Ниједна животиња, ниједан гмизавац, ни змија, ни шкорпион, не уништавају свесно своју децу, а човек из доба цивилизације, просвећености и хуманизма их превазилази по суровости. Разумна бића која живе на земљи постала су суровија од змија и шкорпиона. Док убиство деце не буде проглашено за највећи злочин и стављено ван закона, сви позиви на мир и праведност ће бити само маска на канибаловом лицу.
Када човек умре, сви његови пријатељи, рођаци и цело његово имање остаје на овом свету. Једино добра дела одлазе с њим, сведочећи и показујући Богу истину о његовој души.
Свети владика Николај - Кад је Луцифер падао с Небеса у поноре пакла, чуо се за њим глас: „Дрветом ћеш оборити, но дрветом ћеш оборен бити“. Он је то чуо и – заборавио. Јер он беше оглупео и постао забораван чим од Бога отпаде.
Ова прича се догодила током совјетских година. Лекари су убедили пацијенткињу да прекине трудноћу због тешке болести и старости. Пресвета Богородица је чудесно заштитила жену од страшног греха. Јунакиња приче постала је брижна мајка, а касније је, прошавши тежак пут, дошла до Бога.
Истинита прича о догађају на КиМ која је навела блаженопочившег патријарха Павла да крсти једно дете и да му да име Милош.
Велик је наш призив и велика слава православних пред Господом, али и велика и одговорност. Ми Срби нисмо ни свесни какво благо поседујемо. Радујмо се што смо православни хришћани и будимо достојни тог позива, ради себе, ради наших ближњих и ради целог света, како би цели свет могао да види истину и лепоту нашег Православља.
Деловање Божјег провиђења и у малом увек је упечатљиво: медаљон са ликом Богородице није остао да лежи у муљу на дну језера, већ га је покупила управо она „Петровска риба“ о којој се говори и у Јеванђељу, а коју је касније уловио израелски рибар. Медаљон је на крају дошао у руке православке, што је опет чудо, будући да је израелски град Тиберијада традиционално јеврејски, а хришћанска породица је веома ретка у овом месту.
Шеташе старац Исихије шумом у молитвеном заносу, сав предан молитви и Богомислију и застаде тако и направи паузу севши на један пањ, кад спази пужића испред себе код његових ногу. Узе га нежно у своје руке и запита:
Као што ни свако писмо не може да се пошаље без маркице, као што се ни у другу земљу не може ући без документа, ни код лекара без књижице, тако се не може ући без Духа Светога у Царство Небеско, без Његове Пропуснице: без Вере, Наде, Љубави и без добрих дела, без самога Христа, који је у нашем срцу од тренутка крштења. Пропусница, позивница за Царство је у срцу; Христос је у срцу!
Често је човек, размишљајући о свету који га окружује и себи у њему, склон да извор своје среће или несреће налази управо у том свету и ономе што тај свет пружа. Међутим, мало људи схвата да је извор истинске среће или несреће у њима самима.
Један, тобож велики православац, у свом „ревновању“ дошао на идеју како да заштити цркву од свих који би да у њу уђу непристојно обучени, али када је своју идеју предложио свештенику, овај му исприча причу, која је из корена променила његов поглед на људе...
Истинита прича о руском војнику који је био пет година у чеченском заробљеништву, две године га нису хранили, вежбали су на њему борбе прса у прса; неколико пута из непосредне близине пуцали директно у њега, али због његове молитве нису могли ни да га погоде!
Има ли шта тешко Богу?! Ево примера како је на изглед „случајан“ сусрет једне монахиње и пијаног момка на аутобуској станици, завршио чудом. Човек се тренутно отрезнио и сви знаци алкохолне интоксикације су потпуно нестали! Стајао је у тишини, апсолутно задивљен оним што му се догодило.
О помоћи коју светитељи пружају људима у често непредвидивим и трагичним околностима, на граници живота и смрти, не треба посебно уверавати никога. Препуна је историја спасења таквих дивних примера. Ево једног који сведочи о чуду светог Николаја из наших дана.
Којима је више дато од њих ће се више и тражити. Наравно да имамо већа искушења, али имамо и већу благодат, тако да немамо баш пуно оправдања. Ми, православни хришћани, имамо огромну силу и благодат, које се демони боје захваљујући којој успешно одолевамо свим искушењима које Бог попусти на нас или која задобијамо захваљујући сопственим промашајима.
“Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете куцајте и отвориће се”. Наравно да Бог зна шта је нама потребно, наравно да види када смо у огромном проблему, али, Он, у исто време, жели и да види да имамо и веру и поверење у Његове силе да нам притекне у помоћ у приликама када ништа друго и нико други не може притећи.
У Египту, где је у дубокој давној хришћанској старини било доста великих манастира, један монах дружио се с неуким простодушним сељаком.
Једна од најзначајнијих ђаволових подвала човечанству, кажу свети Оци, садржи се у томе да је успео да род људски увери да не постоји. Сакривен иза људске наивности и сопствене невидљивости, он је током историје нанео неописива зла човечанству. Но, ненадокнадив губитак ипак је онај на личном плану сваког човека а то је губљење бесмртне душе и вечног спасења у Царству које је Бог од памтивека уготовио за оне који Га љубе.
Можда би се могле пронаћи сличности тренутне ситуације, са једним догађајем из 1911. године који се збио у Пећи. Беснела је колера и догодило се нешто што ни данас нико не би могао очекивати…
Ступивши на странпутицу, људи се веома често до те мере изгубе и крену лутати да временом изгубе сваку оријентацију и циљ живота, притом не штедећи ни своје најближе, чак ни родитеље. Много је трагичних примера занемаривања, па и злостављања родитеља од стране своје деце. Ипак, неки од њих свој епилог добију као онај у јеванђељској причи о блудном сину.