Постоји огромна разлика између радости у овоме свету и истинске духовне радости. Док светска радост зависи од онога шта нам се дешава, божанска радост је везана са унутрашњим прослављањем Бога, без обзира на спољашње догађаје и околности. Она зависи од наше унутрашњег односа према Христу и Његовим заповестима.
Проблем наркотика више није пред вратима нашег дома, он је ушао унутар њега. То је превелики проблем. Наркотици не само да убијају човека физички, већ, што је главно, растурају његову душу. Проблем није само у нарко-дилерима или лошем друштву или лакомислености младости. Он је много дубљи, у људској души. Ово је онтолошки проблем.
Нема тог човека, те иконе Божије, који не трага за загрљајем љубави. Не смемо зато никад на основу предрасуда да приступимо ни једном човеку. Ко размишља о себи, својим поступцима, ранама које је својим избором оставио на својој души, тим пре мора да има разумевања за друге људе.
Живот једног хришћанина не сме се свести на угађање правилима, да попут фарисеја пости два пута недељно, даје прилог у храму, исповеда се према рецептима из брошура, слепо извршава наредбе духовника... Вера је нешто сасвим друго, чак супротно од овога. Постављамо ли себи питање: да ли верујемо? И, ако га постављамо, какав одговор дајемо себи?
О мртвима мало ко да размишља. А смрт очекује свакога од нас појединачно. Зато, замислимо тескобу без утехе, грижу савести због учињеног зла или, још више, због неучињеног добра. Видимо све а не можемо - ништа. Нема промене. Постоји једино горчина због промашеног и протраћеног живота… Зато треба размишљати о упокојенима, треба се молити за њих, јер, како каже св. Теофан Затворник, њима су наше молитве потребне „као сиромасима парче хлеба и чаша воде“.
Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.“ Ове речи забележене у Откровењу јасно нам дају на знање да Бог жели људе изјашњене, опредељене, укоријењене; људе чије је, по речима Христовим, да – да, а не – не!
Како нас неопирање злу, прихватање свих искушења, може спасити 2000 година након Христовог распећа? Исус Христос се није одупрео злу, беспоговорно је прихватио страшну смрт на крсту, следећи вољу Бога Оца. То је оно што нас и данас спасава, јер је Господ заувек променио људску природу, учинивши је способном за телесно васкрсење, способном да потпуно обнови прекинуту везу са Њим, за све оне који то желе.
Узалуд, браћо и сестре, лутамо, тражећи мир и спокој који од њега долази у богатству, у задовољствима и почастима и добрима овога света. Исус Христос је једини господар мира. Он мир даје свима, али мир борави само у онима који су њега достојни. Овоме је Сами Господ научио своје ученике. У који год дом уђете, говорио им је, најпре дајте Мој мир, говорећи: „Мир дому овоме! И ако буде ондје син мира, остаће на њему мир ваш; ако ли не буде, вратиће се вама“ (Лк. 10:5-6).
Данас влада епидемија разних фобија. Људи се плаше да уђу у лифт, у градски саобраћај, да буду на отвореном простору, боје се гужве, боје се свега. У тренуцима паничног страха се мисли: изгубићу разум, умрећу. Тада нам нико не може помоћи; сами смо под овом капом небеском, између нас и Бога је демон. Суочавамо се са злом које је неупоредиво јаче од нас, од психијатрије, од сваке науке. Међутим, морамо да знамо да је наше здравље у нашим рукама, али само уколико их пружимо ка Богу. И, када се најмање надамо, када мислимо да смо готови, да смо пропали, да смо доживели распад система, долази до силаска Божије благодати и, просто невероватно и неочекивано, долази до исцељења.
Наши велики празници нису само подсећања на овај или на онај еванђелски догађај или на догађај из црквене историје. То су светиљке које нам показују поуздан пут ка вечном животу, пут усавршавања наших душа. Господ је учинио све за наше спасење. Својим вазнесењем на небо, Син Божији нам је отворио пут у небеске обитељи. Међутим, само од нас зависи хоћемо ли ићи показаним путем или ћемо се зауставити на пола пута.
Брак је пут за спасење човека. Ако га размотримо са становишта духа Цркве, онда ћемо морати да признамо да главни циљ брака не може бити ништа друго до спасење човека. То јест, циљ брака не може бити ни срећа, ни рођење деце, ни на пример, проналажење животног сапутника – све су то ствари од другоразредног значаја.
Већина људи бива преварена лажју, не види маску побожности коју носе лицемери, виде добро тамо где га нема. Многи мисле да је довољно само људско познање и траже истину у плодовима научног и философског мишљења. Млади посебно лоше разликују књиге које су корисне за душу од лоших и гутају без разлике и добро и порочно. Они су слепи.
Мање ће увредити Бога онај ко каже: „зашто нам шаљеш кишу, не треба нам, не шаљи нам здравље, не примамо, не умножавај нам стоку, не желимо“, него ли онај родитељ који каже Богу: „Не шаљи ми децу, не требају ми“! То је велика хула на Бога који децу даје.
Чувена крилатица светих Отаца „Све за Христа, Христа ни за шта“ није обичан допадљиви мото и крилатица Христом одушевљених људи. Ова мисао представља кичму, вертикалу постојања хришћанина преточену у праксу свакодневног исповедања вере, а њен доказ су небројени мученици. Ова крилатица истинских подвижника љубави Христове потврђује реч Господњу да ће онај ко изгуби живот Њега ради, заправо га наћи у Вечности са Њим.
Ми живимо зато што нас Бог воли. Његова љубав даје нам наду за будућност. Али заборављамо да Му благодаримо, сигурни да је Бог обавезан да нас увек чује и испуњава нашу вољу. Човек у храму се моли: “Излечи моје најближе, помози ми!“. И Бог помаже. Али како је дивно када се Богу обраћамо другачијим речима: „Господе, дај ми снаге да ти служим и да Те волим, не само у радости, него и у жалости, и не само у срећи и благостању, него и у болести!“
Када нападамо Цркву, нападамо себе и сечемо грану на којој седи цели свет, па и ми сами; нисмо тога свесни, а мислимо да све знамо. Зато се не бавимо делима таме, него будимо синови Светлости!
Када се помене реч срећа, човек некако по аутоматизму подразумева њено значење. Међутим, не слажу се сви у одређењу њеног појма и садржаја, извора, узрока, последица. Оно што је, међутим, заједничко свима јесте да под срећом подразумевају позитивно стање човека. Зато, ваљда, сви и желе да буду срећни и да им срећа буде крајњи циљ, шта год она значила.
Губећи женску лепоту, оне нису добијале мушку снагу; губећи тананост и префињеност душе, нису добиле ширину мушког расуђивања. Феминисткиње које су демонстративно истицале једнакост са мушкарцима, тако што су возиле бицикле по улици са цигаретом у устима, изгледале су ми као издајнице женског достојанства, некакве живе карикатуре...
Ако желимо да будемо хришћани, морамо да волимо сваку особу - укључујући атеисте, непријатеље и потпуне странце. Ако желимо да будемо као наш небески Отац, морамо благосиљати оне који нас проклињу, чинити добро онима који нас мрзе и молити се за оне који нас вређају и прогоне. Морамо да покажемо милост према свакој особи - укључујући и оне који су немилосрдни према нама.
„Волите да би вас волели“, говорио је Свети Нектарије. Ако пружиш љубав, добићеш љубав! Ако мрзиш, биће ти узвраћено мржњом. Жалиш се да те твоја жена не воли? Покажи јој прво ти своју љубав. Да ли је могуће да ју ти вређаш, а да те она воли? Волећи своју жену, учинићеш да те она постепено заволи. И тако, захваљујући твојој љубави, ваш брак ће постати успешан.