Прича о слепом
Нема човека хришћанина који се не диви јеванђелским причама о чудесним исцелењима која је Господ наш Исус Христос даривао болнима. Особито су дирљива сведочанства о враћању вида слепима, или о исцелењу слепога од рођења. Међутим, мало ко зна за примере чудесног враћања вида које је учинила Његова Пресвета Мајка. Ево једног таквог догађаја.
Мајци која није могла да нађе гроб погинулог сина
Не тугуј, мајко драга. Грешна је велика туга. Божија је земља и све што је на њој. Ма где да је гроб твога сина, на Божијој је земљи. Кад додирнеш црну земљу пред прагом куће, додирнула си ивицу гроба сина твога...
Има ли судбине?
Врло често можемо од људи чути да догађаје тумаче некаквом судбином, слепом и неумитном и унапред одређеном. То је одраз духовне и сваке друге пасивности, чак неспособности човека да животне прилике осмотри у светлу личног односа према себи као узроку појава и догађаја, али и према Богу који промишља о свему и свакоме.
Велики терет за мала плећа
У данашњем цивилизованом свету и деца све мање личе на децу. Оптерећена су свим и свачим, обавезна да освајају нова знања. Осим тога, ту су и небитне информације које нуде медији, па још и саблажњујући садржаји забаве... Свега ту има, само Христа нема! А где нема Христа, нема ни расуђивања. Џаба све то знање.
Чудотворна вода светог Атанасија
Свету Гору Атонску православни хришћани називају још и Башта Богородичина. У тој Башти сама Богомајка је баштован који брине о свему битном за живот њених житеља. За све оне лишене заједнице са Богом Њен сусрет са људима назива се чудом, док је за оне који ум Христов имају, сваки сусрет са Њом нешто најприродније и најнормалније. Поготово за монахе који се на Светој Гори подвизавају и над којима Она бдије даноноћно.
Има ли данас правих хришћана?
Има их, има пуно. Да их нема сунце би се јарко угасило, јер зашто би такво скупоцено кандило светлило једном зверињаку.
Чудотворна вода Светог Атанасија
Неизмерна су и неизбројива чуда која је својим верним учинила Пресвета Мајка Божија. У најнеобичнијим и најнеочекиванијим приликама просијавала је своју љубав према човеку, било у духовном - дарујући мир и радост, било у материјалном -дарујући неочекивану помоћ у тешким приликама. Ево једног таквог догађаја.
Последице греха
Грех је попут најстрашнијег отрова: сладак у устима и чемеран у стомаку. Најпре сласт а потом несносни бол и горчина. Нема веће муке него када човека мучи савест. Нема веће страхоте него када човек не сме да остане сам са собом, када се загледа у своју празну изгубљену душу. Ето цене за грех.
Пут Цркве
Удаљени од Христа и дубоко заглибљени у хуку света, наш ум и срце постају све грубљи и неосетљивији за препознавање тајне Цркве и Њене улоге у том истом захукталом свету. Профани човек не осећа Њену светост, а нестрпљивост тог истог профаног човека спречава га да препозна Њено трпељење и жртву као пут којим она ходи до крајњег циља - спасења свих људи. Та Божија тајна којом Црква Духом Светим разумева стварност садржана је у љубави Христовој. Те љубави, нажалост, све је мање у човеку.
Духовна чулност
Дух Свети је један али су различити Његови дарови. То, међутим не значи да су у различитим даровима и различити духови. Зато, када се духовни људи међу собом расправљају, то значи да су под утицајем различитих духова. А то је опасно за јединство Цркве.
Освештајмо знање
Добро је знање и добро је образовање. Просвећен и образован човек су украс човечанства и живи мото његовог напретка. Уосталом, читава једна историјска епоха и носи назив – просветитељство. Али, не доприноси свако знање напретку, већ само оно које је Духом Светим освештано. Једино такво знање није у служби разарања добара до којих је човек дошао сабирајући знање надахнуто Духом.
О миру
Има ли данас у свету више коришћене речи од речи мир? Што је више изговарамо, мира је све мање. Мир се губи када се хвалимо или узносимо над братом својим, када га осуђујемо или поучавамо без кростости и љубави. Данашња цивилизација је управо цивилизација гордости и таштине. У гордом и надменом човеку мир не налази своје скровиште.
