихвате. Зар морамо сваки од наших великих тренутака да профанишемо тиме што их постављамо да неки жири на друштвеној мрежи бодује наша искуства, па на основу тога да их и ми вреднујемо?
Људи су створени са слободном вољом. Зато у животу могу да изаберу пут који им се свиђа: или пут истине и страдања за њу, пут милосрђа и љубави, или пут служења својим похотама и страстима – греховни пут. Даровавши нам слободну вољу Христос не жели да утиче на нас принудом.
Живот данашњих људи постао је несносан и компликован. Сва технолошка решења, уместо да олакшају, само су отежала животне прилике човеку који би да се не мучи. И тако, уместо обећаног земљског "раја" свакога јутра будимо се у "паклу".
Сечемо своје душе гресима, сејемо зло и мржњу у свету, живимо у жару страсти, заборављајући да нас Бог чека баш као што је и отац из јеванђелске приче чекао изгубљеног сина. Бог је из љубави према нама постао човек, поднео мучења, патње, умро, сишао у најтамније дубине пакла како би спасао сваку душу. Нисмо се још ни родили, а Христос је већ поднео муке за грехе које ћемо починити. И до дан данас, Он и даље пати за нас.
Одавно се зна за случајеве мироточења, чак и крвоточења икона. То се најчешће дешава у црквама али није реткост да иконе замироточе и у домовима хришћана. Сваки такав случај побуђује посебну пажњу и обавезно питање: шта то значи? Зашто иконе мироточе? И колико год размишљали, нећемо се померити од почетка, али ће мироточива икона продубити наш однос према Господу, Његовој Мајци и Светима.