У храму Духа Светог у селу Смолино у Курганској области, који је поплављен у пролеће 2024. године, након што се вода повукла, на стаклу кутија икона појавила су се лица светитеља. Ово је објављено на друштвеним мрежама Курганске епархије.
Свети ава Јустин се упокојио у исто време и у исти дан када је и рођен - на празник Благовести 7. априла (25. марта) 1979. године. Његове мошти, које почивају у Манастиру Ћелије, данас привлаче многобројне вернике, јер се ту, његовим молитвама, догађају и многобројна чуда.
Михаил Девјатајев је, бежећи из немачког концентрационог логора, отео немачки бомбардер. Иако је њим морало да управља пет добро обучених пилота у исто време, Девјатајев је то урадио сам. Овај његов подвиг није само шокирао Немце, већ је изазвао и сумњу код његових сабораца. Како се све ово одиграло, испричала је учесница Великог отаџбинског рата, касније монахиња Лукина. У њеној причи се говори о чудесној помоћи коју је њему и другим затвореницима пружио Архангел Михаило.
Иако је Свети Лука Кримски био познат по свом хируршком умећу, његова истинска моћ лежала је у његовој непоколебљивој вери и дубокој љубави према Богу и људима. Његове руке, некада обучене у стерилне рукавице, сада као анђеоска крила доносе исцељење болеснима, утеху онима који су тугују и наду онима који су је изгубили. Свети Лука Кримски и данас шири љубав и милосрђе, подсећајући нас да чак и у најмрачнијим тренуцима постоји светлост, и да је вера моћна сила која може превазићи свако страдање. Његов живот је инспирација за све нас да будемо бољи људи, да се бринемо о другима и да никада не губимо веру у Божију љубав и помоћ.
Бескрупулозност, бруталност, дивљаштво и безосећајност затвореника је амбијент у којем се одиграва радња ове приче. И управо ту, у љуском зверињаку, у срцу земаљског пакла јавља се Он, Који светлошћу и топлином призваним молитвом, спасава од сигурне смрти. Овај истинити догађај је сведочанство и охрабрење за све оне грехом озебле, измучене и изморене, који скапавају у тамници живота, у свету који у злу лежи, на коју смо осуђени сви ми земнородни.
Бездјетност супружника која је трајала годинама, дугоочекивана али веома тешка трудноћа, хитан порођај, интензивна њега... и стална молитва. Мали Симеон не би био рођен без помоћи Бога, Мајке Божје и светитеља. А каква је само радост бебин осмјех! О томе пишу супружници Георгиј и Вјера. Ево њихове приче.
Ово је невјероватна прича о томе како је не само један, већ неколико светитеља заједно, помогло бездјетној породици да добију дугоочекивано дијете. Причу је испричала мајка Екатерина.
Десет је година после убиства Свете Царске Породице, отац Гаврило Проскуровски вршио је помен Цара Николаја-Мученика на светој Литургији, упркос указу којим су црквене власти изразиле пуну лојалност совјетском режиму. Али једнога дана, видевши на Литургији групу совјетских агената са револверима, он се уплаши и помену безбожне совјетске владаре и власт. Чудо које је Господ тада учинио преноси се и данас, а кажу да је свештенику, по изласку из цркве, истог часа побелела дуга коса.
(Извод из истините приче) Када је кренула са причом, мени се, можда је то благо речено, заледила крв у жилама. Прво што ми је рекла јесте како ми се зову родитељи, затим, је наставила причу. И то не било какву, него као да је до тада буквално цео мој живот увек била на пола метра иза мене. Знала је све, чак и у детаље! Чак и ствари, за које сам био сигуран да их само ја знам.
Сви ми знамо да светитељи Божији, ни после пресељења у небески свет не престају да се залажу за нас и траже благодат и милост пред Богом. Осветљени светлошћу лица Божијег, светитељи нас виде, знају каква осећања имамо према њима, и стога, без сумње, постају наши покровитељи, заступници и помоћници. То није тешко доказати примерима, којих има много у житијима светих. Ево једног од њих.
