Увређеност je дечија навика коју је могуће победити. Ми се сами мучимо од своје увређености и не можемо да опростимо, тешко нам је налазити се поред лако увредљивих људи. Али, ако је увредљивост својство карактера стечено у детињству, значи да је то могуће исправити и олакшати живот себи и другима.
Данас више не треба никога убеђивати да Бог постоји. Међутим, оно главно није у знању, него у нашем односу према Богу. Зато, наше знање да Бога има, не само да не приводи, него нас и удаљује од Њега, усељавајући у нас лажну религију, која нимало није боља од отворене безбожности. Оваква вера има свој израз у флоскули да изнад нас има Неко или Нешто, Кога они називају Богом. Оваква природна или општељудска лаж-религија, у ствари, нема ништа заједничко са хришћанством.
Постоји колективни оптимизам који намеће званична идеологија. То налазимо у историји. А постоји и масовно глупирање које нам наводно нико не намеће, кад је унаоколо само „хи-хи-хи“ и „ха-ха-ха“ као испољавање свеопште играрије и наводне безбрижности. Можда је то просто колективна неуроза, просто покушај да се сакријемо у стихију смеха као у рупу или да избацимо акумулирани нервни умор. Јер тешко је живети и страшно је размишљати.
Након великог успеха у Србији, пројекат „Поносна картица“ стигао је и у Републику Српску. Ексклузивни носилац франшизе на територи Босне и Херцеговине је Фондација „За живот“ из Бања Луке, која, у сарадњи са „Покретом за децу ТРИ ПЛУС“ из Чачка, старта 1. јуна на Међународни дан деце, а под називом: „Поносна картица 2020 - Цијена минус за 3+”.
И ти и ја, сваки човек је бесмртно биће. Када сретнеш човека реци себи: ово је мој вечни брат, ми ћемо заједно бити на ономе свету у вечности. Тако, да љубимо један другога, да чинимо добро један другоме, да мислимо добро један другоме, да не завидимо, да не пакостимо, да никакве грехе не чинимо. Зато је Господ постао човек да покаже да човек може живети без греха, када хоће.
Да питање поимања добра и зла ни из далека није тако једноставно како нам се наизглед чини, сведочи свеукупна историја људског рода. У њој су се добро и зло преплитали пречесто бришући разлике и потирући границе међу собом. Зато је више него потребно знати: одакле је потекло зло, ако је Бог благ и не твори зла. Шта је то заправо зло? И шта је то добро? Да ли је све што се чини добрим и пријатним, заиста тако? Можемо ли убити драгу особу, чинећи јој добро? Може ли добро бити оштро, па чак и сурово…?
Највећи Божији благослови и чуда захтевају време. Зато некад мора да се чека, и веома је важно да се чекање учи. Циљ је стећи научити врлину стрпљења, макар се и не остварило то чему тако ужурбано тежимо. Ако смо се научили стрпљењу и трпљењу, тј. ако смо се изнутра, у духу, тако променили да смо се отворили за тај дар Духа Светога, онда смо остварили оно што је много потребније од било чега што ми сматрамо да треба да урадимо током живота. Јер, добили смо једну од пресудних особина за Царство небеско.
Свака трагедија у нашем животу може да се развије врло повољно и благословено за ствари које се тичу живота, и да донесе нешто добро за душу, на радост. Важно је не бити против Бога, против живота, против догађаја, већ се кретати са животом и имати веру. Веру која види догађаје који још нису дошли, као да су већ ту и то са оптимизмом. Чекати, дакле, кроз ову муку, светлост Христову, а не мрак пакла, не безнадежност, не очајање.
Није нам непознато да од искони, а особито у ово наше време, има оних који идеју узвишене жртвене љубави замењују пролазном заљубљеношћу и телесним страстима. Јасно је да је то дрво без корена које плода не доноси и да се потреба за постојањем целомудрености особито везује за жену. Без чистоте њене душе нема ни љубави јер ако, по речима св. Jована Лествичника, жена изгуби уздржање, целомудреност и скромност дароване јој од Господа, ниједна жива душа се неће спасити.
