Многи се варају верујући да постоји спасење ван Христа. Они желе славу без патње, благостање без жртве и не желе да им смета крст и Онај Који је за њих на њему умро. Али, апостол нас упозорава да нас ни многобројна добра дела не могу спасити: „Јер сте благодаћу спасени кроз вјеру; и то није од вас, дар је Божији; Не од дјела, да се не би ко хвалисао. “
Ово је драматична прича о вери, атеизму, чуду и трагичним последицама Руске револуције, испричана на позадини историјских догађаја у Русији, у време када је вера била прогоњена. Сведочанство о атеисти који је ударио мачем икону Мајке Божије, из које је потекла крв, а милошћу Божјом одмах након тога, вера је надјачала његов атеизам, показујући му да је љубав јача од мржње, а вјера јача од атеизма.
Видимо како се зло разгранало и на све стране разбуктало. Нечастиви је утростручио напор да свуда и на сваком месту дубоко утисне свој печат зла и безакоња. Да ли нас је Господ заборавио? Знамо, а и апостолско слово нас опомиње: с ким је рука Божија с њим је и благослов Божији. Ако се рука Божија одмакне од појединца, или од народа, настаје назадовање и страдање. Зато, одговор нам је у нашој вери да је Господ Створитељ и Сведржитељ.
Научимо се Јеванђељској причи о смокви. Свако дрво које не рађа добра плода, сече се и у огањ баца. Будимо плодна и добра дрва, да нас Господ препозна као Своје и да нам се обрадује по Његовом Другом Доласку.
Да ли смрт представља потпуни крај односа између мужа и жене, ако су се заиста волели? Чак и на небу, зар не би били поново заједно? Према Светом Јовану Златоустом - једном од најпоштованијих светитеља у Православној Цркви - нема чега да се плашите. Када је љубав између мужа и жене истинита и трајна, чак ни смрт је не може зауставити.
Света Гора на ивици рата: Полиција против монаха у борби за контролу духовног центра Православља. Цурење тајних докумената открива планове за насилно уклањање монаштва и претварање Атоса у обичну туристичку дестинацију. Док се свет моли за мир, моћници овог света кују завере иза кулиса.
Услед огромних шумских пожара у Бугарској, један старац постао је невољни херој, успевши да учини оно што је изгледало немогуће - да заустави ватрену стихију и сачува светињу. Изненадна снага, коју му је Бог тог тренутка подарио, доказ је да чак и у најтежим тренуцима, вера може да покрене чуда.
Понекад, у последњим речима умирућих верника, можемо додирнути тајну која је била садржај њиховог земаљског живота, али и ону која им је откривена на граници између овог и других светова. Али клеветници Бога и вере умиру јадно. Нешто им се открива на овој ивици живота, пред саму смрт виде демоне окупљене крај кревета, осете смрад или врелину паклених провалија...
Хришћанство тврди да је вера Божији дар. Нико, каже Христос, не може доћи Мени ако га не привуче Отац који Ме је послао. Али због чега онда тај дар није дат свима? Због чега изгледа као да Бог једне бира и привлачи Себи, док за друге остаје затворен?
Монаси манастира Есфигмен, једног од 20 манастира на Светој Гори, већ деценијама су у сукобу са грчким властима и Цариградском патријаршијом. Њихов грех? Боре се за очување аутентичног Православља, супротстављајући се ономе што они виде као либерализацију вере. У најновијем поглављу ове дуготрајне борбе, грчка полиција је затражила одобрење за специјалну операцију - исељење монаха из Есфигмена.
Смрт особе је трагедија за породицу и пријатеље. Понекад се чини да се покојницима више не може помоћи, осим сахране, комеморације, споменика на гробу и лепог сећања на њих. Али у стварности то није тако. Ово је сведочанство из манастира Лелић код Ваљева о томе колико молитва помаже упокојенима.
У животу никада не знате ко је ко и ко вам може помоћи. Ако не можете помоћи, немојте ни одмоћи и немојте никада омаловажавати било кога, па ни онога који спава на улици. Мени се живот променио када ми је једног таквог Сам Бог послао.
Старац Пајсије Светогорац: Крст искушења је узвишенији од благодатних дарова, којима нас дарива Бог. Блажен је онај који има не само један крст, него пет. Мучење, или мученичка смрт је чиста плата. За то у сваком искушењу треба да кажемо: “Благодарим Ти Боже мој, јер ми је то било потребно за моје спасење.
Да ли извлачимо праве поуке из нашег страдања? Да ли је икада могуће пребродити тешкоће без вере? Страдање се допушта да би они који страдају били пажљивији и посвећенији Богу, каже Свети Јован Златоусти. Зато, да ни не покушавамо да се изборимо са проблемима уколико претходно не затражимо помоћ од Бога.
Изнад свега имајмо дела Љубави, јер по томе знамо да имамо Христа, односно благодат Његовог Светог Духа, јер ако то немамо онда су нам бадава сви постови! Не спасава пост, него Христос, а Христос је Љубав.
Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему, не са страхом да ће нас казнити, него са поуздањем које нам даје осећање да у Њему имамо пријатеља. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност.
Да бисмо разумели у какву то област душа улази након смрти, морамо имати целовит поглед на људску природу. Морамо знати каква је била човекова природа пре пада, затим какве су промене наступиле после пада, као и какве су човекове способности за ступање у везу са духовним бићима. Можда је најкраћи а најјаснији православни одговор на ова питања дат je у књизи епископa Игњатија Брјанчанинова у којoj је посветио једно поглавље разматрањ у о „чулном опажању духова“ тј. анђелских и демонских јављања људима.
Сви смо у цркви са осмехом и побожним изгледом... Али то често личи на излог! На претварање! Лажни осмеси, а изнутра кључа казан. Чим уђемо у кућу, осмех нестаје, креће наша борба да "спасемо" децу, мужа. Kреће гунђање, покушаји контроле. Само наша промена може утицати на ближње - када постанемо они који носе љубав и радост, а другима остављају слободу и простор.
Прекид већ започетог живота у Божијим очима непоправљиво је кршење Његове најважније заповести. Ово је истинита прича о томе како је сузама једна мајке и сина спасена нерођена беба, која неће оставити равнодушним ни дубоко религиозну особу, ни искреног атеисту...
Човеков живот иде једним од два пута, све док не пређе преко тачке после које нема повратка. Немогуће нам је и замислити да би светитељи на крају свог живота изненада одлучили да постану блудници или разбојници, јер су дошли у стање у коме је повратак греху немогућ. Печат Антихриста, међутим, искључује свако покајање. Корак по корак, почевши од малог помирења са грехом, прихватајући "прихватљиве" компромисе са савешћу, човек постепено извлачи из себе, не само подобије Божије, које није успео да стекне, већ и сам лик Божији, долазећи до стања после ког више нема повратка. А видљиви печат звери је само симбол који потврђује умртвљеност његовог духа.