Ова мало позната прича говори о старцу Гаврилу, чија је непоколебљива вера била стављена на пробу у затвору КГБ-а. Након бруталног мучења, војници су му наредили да скине са себе напрсни крст, симбол његове вере. Али Гаврило је био непоколебљив. "Нећу да скинем крст", одговорио је. "Ако можете, скините га сами." Очајни, војници су покушали да му се приближе, али невидљива сила их је у томе спречавала. Нису могли ни да се покрену. Поражени, вратили су га у ћелију, остављајући га са његовим крстом.
Светог Василија је у нашој Српској Цркви Господ одредио за посебну мисију, за помоћника и исцелитеља свих невољних и болних, који са чврстом вером и љубављу долазе и приступају му као великом чудотворцу и Божијем угоднику. И данас је острошка испосница, у којој се подвизавао Свети Василије и у којој почивају његове свете мошти, својеврсна Витезда, бања исцељења, у којој многи: болесни, хроми, сухи, згрчени и умоболни налазе милост Божију и одакле својим домовима одлазе здрави и душом и телом.
Дођосмо у црквицу где су мошти Светог Василија... А онда, клецнуле ми ноге као да ме је неко ударио иза колена и ја падох на колена и стадох плакати тако горко како, чини ми се, никада нисам у животу. Два пуна сата сам плакао у манастиру, где год да сам главу наслонио: мени, мушкарцу, плаче се неиздрживо јако. И онда се сетих речи оца Јоила док смо се путем пењали горе: „Ви не знате да је сваки камен овдје - Божански камен!“
У пасхалне дане живот је испуњен радошћу, а и остала Божија створења, животиње и птице, славе Господа ових дана! Ова прича се одиграла током васкршње литије, када се једна рода прикључила у поворци са верницима и била са њима током целог пута - скоро дванаест километара. На крају литије, пре градог, необични „ходочасник“ је отишао право до иконе Богородице, поклонила се пред њом и, према речима очевидаца, са поштовањем дотакла високопоштовану икону кљуном!
Господе, пред свим непредвидивим случајима не допусти ми да заборавим да је све од Тебе и дај ми снаге да издржим бриге дана који је преда мном и научи ме да се молим, верујем, надам, трпим, опраштам и волим - oво је сада свакодневна молитва жене којој је једна нафора променила живот...
У Оренбуршкој области догодило се чудо: икона Пресвете Богородице у кући једне парохијанке Никољског саборног храма почела је да мироточи. Ово се десило након велике поплаве која је погодила Оренбург, као да је сама Богородица пружила утеху и наду погођенима овом несрећом.
Прича о жени која је изгубила слух и тек после дуго времена и бројних молитви, док је била у храму на Васкршњој Литургији, слух јој се вратио, и то баш у тренутку када је хор запевао: „Христос вакрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и мртвима у гробовима живот дарова!“
Бомбангу Дви Бјатороу, Индонежанину, васпитаном у муслиманској породици, деда је био имам и често понављао да је опасно да се дружи с хришћанима. Иако је много веровао деди, ипак је, после чуда које му се догодило, прешао у Православље, постао архимандит и оснивач православне мисије у Индонезији. Ово је прича о о историји његовог преобраћања.
Хришћанима су позната исцелитељска дејства благодати Божије која бивају над моштима светих Божијих угодника, или пред њиховим иконама. Но, благодат Божија засија и из гробова светих, баш као што живот сија из Гроба Христовог. Ево примера.
Икона Богородице прекјуче је прокрвоточила, баш на дан њеног празника. "Треба да се молимо и покајемо, велике невоље тек долазе!", упозоравају на руским друштвеним мрежама. Oва икона заиста је увек била предзнак, морална подршка, и опомена нашим савременицима уочи свих недаћа које нам се приближавају.