Неспособни за грех
Наше зле мисли и лоше расположење утичу на друге људе. Ради тога је потребно очистити дубину нашег бића од сваке злобе. Јер, када је наша душа посвећена онда из ње зрачи добро. Не морамо тада изговорити ни једну реч; из нас ће, једноставно, исијавати љубав.
Не кради државу - владика Николај
Не кради државу, јер је скупо плаћена. Браћа твоја изгинула су у ратовима бранећи државу. Они су положили животе своје за државу - како се ти усуђујеш красти и поткрадати ту прескупу тековину? Ова је држава и њихова колико и твоја, и више је њихова, јер су је платили више од тебе; више су уложили у њу него ти. Ја кажем: држава је својина и оних који леже у гробовима колико и оних који играју по салонима, и још више.
Животне координате
Савременим језиком говорећи, Господ нам је оставио посебан координатни систем по коме данас налазимо своје место у Васељени, као и компас који нас води правим путем. Снага крста је неупитна, а ми смо, историјски, духовно и у сваком погледу, закрштени те нам ваља Крст носити. Свештеник Лазар Војводић, духовник у параклису св. Стефана у КБЦ „Бежанијска коса“.
Дијалог или терор
На недавно одржаној манифестацији на којој су улицама Београда дефиловали људи хомосексуалне оријентације, пронет је и транспарент са наруженим ликом Пресвете Богородице и Богомладенца Христа. Овај призор отвара многа питања али се сва она могу свести на два: да ли је у питању само девијација личности или је све то део једног континуираног историјског рата против Цркве Христове и њених вредности. Ако се Србија хвали тиме да је слободна држава, онда с правом постављамо и ово питање: Зашто неко има слободу да моју слободу извргава руглу? Расуђује свештеник Владимир Левићанин.
Иступимо из самодовољности
У јеванђелској причи о богатом младићу сусрећу се Стари и Нови Завет. Кроз ову причу се види сусрет Старог и Новог Завета – старозаветне заповести су корисне као вежба, али не дају пуноћу коју нам Господ применом љубави доноси у Новом Завету. Тренутак када Господ дела је онај када ми спознамо и прихватимо своју немоћ. У овом савременом свету сви стојимо пред чињеницом да смо богати, бескрајно лакомислени, затворени у самодовољности и на тај начин одсечени од Господа. Зато, морамо бити свесни свога призива и заповести да љубимо ближње као себе саме. Говори свештеник Вук Матијашевић из храма Рођења св. Јована Претече и Крститеља на Централном гробљу у Београду.
Пут љубави је тежи пут
Однос између духвног оца и његових чеда је веома сложен и ни из далека једноставан, како нам се може учинити. Колико год улога духовног оца била незаменљива у узрастању хришћанина, исто толико и сам хришћанин мора сносити одговорност и предузимати напоре на савладавању самога себе. О овоме, кроз своје лично искуство, говори свештеник Јован Бабић из храма св. Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду.
Живи темељ
Монахиње су, како је рекао старац Пајсије Светогорац, а подсећа наша гошћа, пријемни центар за човека, амбуланта за санирање и прање рана, која људе даље упућује на специјалисту, односно духовника. А са каквим се све искушењима срећу и монаси и како да ми у нашем свакодневном животу, сачувамо ту радост која исијава из наших светиња, сведочи мати Злата (Пантелић) настојатељица манастира Пресвете Богородице Тројеручице под Авалом.
Заједница и делатна љубав
Шта је, у пуном смислу речи, парохијска или духовна заједница, како се делатно пројављује љубав према ближњем, шта Црква значи у животу једног младог човека и како његови вршњаци (углавном) реагују на то што он живи литургијски, у ово време "мобилних генерација"? Са друге стране, зашто је важно разговарати са својим свештеником, како прићи једној заједници, како да приђу они који дуго нису били у вери, а како не скренути у претерану ревност? На ова и друга питања одговарају протојереј-ставрофор Драган Предић, парох Покровске цркве на Звездари у Београду и млади Александар Пејовић, парохијанин ове цркве.