Према учењу наше Цркве, човек је склон болестима. Није онакав каквим га је првобитно створио Бог. Оци кажу да је узрок болести код људи њихова удаљеност од Творца, а последица тога је присуство и утврђеност гордости.
Ако омрзнемо брата или га осудимо, наш ће се ум помрачити и изгубићемо мир и смелост пред Богом…
Да би се рђава навика одједном сасекла, треба имати јаку силу воље. Међутим, без ослањања на Бога, мало да и воља нешто вреди...
Људи не знају шта је права радост. Понекад се веселе и смеју, али смех којим се они смеју и радост којом се радују, претварају се у плач и муку…
Многи данас гледају на неправду равнодушно сматрајући да није њихово да се мешају у туђе односе. А гледати на неправду равнодушно исто је што и творити је…
Човек који не плаче постаје агресиван. Мушкарци сматрају да је плач карактеристика жена па се уздржавају. Али, то је један од путева стицања агресивности…
Има људи који мисле да су добри хришћани ако другима силом намећу Христа, ружећи их ако Га не прихватају. То са Христом нема никакве везе…
Наша права Отаџбина је тамо где су наши свети оци и славни преци, а то је Царство Небеско. Тамо се стиже светом вером и честитим делима…
Православна византијска икона Пресвете Богородице, коју је турска муслиманска породица добила у Антакији и донијела са собом у Париз почела је да мироточи!
Потребно је знати да ће те јаке помисли и телесна искушења нападати да би ти испрљали тело и душу. Да би победио ову страст, потребно је систематски избегавати световна дружења. Не смемо заборавити да по природи имамо чежњу за рађање деце која нараста при неопрезном понашању према женама.
Оставши без свога најмилијег људи веома тугују па чак и долазе до очаја. А то је врло погрешно и лоше по душу упокојеног…
Неретко се догађа да људи моштима светитеља приступају лишени осећа и сазнања да су светитељи уистину живи људи који непогрешиво знају ко им приступа и на који начин. Многи бивају изненађени када до овог сазнања дођу ненадано...
Кампањски стил живота, тако типичан за данашњег човека, није никаква реткост ни код људи који припадају Цркви и живе у њој активним животом. У свести многих пост се претвара у неку врсту подвижничке кампање док остало време припада старим навикама и немару.
КАд год помислимо на мисионарски рад, мисао нам крене ка вештини причања или убеђивања. Права милија не налази се у речима...
Једна од најнеприроднијих заповети коју је Христос оставио људима јесте она о љубави према непријатељима. Она и јесте сведочанство натприродности душе хришћанина...
Непрестано смо изложени злу које нам долази од ближњих и то нас вређа. Обично на увреде одговарамо неприкладно, увредама, а како би требало...
Ако и сав свет задобијемо а души својој наудимо, ништа нам не вреди. И ако имамо сву телсну чистоту а душу нечисту, немамо живота у себи...
Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом; она је уздизање ума и срца Богу…
Лабилност, неукорењеност, често мењљње мишљења или недежае обећања... особине су које се могу веома често срести код данашњих људи...
Постоји међу црквеним људима веома раширено схватање да је Црква нашто крхко и слабо и да није у стању да се заштити од напада и свакојаких непријатељских утицаја. Зато се стварају групе које фанатично покушавају да очувају оно што постоји, називајући то очувањем чистоте православља.