Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 21.03.2026. Зачало 16.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 21.03.2026. Зачало 16.
Родом Грк, Цариградски монах, он би послан од свог епископа у Новгород да опише новгородске светиње. Извршивши тај налог, он остаде у Новгороду. Након четири године он оде с проповеђу Еванђеља на Оњегу к Лопарима и Чудима. Много невоља и мука претрпе он од дивљих житеља тога краја, али Господ чуваше живот праведника.
Један од Свете Седамдесеторице. Свети апостол Павле спомиње га у посланици Римљанима (16, 14). Био епископ у Филипопољу. Овај свети апостол празнује се још и 5. новембра, са Лином, Гајем и другима од Седамдесеторице, а такође и 4. јануара са св. Седамдесеторицом Апостола.
Цар Константин сагради у Антиохији цркву саборну, особите красоте. Народ назва ову цркву златна црква због позлате и споља и изнутра и због многих сасуда у цркви од злата и сребра. И подари цар велика имања тој цркви на издржавање свештеника којих број беше знатан. Чувар оних сасуда и свих драгоцености у цркви беше презвитер Теодорит, свештеник велике вере и ретког благочешћа. Када Јулијан Отпадник поче царовати, иако беше крштен, одрече се Христа и подиже гоњење на хришћане. Његов стриц, опет са именом Јулијан, дође у Антиохију и опљачка златну цркву, а Теодорита као ризничара узе на суд и саветоваше га да се одрекне Христа. Не само да се Теодорит не хте одрећи Господа свога, него наружи цара Јулијана што он отпаде од вере праве и поврати се на идолопоклонство као пас на бљувотину. Кад се зли судија из обести помокри у златној цркви, прорече му Теодорит ужасну смрт, која га ускоро и снађе. Теодорит би секиром посечен за Христа, а судија Јулијан осети болове у доњем телу од онога часа како се помокри у цркви. И цело доње тело разједоше му црви, те избљува душу своју отпадничку у најгрознијим мукама. Тако и Феликс, помоћник његов, по пророчанству Теодоритову, сконча убрзо добивши одмах посечењу, овога праведника, крволиптање на уста. Теодорит свети би обезглављен 362. године и пресели се у преславно царство Христа цара.
Када први царски саветник Тарасије би као световњак изабран за патријарха цариградског, тада уз њега и од њега примише монашки чин више његових пријатеља и поштовалаца из световног сталежа. Међу овима би и овај Теофилакт. Тарасије га посла за епископа у Никомидију. Као епископ Теофилакт беше пастир добри стаду словесном, и показа се необично испуњен милосрђем према бедним и сиротним. По смрти светог Тарасија патријаршијски престо у Цариграду заузе Никифор, а мало потом заузе царски престо Лав Јерменин, који беше иконоборац, и као такав подиже читаву буру у цркви Христовој. Иако иконоборна јерес беше проклета на VII васељенском сабору, овај цар, ипак, васпостави је и хтеде њоме заменити Православље. Свети Теофилакт у очи се опре цару, па кад цар не попусти, рече му Теофилакт: „Доћи ће, царе, на те љута погуба изненада, и нећеш наћи ко ће те од ње избавити!” Због ових речи свети Теофилакт би наредбом царевом уклоњен са свога положаја и послат на заточење где проведе тридесет година подневши многе тескобе и увреде, и где најзад преда душу своју Господу, око 845. године.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 21.03.2026. Зачало 16.
Али ево рука издајника мојега са мном је на трпези. (Лк. 22, 21) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Једно од основних начела духовног живота јесте познање самога себе. А тога нема без самопосматрања, јеванђелског преиспитивања себе…
Духовна дијагноза коју је владика Николај некада поставио Европи данас се са застрашујућом прецизношћу огледа и на нашим улицама и у домовима. Иза фасаде модерног напретка крије се хладан мрак: човек човеку није брат, већ вук под маском напретка. Србија и Европа носе исте симптоме: немир, огорчење, губитак поверења. У том хаосу једино светлост духовног живота може поново отворити пут ка миру и људскости.
Свети Јефрем најпре беше војвода страна источних у време византијских царева Анастасија и Јустина. Потом он би постављен за патријарха антиохијског (526 - 546 г.) као човек велике вере и побожности, врлинског и богоугодног живота, веома милостив према ништима, самилостив и састрадалан према онима што су у невољама и опасностима, и љубак према свима. А избор његов за патријарха би по Божјем благовољењу и откривењу о томе једном светом епископу, који живљаше у време када се Антиохија, разрушена земљотресом, обнављаше.
Свети Павле беше епископ града Плусиаде, у Витинији у Малој Азији, у време иконоборске јереси. Видећи како противници светих икона са великим бесом и гневом војују против Христове Цркве: да изопаче установљења светих апостола, да униште свете иконе, да разоре благољепије и красоту светих храмова, преподобни иступи против њих и својим речима поражаваше их као стрелама. Због тога он претрпе од иконобораца за поштовање светих икона гоњења, прогонства и многе друге муке. Тако борећи се јуначки и храбро за Православље, он предаде душу своју у руке Божје. Преподобни Павле скончао око 850. године.
Овај Павле беше земљоделац у једном селу; човек прост, неук и безазлен. Он ступи у брак са женом, лепом по лицу, али рђавом по души и владању; она дуго време кришом од мужа чињаше прељубу. Једном, вративши се са посла кући, Павле затече своју жену у греху са другим. Осмехнувши се мало, он рече прељубочинцу: Добро, добро! ја заиста, не марим. Тако ми Исуса, не желим више да живим с њом. Ето ти ње; и децу храни, a ja идем и бићу монах.
Преподобни Лаврентије беше родом из града Мегаре у Атици. Родитељи му беху врло побожни, и зваху се Димитрије и Киријакија. Пошто одрасте, Лаврентије се ожени девојком по имену Васила, и с њом доби два сина, Јована и Димитрија...
Затвореник неки у манастиру беше славан: од младости је имао чисто житије, јер, уклонивши се од свих житејских сласти и закључавши се у тесну келију, он служаше Богу, умртвљујући тело своје постом и посвуноћним стајањем, приносећи са многим сузама Господару свих молитве за себе и за сав свет, и свим умом својим упражњавајући се у богомислију. Храну је у одређено време добијао из келејникових руку. А никада ништа није узимао од злата и сребра, хране и вина, које је Бог преко хришћана слао братији у манастир.
Епископи града Тримитунта на Кипру. Дошавши за епископе, сваки у своје време, они нађоше на Кипру силно идолопоклонство и велики труд уложише и многа чудеса учинише док идолопоклонство победише. Преселише се ка Господу у мукама, и прогонствима, и великим скорбима.
Родио се у Риму и починио многе теже грехове у младости својој. Но кад се отрезни од грешења и дође к себи, трепеташе од саме помисли на Суд Божији. Ступи у неки манастир, те постом, бдењем, и послушањем укроти и исуши тело своје. У сваком добром подвигу би узор пример свој братији. Често ноћу исхођаше из манастира и иђаше у једну оближњу пећину на молитву. Не знајући куд он то иде, игуман тог манастира тајом крете за њим једне ноћи. И виде игуман Емилијана како са страхом и плачем стоји на молитви. Наједанпут небеска светлост, силније од сунца, обасја целу ону гору, а нарочито пећину ону и Емилијана. И чу се глас с неба: Емилијане, опраштају ти се греси твоји! Ужасну се игуман и побеже у манастир. Сутрадан он објави о свему виђеноме и слишаном прошле ноћи. И би Емилијан у великом поштовању код братије, и поживе дуго, и упокојио се у Господу.