ОВАЈ свети мученик пострада за Господа у новије доба, али је по страдању за веру раван древним мученицима.
Ови угодници пострадаше за време Јулијана Одступника (361-363). Најпре провоћаху живот у молитвеном тиховању у неком пустом месту Египта. Кренувши Одступник у рат против Персијанаца и чувши за ове Преподобне, посла те их доведоше преда њ. Најпре упита Патермутија колико има година. Када овај одговори да има 45, истера га напоље...
Преподобни отац наш Стефан, пре монашења звао се Дунало (или Данило). Бејаше прво великаш и гувернер острва Ниверте, код Кадикса у Шпанији. Познавши сву сујету овога света, он напусти и славу и богатство, па дође у Рим, где се замонаши. Потом оде у Цариград, где је разговарао с царевима, Константином и Романом Порфирородним, па се онда упути у Јерусалим. У Јерусалиму он прими велику схиму од патријарха Христодула, који му даде име Стефан. Кињен и бијен од Сарацена, који га примораваху да обрије браду, он се удаљи у Египат...
Родио се на острву Закинту; син знаменитих, богатих и Т племенитих родитеља, Мокија и Павлине. Школован, изучио добро свете књиге, презрео сујету овог пролазног света, замонашио се. Као монах, сав се предао духовним борбама монашког живљења, постећи се, молећи се, стражећи, и све уопште врлине упражњавајући. Тако се подвизавајући, он превазиђе све оце своје обитељи, чак и најврлије старце. Због својих врлина он би удостојен презвитерског чина.
Пајсије беше игуман манастира Трнаве код Чачка, а Авакум његов сабрат и ђакон. Обојица као хришћани набијени од Турака на колац, у Београду на Калемегдану 17. децембра 1814. године. Носећи свој колац кроз улице београдске храбри Авакум је певао. Кад га је мајка с плачем молила, да се потурчи, да би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: „Мајко моја на млјеку ти хвала Ал не хвала на твоме савјету: Срб је Христов, радује се смрти...”
Великаш и гувернер острва Ниверте, код Кадикса у Шпанији. Познавши сву сујету овога света, напусти и славу и богатство, па дође у Рим, где се замонаши. Потом оде у Цариград, где је разговарао с царевима, Константином и Романом Порфирородним, па се онда упути у Јерусалим. У Јерусалиму прими велику схиму од патријарха Христодула, који му даде име Стефан. Кињен од Сарацена, који га примораваху да обрије браду, он се удаљи у Мисир, где за име Исусово претрпе многе муке и смрт. Пресели се у Царство Христово крајем V века.
Сва четворица беху од царског племена Јудина. Када Навуходоносор (или Невукаднезар) разори и оплени Јерусалим, тада и Данил, као дечак, беше одведен у ропство заједно с јудејским царем Јоакимом и мноштвом других Израиљаца. Опис његова живота, страдања и пророчанства може се наћи исцрпно у књизи његовој. Сав предан Богу, свети Данил од ране младости добио је од Бога дар велике видовитости. Његова слава међу Јудејима у Вавилону почела је онда када је он изобличио два похотљива и неправедна старца, судије јудејске, и спасао целомудрену Сосану (Сузану) од неправедне смрти. А његова слава међу Вавилонцима почела је од онога дана када је он погодио и протумачио сан цару Навуходоносору. За то га цар учини кнезом на свом двору. Кад цар направи златног идола у пољу Деиру, три отрока не хтеше се поклонити идолу, због чега бише бачени у пећ огњену. Но ангел се Божји јави у пећи прохлади огањ, тако да отроци шетаху по пећи, неповређени од огња, и појаху: „Благословен јеси Господе отаца наших”. И виде цар то чудо и беше ужаснут. Па изведе цар отроке из пећи и обасу их великим почастима. У време цара Валтазара, када цар једном на пиру јеђаше и пијаше са гостима својим из освећених судова, узетих из храма Јерусалимскога, невидљива рука написа на дувару три речи: “мани, текел, фарес.” Те речи нико не могаше протумачити осим Данила. Те ноћи цар Валтазар би убијен, Два пута Данил би бачен у јаму лавовску због вере у једнога живога Бога. И оба пута Господ га спасе и оста у животу. Виде Данил Бога на престолу са ангелским силама, виђао ангеле, проницао у будућност појединих људи, царства и васцелог рода људског, прорекао време доласка Спаситеља на земљу. Према светом Кирилу Александријском Данил и три отрока доживеше у Вавилону дубоку старост и бише мачем посечени због вере праве. Када Ананија посекоше, Азарије простре одећу своју и прихвати главу његову; по том Азаријину главу прихвати Мисаил, а Мисаилову Данил. Ангел Божји пренесе тела њихова у Јудеју на гору Гевалску и положи под камен. По предању, ова четири Божја угодника усташе у време смрти Господа Христа и јавише се многим па опет заснуше. Данил се рачуна међу четири велика пророка (Исаија, Јеремија, Језекил и Данил). Живео и пророковао на пола хиљаде година пре Христа.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 30.12.2025. Зачало 34.
