Рођаци и ближњи преминулих! Не трошите новац на спољашње украшавање ковчега и гроба, него на помоћ онима којима је потребна, у спомен на њих. Посебно корисно преминулима је помињање на Литургији, док на вечерњим службама постоји и молитва за "оне што су пакла заточници". Било је много јављања упокојених, који су молитвама ближњих ослобођени мука. Не заборавите да нас све очекује тај пут; како ћемо тада желети да и нас помену у молитвама својим!
Праведници ће се преобразити у трен и обући у тело Новога Адама, Васкрслог Христа, у тело будућег века. Закони овог пропадљивог света неће важити више, као што је и сам Господ показао, када се својим ученицима јавио прошавши кроз затворена врата. Оно ће бити у радости и светлости будућег века, у пуноћи живота са живим Богом.
Онога тренутка кад у себи решиш да водиш невидљиву борбу против непријатеља душе, показаћеш да си напустио старога човека и да си спреман да започнеш нови живот, са новим циљем и новим начином живљења. Борба која ти сада предстоји изузетно је тешка, а твоје људске снаге без Божије помоћи, недовољне су да у њој устрајеш. Устани, дакле, без страха и реци: Господе, помози ми да почнем!
Одговор је - да коначно верујемо у Њега! Људска душа је Богу дража од целог света, и зато Он понекад мало јаче закуца на врата наших срца, шаљући нам извесна искушења. Постојивелика разлика између вере те особе на почетку жалосног пута и након што је ситуација решена. Атеиста се претворио у хришћанина, млак верник – у пасионара, праведник – у свеца, захвалан за патње на свом путу да пронађе Бога, најдрагоценије благо на свету.
Народна мудрост каже: Чини добро, не кај се; чини зло, надај се. То значи, без обзира шта ти се вратило на твоје добро, немој се покајати што си добро учинио. А ако си нешто лоше учинио, надај се лошем и по себе.
Живот у Христу није начитаност, дар лепог говора или цитирање Светих отаца, као ни упознавање са старцима и подвижницима Цркве. Живот у Христу је спознаја воље Божије. Ако већ верујемо у Његову добру промисао, ако верујемо у то да је Њему познат наш живот и да нам Он увек жели само добро, зашто се онда не препустимо Њему?! Без апсолутног поверења у Њега и предавања себе Његовој вољи, ми, заправо, умиремо у својим гресима.
Талас феминизације који већ више од једног века запљускује свест и савест цивилизације није срачунат само и једино на урушавање Богом благословеног устројства човечанства, већ директно удара на темељ тог устројства – жену. Нажалост, хришћански свет је први постао жртва лажне слободе заборавивши на истинско достојанство и слободу коју жени даје једино васкрсли Христос.
После Пресвете Богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој Православној хришћанки. Оне су својим животом сведочиле не само еванђелску делатну љубав, него и чврсту веру у најтежим тренуцима. Када Спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне остадоше верне Господу.
Веома често можемо код верујућих људи чути речи које казују да смо само странци на овој земљи; да је земља долина плача, а да је Небо место радости. Тешко је ово разумети људима који гледају голим оком, или чак телескопима. Али, онима за које је Христос почетак и крај, Небо са којег је Он дошао и на које се вазнео, представља праву и једину истинску отаџбину.
Васкрсење Христово је најчудеснији догађај у историји људског рода који истовремено превазилази границе времена и простора у коме живимо. Син Божији постао је човек, пострадао на крсту и васкрсао у трећи дан, да би нама отворио врата вечног живота. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне.
Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек. А уколико пред собом имају човека без икаквог греха, онда постају гори од звери.
Да бисмо оговорили на питање које стоји у наслову текста, потребно је најпре одговорити на питање: Ко је распео Христа? Судећи по јеванђелским текстовима који о томе говоре, на ово питање није лако одговорити. Из њих се стиче утисак да се ради о сложеној политичкој игри у коју су укључени, како тадашњи јерусалимски центри моћи, тако и народ окупљен у Јерусалиму поводом празника Пасхе.
„Истражујте што је угодно Господу“ вели свети апостол Павле у својој Посланици хришћанима Ефеса. А хришћане римске савјетује да се не саображавају вијеку овоме него да се преображавају, дакле, мијењају, „обновљењем ума свога, да искуством познају шта је добра и угодна и савршена воља Божија.“ Исто то важи и за нас данашње хришћане.
Сви јеванђељски догађаји су непосредно везани за наш лични живот и за спасење наше душе. Наши грехови и наш немаран живот нас често доводе до тога да наступа смрт свега доброг, лепог и Божанског у нашој души. Они разлажу наш живот, убијају га, и ми сами почињемо да смрдимо, а да то ни не примећујемо. И тада, скоро пропале и умрле, Господ нас покајањем васкрсава, чисти, приближава Себи, сједињујући нас са Собом у вечном васкрсењу и вечном животу. Због тога је прича о васкрсeњу Лазара прича о сваком од нас.
Ако си тужан, у Светом Писму наћи ћеш утехе; јеси ли жалостан - радост; јеси ли гневан - укроћење; јеси ли сладострасан - целомудрије; јеси ли немудар - мудрост; јеси ли рђав - доброту; јеси ли злочинац - милост и правду; јеси ли човекомрзац -љубав. У њему ћеш наћи лек за све своје пороке и мане, и храну за све своје врлине и подвиге.
Покајање нас припрема за Небо. Оно је стање духа и душе које вапије за Боголикошћу, вапије да се човек врати у оно стање каквим га је Бог створио, да буде целовит човек, као у Рају, да буде целовито у заједници са Богом, без примеса мрака и зла у себи.
Прави однос са самим собом почиње када достигнемо дно. Када је човеку одузета лажна свемоћ. Када суперего почне да се раствара и распада. Када човек почне да осећа да су његови избори деструктивни. Тада почиње прави однос са нама самима. У Јеванђељу Христос каже - да бисте пронашли своју душу морате је изгубити. Какав је то губитак о коме Христос говори?
Божји мир се нуди сваком од нас. Црква је увек говорила са апсолутним поверењем и ауторитетом, јер има искуство у својим рукама. Бог је спасао човека, и велика је грешка мислити да постоји случај у коме Бог није у стању да нас спасе или да је могуће да злоба, лукавство и моћ моћних осрамоте Њега или да осујете Његово дело и провиђење. Победа припада Богу: „Ово је победа која је победила свет, наша вера“. Христос је победио свет, страх и стрепњу и предат нам је као наш једини и прави мир.
Ако немамо литургијски однос према Цркви и не читамо Свето Јеванђеље, знајте да је демон у нама, то знајте и тако провјеравајте себе. Нека Јеванђеље буде мало чешће испред ваших очију, као што узимамо топломјер да бисмо измјерили своју тјелесну температуру; питајте се кад сте задњи пут читали Јеванђеље, колико га често читате и са каквом пажњом. То ће показати температуру вашег духовног живота, то је ваш однос према Христу и запамтите да се демон боји ријечи Божје и труди се да је што је брже истисне из ваше свијести.
Смирење, послушање и пост рађају страх Божији, а страх Божији представља почетак истинске мудрости. Све што радиш, ради са смирењем како не би пострадао од својих добрих дела. Не мисли да већу награду добија онај ко се више труди. Онај ко поседује добру вољу, а уз то и смирење, чак онда када нема могућности да се много труди и када није искусан у нечему, спасиће се.