Хришћанство се не може измислити. Ово није филозофија, није измишљен култ. Ово је чињеница, сјајна као блиц. Назив ове чињенице звучи необично, чудно, изненађујуће: Бог је постао човек. По речима Светог писма: „Реч постаде тело и настани се међу нама, пуна благодати и истине“ (Јован 1:14).
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 04.01.2026. Зачало 1.
СВЕТИ мученик Зоил ради вечнога живота у Христу жртвовао свој привремени земаљски живот.
СВЕТИ и богомудри учитељ свете великомученице Анастасије Узорешителнице. Пострадао у Никеји под царем Диоклецијаном.
Оставши младом удовом с три чеда своја, Теодотија се сва предаде служби Богу и васпитању деце своје, у вери благочестивој. Код ње становаше света Анастасија, када беше у Македонији, и заједно с њом обилажаше узнике Христове по тамницама. Изведена на суд Теодотија дерзновено исповеда Христа Господа. Тада би послана антипату витинијском Никитију. Кад се један бестидни незнабожац хтеде дотаћи тела њеног, угледа наједанпут ангела Божјег крај ње, и би ударен од ангела. На смрт осуђена и у зажарену пећ бачена заједно са троје деце своје света Теодотија чесно сконча живот свој и пређе у Царство славе вечне.
Ова славна јунакиња вере Христове роди се у Риму у дому сенаторском и богатом, од оца паганина и мајке хришћанке. Од ране младости прилепи се љубављу ка Господу Исусу, руковођена у науци Христовој неким благочестивим учитељем Хрисогоном. Приморана оцем Анастасија ступи у брак с неким незнабожачким властелином Публијем. Но, изговарајући се на женску болест, она никако не хте с њим ступити у телесне везе. Због тога је муж горко мучаше затвором и глађу. А још веће муке удари на њу, када дознаде, да она тајно одлази у тамнице хришћанским мученицима, односи им понуде, служи им, пере им ране, дреши узе њихове. Но Божјим Промислом би ослобођена од опаког мужа. Послан би Публије царем у Персију, па путујући морем, утону. Тада света Анастасија поче слободно служити мученим хришћанима и својим великим наследством тешити сиромахе делећи им милостињу. Једном цар Диоклецијан беше у граду Аквилеји, па нареди, да му доведу исповедника Христова Хрисогона. Овога праћаше на путу светог Анастасија. Хрисогону светом би одсечена глава по царевој заповести. Тада пострадаше и три сестре, Агапија, Хионија и Ирина (в. 16. април) прве две бачене у огањ, а трећа стрелом прострељена. Њихова тела узе света Анастасија, зави у бело платно и многим ароматима обложив, чесно сахрани. Потом Анастасија оде у Македонију, где помагаше страдалницима Христовим. Ту би распозната као хришћанка, због чега би ухваћена и вођена на саслушања и истјазања код разних судија. Желећи умрети за Христа љубљенога, Анастасија непрестано вапијаше у срцу к Њему. Некакав началник жречева Улпијан хтеде се похотљиво коснути тела свете Анастасије, но ослепе наједном и издахну. Осуђена на смрт глађу светог Анастасија прележа у тамници тридесет дана без хране, хранећи се једино сузама и молитвом. Потом стављена у лађу са још неколико хришћана да буде потопљена, но Бог је и од те смрти сачува. Најзад би над огњем привезана ногама и рукама за четири коца, те предаде Богу душу своју свету. Пострада и пресели се у Царство Христово 304. године.
Будимо достојни својих предака: увек као људи и као народ Божји. Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек. Патријарх Павле
Жив Господ сила, Бог Израиљев, пред којим стојим, неће бити ових година росе ни дажда докле ја не речем (I Цар, 17, 1). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатому ући у вечност. Богатство које смирује и умирује, често је највећа замка – мир који човека чини невидљивим за Бога. Један тренутак тишине, један дубок дах, и све што је скупљено, већ је изгубљено. Страшно није имати много, већ не осетити ништа.
Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће…
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 03.01.2026. Зачало 74.