Постоје људи који воде рачуна о томе да не повреде друге људе, да се не осрамоте и не учине нешто неприлично. Ипак, многи се питају како и на који начин створити у себи исту такву врсту осетљивости према Богу. Да чине тако да се пред Господом не осрамоте, водећи рачуна да Њега не повреде.
Постоји закон: духовни живот не трпи празнину. Ако се не бавимо духовним васпитањем детета, његову душу заузима другачија духовност. Ђаво није бајка, то је реалност. Он неће седети скрштених руку, гледајући како се човек спасава. Али ради тога нам се и даје велико оружје: крштење и крст Господњи. На њему је написано: "Спаси и сачувај", и не сме се скидати, јер тиме себе лишавамо одбране и заштите.
А Мојсеј (бјеше) човјек кротак врло мимо све људе на земљи (IV Мојсеј 12, З). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Непрекидно жаљење покојника је пример егоизма и гордости, плач због себе и своје усамљености...
Разбојник навикнут да отима и убија, у пустињи одједном остаје без оружја – пред лицем Мајке и Детета. Уместо плена, угледа светлост која га разобличава и приморава да учини једино добро дело свог живота. Тридесет година касније, тај исти човек, распет поред Христа, стоји без оправдања и моли за милост. А Бог одговара памћењем: ниједно зрно добра, једном дотакнуто милошћу, није заборављено.
У СВЕТУ кнегиња Соломонија, супруга великога кнеза Василија Јоановича. Разведена од свога супруга као нероткиња, она против своје воље би замонашена у Рождественском женском манастиру, и потом послана у Суздаљски Покровски манастир. У борби са собом преподобна Софија светим подвизима очисти и освети душу своју. И пошто богоугодно проведе у манастиру 17 година, она се престави 1542. године. Од гроба њеног биваху многа чудеса и исцељења. Свете мошти њене покоје се у Суздаљском манастиру.
ПОМИЊЕ се заједно са Мемноном, архиепископом Ефеским, који се опет често меша са Модестом, патријархом Јерусалимским (о коме видети под 18. децембром).
ОВАЈ свети отац учестовао на Трећем Васељенском Сабору, 431. године, заједно са Светим Кирилом Александријским а против јеретика Несторија. Бранио православну веру у оваплоћење Богочовека Христа од Пресвете Богородице. Преставио се у миру.
Свети Марин живљаше у време цара Карина; високог порекла; још као млад бејаше члан царског Сената, сенатор. Оптужен због вере у Христа, он би као хришћанин изведен на суд, и примораван да принесе жртву идолима. Но пошто он то не хте учинити, њега обесише и мачевима секоше. Потом га на ужарену лесу положише; онда га на усијани тигањ опружише, па га у казан вреле воде вргоше...
Од знаменитих родитеља, Константина и Ане, који беху сродници неколиких царева. Беху њени родитељи дуго бездетни и мољаху се Пресветој Богородици, да би им се дао пород. И Бог им даде ову ћерку, Теофанију. Запојена духом хришћанским од самог детињства, Теофанија надмашиваше све своје другарице у свим хришћанским врлинама. Када порасте, ступи у брак са Лавом, сином цара Василија Македонца. Са својим мужем претрпе велике беде. По некаквој клевети, као да Лав носи у чизми нож, да у згодној прилици убије свога оца, лаковерни Василије затвори у тамницу и сина и снаху. И тамноваху ове две невине душе три године. Једном, о празнику светог пророка Илије, беше цар сазвао све великаше своје у двор на гозбу. У једном тренутку изненадно папагај царев изговори ове речи: „Авај, авај, господине Лаве!” И повтори те речи више пута. То доведе сву господу царску до великог узбуђења, и сви замолише цара, да ослободи сина и снаху. Ражаљен цар тако и учини. По смрти оца свога зацари се тај Лав, названи Мудрим. Теофанија не рачунаше своје царско достојанство ни у што, но сва предана Богу брињаше о спасењу душе, постећи и молећи се и делећи многу милостињу, и обнављајући многе манастире и храмове. Из њених уста не изиђе лажна реч, ни сувишна реч, а најмање клевета. Пред смрт своју призва све своје ближње, и с њима се опрости, па предаде душу своју Богу 892. године. Цар Лав хтеде подићи храм у њено име на гробу њеном, но како патријарх приговори томе, подиже он храм „Свим Светим”, говорећи да ако се Теофанија посветила, нека се прославља са осталим светим заједно. Тада се установи празник Свих Светих у недељу по Светој Тројици.