Православна-католичанска вера
Блаженоупокојени Епископ будимски Г Данило (Крстић) спада у ред врло особених личности српске Цркве 20. века. Био је један од најобразованијих архијереја Српске Православне Цркве. Својом изузетном ерудицијом и пастирском речју, одушевљавао је младе интелектуалце, нарочито студенте Београдског универзитета за Реч Господњу и Јеванђеље Христово. Богати богословски и књижевни опус владике Данила разасут је у многобројним публикацијама. Преносимо једна незнатан део његовог интелектуалног и духовног богатства.
Три спрата цивилизације
Блаженоупокојени Епископ будимски Г Данило (Крстић) спада у ред врло особених личности српске Цркве 20. века. Био је један од најобразованијих архијереја Српске Православне Цркве. Својом изузетном ерудицијом и пастирском речју, одушевљавао је младе интелектуалце, нарочито студенте Београдског универзитета за Реч Господњу и Јеванђеље Христово. Богати богословски и књижевни опус владике Данила разасут је у многобројним публикацијама. Преносимо једна незнатан део његовог интелектуалног и духовног богатства.
Запиткивачи овога века
Свети Божији пророци старозаветног доба били су људи којима је Бог откривао тајне света и човека. Њихова је мисија била да упозоравају на оно што долази и, свакако, да разобличавају тајне скривнице људских срца. Иако се од њиховог времена до данас много тога изменило, људско срце остало је легло патологије.
Пандемија страха
Страх од заразе је, заправо, страх од смрти. То је суштина свега што нас окружује у овим данима пандемије и што се збива у целом свету. Ми који смо у Цркви, на свој начин, прихватамо и схватамо да смрт и њен жалац није немогуће победити јер Господ наш Исус Христос, дошавши Себе да жртвује, платио је за нас! И то је суштина односа Хришћанина према смрти а кроз то и према пандемији.
Преданост вољи Божијој
Постоји у политиколошкој науци једна лекција која носи наслов: раскорак између нормативног и стварног. У свакодневном животу то је растојање између онога како треба и онога како се практично чини. И док ово прво добро познајемо, ово друго скоро да и не постоји. Велики проблем настаје када се нормативно треба применити на стварно.
Свештеници и “свештеници”
Скоро да свако промишљање на тему црквеног живот можемо, ако не да ставимо у контекст искушења које нас је постигло, а оно макар да у њему видимо повод за гласно размишљање. Огромна количина мржње према Цркви, свештенству и вернима наше Цркве, излива се ових заражених дана на друштвеним мрежама. Крива је Црква, криви су попови и криви верни што се причешћују из једне Чаше и једним “прибором”. Није ли то сведочанство о нама и израз става који се негује деценијама уназад?
Реч утехе усред пандемије
Не би требало да се опиремо мерама које предузима држава, у циљу сузбијања несреће коју видимо у животима многих људи. Погрешно је ићи против државне власти. Требало би да поступамо онако како она каже, јер не тражи од нас да се одрекнемо своје вере, већ само да предузмемо неке мере за опште добро свих људи, да би ово искушење прошло – а то није ни мало неразумно.
Хришћанин у данашњем свету
Бити хришћанин данас значи бити исповедник. Али, то није онај исповедник који галами о својој вери и ко је намеће другима. То је онај који се стара да живи благочестиво, не подилази под законе и морално стање друштва, не врши погодбе са савешћу и не оправдава своје недостатке неморалношћу околине. Бити исповедник значи сачувати јединство речи, дела и помисли како у заједници јединомишљеника тако и изван црквене ограде.
Пећка Красница и куга
Можда би се могле пронаћи сличности тренутне ситуације, са једним догађајем из 1911. године који се збио у Пећи. Беснела је колера и догодило се нешто што ни данас нико не би могао очекивати…
Има ли места за Бога у закону?
У свом делу ''Браћа Карамазови'' велики Достојевски је кроз свог главног јунака констатовао да тамо где Бог нема – све је дозвољено! Принцип немања Бога загарантован је највишим државним правним актима. Принцип имања Бога – једноставно не постоји (као што не постоји и Бог). Па, хајде да видимо где се налазимо.
Како победити раздражљивост?