СВЕТА Јулијанија беше супруга кнеза Симеона Мстиславовича Вјаземског, који је служио на двору Јурија Свјатославича кнеза Смоленског. Својом честитошћу света Јулијанија служи као образац узвишене супружанске целомудрености. У време живљења свог у изгнанству у граду Торжки, Јурије је не једанпут безуспешно покушао да оскврнави кнегињу Јулијанију, жену необичне лепоте. Најзад Јурије уби Симеона, надајући се да ће после тога лакше добити његову супругу. Целомудрена Јулијанија се успротиви скотској страсти Јуријевој, и овај је у јарости искасапи мачем, 1406. године. Чесне мошти свете Јулијаније, прослављене чудесима, почивају у саборној цркви града Торжка.
БЛАЖЕНИ Прокопије сељачки син из села Корјажинске, недалеко од града Хлинова, у Вјатској области, у Русији. У својој двадесетој години узео на себе подвиг јуродства, Господ га прославио даром прозорљивости и чудотворства. Предсказао своју кончину; био заклан од сродника 1627. године. Свете мошти његове, прослављене исцељењима, налазе се у Успенском Трифоновском манастиру, у Вјатској области.
Као чобанин чуваше Темистокле млади овце у неком пољу близу града Мира Ликијскога. У то време мучитељи хришћана гоњаху светог Диоскорида, па наиђоше на Темистокла у пољу и питаху, да ли виде гоњенога, и да ли зна, где се крије. Темистокле иако знаде, не хте проказати, него и себе објави хришћанином. Мучен и посечен у време Декија 251. године.
Рођен у Волинској области, и у дванаестој години примио чин монашки. Био диван подвижник и иконописац. Основао манастир на реци Рати, и био игуман. И преко своје воље постављен за митрополита кијевског и посвећен у Цариграду од патријарха Атанасија. Као митрополит трпео доста од завидљиваца и јеретика. Управљао црквом осамнаест година као пастир добри и ревносни. За живота свога саградио себи гробницу у Успенском храму, где му до данас почивају свете и чудотворне мошти. Упокојио се 1326. године и прешао у своју праву домовину.
Ова славна девица и мученица рођена би у Никомидији од родитеља незнабожних. Чувши од некога јеванђелску проповед, она се свим срцем обрати ка Христу и поче живети тачно по заповестима Господњим. Неки сенатор Елевсије беше њен обручник. Да би га одвратила од себе, Јулијана му рече, да неће за њега поћи, ако не буде постао епарх тога града. То му она предложи мислећи, да тај млади човек неће моћи никад достићи до тог високог звања. Но Елевсије се потруди, те ласкањем и митом постављен би за епарха никомидијског. А Јулијана му тада откри, да је она хришћанка, и да не може ступити с њим у брак, док он не прими њену веру говорећи: „Шта нам вреди бити телесно уједињени а духом раздељени?” Огорчи се на то Елевсије и оптужи је оцу њеном. Јаросни отац изруга је и изби, па је онда предаде епарху на истјазање. Епарх нареди, те је тукоше веома, па је онда сву рањаву и искрвављену баци у тамницу. Но Господ је исцели у тамници, и она се јави пред епарха потпуно здрава. Епарх је врже у зажарену пећ, но огањ је не опали. Видећи то чудо, многи повероваше у Христа Бога. Беше таквих обраћених пет стотина мушких и стотину тридесет женских. Све ове осуди епарх на смрт и нареди те их посекоше мачем. Душе њихове преселише се у Рај. Тада осуди зли судија Јулијану свету на посечење мачем. Радосна духом Јулијана изађе на губилиште, помоли се Богу на коленима и положи главу своју на пањ. Глава јој би одсечена, а душа оде у царство вечне Христове светлости, 304. године. Елевсија убрзо постиже казна Божја. Пловећи по мору, разби му се лађа, и он паде у воду. Али не нађе смрт у води, него исплива на неко острво, где га пси растргоше и поједоше.
Ко воли Господа, увек Га се сећа, а сећање на Бога рађа молитву. Ако се не будеш сећао Бога, нећеш Му се ни молити, а без молитве душа неће истрајати у љубави Божијој, јер кроз молитву долази благодат Светога Духа. Молитвом се човек чува од греха, јер када је ум у молитви, заузет је Богом и у смирењу духа стоји пред лицем Господа, кога познаје душа његова.
Крсним знаком се осењујемо тј. крстимо се, прво ради тога да би тај знак на нама видео Бог. Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту...
Тада рече Давид Натану: сагријеших Господу... сузе су ми хљеб, дан и ноћ (II Сам. 12; Пс. 41). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.