Заиста су наши малишани траг божанског на земљи и заиста су тачне јеванђељске речи нама одраслима: “Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско...“ ипак, за разлику од светитеља, деца немају разумну и духовну силу да се одбране од опасности које их вребају. На жалост, ми, данашњи родитељи, нисмо ни свесни да смо управо највећи саучесници у обесвећивању и светогрђу чистих дечијих душа.
Озбиљна је грешка малој дјеци говорити о демонима у детаље, зато што кад дијете једном чује какви су, немогуће је да их престану замишљати. Децу би требало учити о хришћанским борбама али без директног освртања на борбу са демонима. Дечије мисли требамо усмерити на Христа, светитеље и анђеле.
Није ништа необично у данашње време да родитељи врло често дођу у стање прекомерне исцрпљености. Као један од фактора који на то утичу помиње и друштвени притисак да будемо савршени родитељи. За црквене породице постоји још један додатни притисак – свест о томе да ћемо за своју децу одговарати пред Богом. Али, када ову одговорност пред Богом за децу протумачимо на претеран и неправилан начин, када прочитамо неке идеализоване црквено-породичне приче у црквеним часописима и на интернету – све то скупа доводи до мучног и тешког притиска на верујуће родитеље и до њиховог психолошког сагоревања у родитељству.
Да нама хришћанима Христос треба да буде образац и узор у свему, па и у опхођењу према онима који од нас затраже (духовну) помоћ, нема потребе посебно наглашавати. Међутим, често сусрећемо такве духовнике који на врло чудне начине везују људе за себе. Такав однос према онима који им се исповиједају прије или касније претвара се у поробљавање и неслободу.
Последњих пар месеци пандемија корона вируса COVID 19 не престаје да буде тема број један не само у Србији него и у читавом свету. Упоредо са вирусом пажњу светске јавности привлачи и све већи притисак научних кругова да обавести јавност о погубној штетности по здравље нове 5G технологије која у синергији са поменутим вирусом представља право оружје геноцида над светском популацијом. Да ли је 5G заиста оружје за масовно уништење људског рода?
Такозвани адолесцентски, ми бисмо рекли пубертетски, период у развоју човекове личности представља најкритичнију тачку у животу свакога човека. У том периоду разрешавају се три главе одреднице: однос према самоме себи, породици и ширем друштвеном окружењу. Наравно, породица и друштво нису само заједнице које трпе утицај младог човека већ и они који на њега утичу.
Изгледа да нам никад као сада није био потребан један додатни уплив вере, наде и, самим тим, охрабрења, у овим данима када су многи међу нама, и уопште широм света, збуњени, сметени, уплашени, многи чак захваћени и паником и, наравно, обузети питањем: шта ће бити, како ће се све ово завршити, а шта ће тек онда да наступи?
Врлински живот је рецепт за безбедан пролазак кроз пандемију која нас је задесила. Према истраживањима Флоре Гиљмутиднове са Оренбуршке медицинске академије, потврђене су чувене речи Оца Тадеја: “Какве су ти мисли – такав ти је живот”, јер свака мисао и осећање одашиљу одређену фреквенцију, која погодује или вирусу или људском организму да се избори против њега. Резулати њених истраживања упућују да смо најзаштићенији живећи хришћанским врлинама.
Хоћу да ти кажем да сам те волео још пре свог рођења за које се испоставило да је моја смрт. У тренутку кад су се метални нокти приближили мом телу, безгласно сам узвикнуо: „Мајко, спаси ме!“. Кад су се упили у моје тело као зуби грабљивице, повикао сам: „Мајко, не убијај ме, поштеди ме!“. Али све је било узалуд и мајчина утроба је за мене постала место погубљења.
Ми, некада, не схватамо да су драгоцене неке мале прилике које нам Бог даје, па их пропуштамо. Не обраћамо пажњу и не слутимо да оне могу да нам донесе изузетно значајну оставштину. Зато прихватајмо те мале прилике које нам се пружају. Јер, и тај посао на малом може бити много већи него што нам се чини…
Никада живот човеков није био лак и безметежан, било да је у питању живот у немаштини или изобиљу. И један и други носе своје немире и искушења а са њима и опасности по спасење. Само је питање како носимо свој живот: очајавајући или се радујући.