Једно од најопаснијих стања у које може запасти човек јесте раздражљивост чији је главни узрок неуравнотеженост душе. Неуравнотеженост, пак, по учењу светих Отаца, долази нам од острашћености и надмености живљења. Дакле, сластољубље и гордост су дубински корени раздражљивости. На ову ватру човекове душе, ђаво не пропушта прилику да дада сламу клевета како би људску заједницу још овде на земљи претворио у пакао.
Прича о свештенику и лопову
Ступивши на странпутицу, људи се веома често до те мере изгубе и крену лутати да временом изгубе сваку оријентацију и циљ живота, притом не штедећи ни своје најближе, чак ни родитеље. Много је трагичних примера занемаривања, па и злостављања родитеља од стране своје деце. Ипак, неки од њих свој епилог добију као онај у јеванђељској причи о блудном сину.
Умни рат
Рат је најпре настао на Небу, како сведочи Свето Писмо. Покренуле су га свете умне силе Божије предвођене архистратигом Михајлом против отпадника. Но, тај се рат спустио на земљу, међу људе, и траје дан-дањи. Њиме руководи богоборна умна сила Сатанина, планирајући и хушкајући људе једне против других и против Бога. Чак је и Сорош у једном тренутку искрености изјавио да је био човек док није постао бизнисмен.
Старица
Старачке руке, то су руке које су тешко радиле целог живота. Често се могу видети такве руке код стараца, искривљене од реуматизма, мршаве, с дебелим венама и просто пожелите да их пољубите. Историја ХХ века с његовим колективизацијама, радним данима, ратовима, сиромаштвом, ћутљивим трпљењем, може се учити без читања књига, само гледајући руке стараца који су све то преживели.
Бог нас помаза и запечати
Нема хришћанина без светог крштења, али је истина и то да данас многи људи имају различито поимање ове свете Тајне као и мотиве приступања крштењу. За неке се ваља, неки хоће да се уведу у веру, неки да им се деца смире и не лудују... А, да ли онај који се крштава и сви око њега који присуствују овој Тајни, поимају и да ли дубоко доживљавају смисао онога што се са њима у том тренутку збива?
“Корона” vs Путир
Никада до сада ни једна епидемија није до те мере употребљавана у медијима као што је то случај са актуалном епидемијом “Корона-вируса”. Иде се чак толико далеко да се у неким западним земљама забрањују и окупљања верних у црквама и њихово присуство богослужењима. Какав одговор може бити наше православне Цркве и наше вере православне на ову, можемо слободно рећи, глобалну кампању?
Љубав према Богу
Две заповести о којима, по речима Спаситељевим, висе Закон и пророци јесу заповест о љубави према Богу и ближњем. Али, како знати да имамо љубави према Богу? Један од најзначајнијих показатеља јесте непрестано удаљавање од зла. Али, не само то; него и испуњавањем јеванђелских заповести достижемо љубав Божију. Самим тим, ми пребивамо у љубави према Богу, остаје у љубави Божијој.
Саопштење Епархије Захумско-херцеговачке и приморске
Као што треба да се трудимо да се наша одговорност и опрез према овој пандемији никада не претвори у сијање панике и страха међу људима са којима живимо, тако и наша лична храброст и вјера никада не смију добити обрисе дрскости. Стога, имајући на уму да није добро тврдоглавошћу и неодговорношћу, како грађанском тако и вјерском, „кушати Господа Бога својега“ (Мт 4, 7) Епархија Захумско-херцеговачка и приморска предочава листу мјера које могу да буду од помоћи свима нама у борби која данас у солидарности и бризи уједињује читав Божији свијет.
Неверник
Срце је човеково станиште Бога живога и једино га Бог може утешити и учинити радосним. Срце у којем Бог не живи испуњено је горчином и очајањем. Такво срце тражи и жели многе ствари, али га ништа не задовољава јер сва животна задовољства немају моћ да испуне празнину људског срца.
Вирус „Корона“ - између вјере и маловјерја
Црква је одувијек била прибјежиште, уточиште од зла овога свијета, а осим своје заштитничке улоге за све оне тлачене, обесправљене и прогоњене, Црква је била и остала Дарохранилница вјечних добара – Крви и Тијела Христовог, захваљујући чему смо могли, можемо и моћи ћемо присајединити се са Распетим и Васкрслим Христом, а тиме надвладати смрт, сагласно ријечима Господњим: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јн. 6, 53-54) - поручио je Његово преосвештенство епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије.